Операције III. аустро – угарске армије
Дејство 62. пешадиске дивизије
У току 29. новембра, на фронту ове дивизије утврђено је, да се код Бољанића налази Црногорска снага од 1 батаљона са 2 митраљеза.
Предње трупе ове дивизије овога дана успеле су да се од Устибара и Увца у правцу Плевља кроз снег пробију до линије: Јаворје планина 1487 – Зобрница – Застијање – Побјеник планина. Извиђачка одељења и повереници нису могли да продру преко ивице платоа северно од Плеваља, јер је та линија била поседнута Црногорским трупама, а и висови код села Бабиње 8 км. северно од Јабуке били су још поседнути од стране Црногораца.
Дејство главне снаге III. армије
Према наређењу 1. с. 1001 од 29. новембра етапна линија III. армије имала је да буде: железничка станица Смедерево (доцније Београд) – Велика Плана – Крушевац – Краљево – Чачак – Ужице, као и Босанска источна пруга: Сарајево – Увац.
Сем тога, стављено је у изглед да ће се снабдевање III. армије од прилике крајем децембра моћи вршити и пругом: Скопље – Приштина – Митровица.
Бугарска 3. дивизија, која има да дође на лево крило III. аустро – угарске армије, требала је да се снабдева самостално друмом: Ниш – Прокупље – Куршумлија – Приштина.
Немачка комисија за ратни плен имала је да остане у Крушевцу са персоналом, стражом и радном снагом одређеном из XI. немачке армије.
Намеће се питање, зашто III. армији није остављена њена 57. дивизија, а 3. бугарска дивизија да не улази у њен састав, већ да се упути на Солунски фронт.
Ово се објашњава тиме, што се аустро – угарска Врховна команда бојала, да у Бугарској не превлада уверење, да су само Немци били ослободиоци Маћедоније.
У времену када је Макензену издавата нова директива за операције на Балкану, аустро – угарска Врховна команда рачунала је, да ће се и талијанске трупе искрцати у Албанији и удружити са српским трупама, које су тамо одступале.
Поводом овога, 29. новембра, послато је команди Јадранске флоте наређење ОБр. 18558 ове садржине:
„Према добивеним последњим извештајима вероватно је, и да ће Италијанске трупе на албанској обали – изгледа код Драча – извршити десант.
Команда флоте, према своме нахођењу, има да предузме потребне мере у циљу спречавања транспортовања противничких трупа“.
Услед опасности, која је пројектованој Солунској акцији претила од стране Јадранског мора, донета је одлука, да се сломије Црна Гора и да се окупира Албанија.
Ова одлука била је противу жеље немачке Врховне команде, па ипак је аустро – угарска Врховна команда остала при својој одлуци. Изгледа, да је ђенерал Конрад за овакву одлуку имао разлога, јер је и ђенерал фон Фалкенхајн од своје стране био одустао од првашње одлуке тј., да ствари на Балкану потпуно изведе на чистину, како је то 27. новембра било понова споразумом утврђено.
Овде се већ показало да је уверење Конрадово, да ће се ђенерал фон Фалкенхајн, пре него што потпуно пречисти ситуацију на Балкану, окренути ка извршењу других циљева, било потпуно оправдано.
И ако је ђенерал фон Фалкенхајн, још 22. новембра умирио ђенерала Конрада, због његове забринутости у погледу повлачења немачких дивизија у позадину преко Саве и Дунава, изјављујући, да се он и даље држи раније одлуке, према којој се после уништења српске војске, са довољним снагама има да предузме акција против Антантиних снага, ипак је доцније нагласио да га то не може да принуди, „Да дозволи да немачке трупе гладују у Србији или, да оне остану ту дуже но што би било потребно и да буду изложене пегавом тифусу“. У новом пак споразуму од 27. новембра, било је говора само о немачким снагама које су још остале у првој линији (свега 3 дивизије).
У ово време било је већ повучено у позадину 8 немачких пешадиских дивизија: 6. дивизија упућена је железницом преко Одерберга ка армиској групи Хинденбурга; 26. дивизија преко Салцбурга ка западном фронту; 105. дивизија је маршовала ка Пироту, како би се у духу војне конвенције даље упутила преко Софије ка простору: Варна – Бургас; 11. баварска дивизија била је спремна за укрцавање код Беле Цркве; 107. дивизија код Ковина; 25. резервна дивизија маршовала је од Базјаша ка Вршцу; 43. и 44. резервна дивизија била је на маршу ка Београду.
Како је немачка Врховна команда намеравала да ових последњих 5 дивизија употреби, аустро – угарској Врховној команди било је још непознато.
Напуштање Солунске акције од стране Немачке, предузимање офанзиве против Црне Горе и Албаније од стране Аустро – Угарске, произвело је толику разлику између аустро – угарске и немачке Врховне команде, да је у децембру дошло до стварног прекида између ђенерала фон Конрада и ђенерала Фалкенхајна.
Доцније заузеће Црне Горе поправило је додуше ту затегнутост, али су на крају ипак ишли сваки својим путем.
Операције I. бугарске армије
9. дивизија без промене.
3. бригада 8. дивизије, која је на ушћу р. Топлухе успела да пресече пут: Призрен – Ђаковица, добила је наређење да иде у састав своје дивизије ка Гостивару.
2. бригада 3. дивизије заузела је Призрен и налази се са 29. пешад. пуком у Призрену, а са 32. пешад. пуком код с. Брути јужно од Призрена.
3. бригада 3. дивизије (46. пешад. пук) код с. Косавча (Косала) јужно од Призрена.
1. бригада 3. дивизије у изворном делу Призренске Бистрице.
2. бригада 8. дивизије: лева колона (пуковник Панајотов) упућује поједине батаљоне ка Крушеву и Д. Црско; десна колона (23. пешад. пук) без промене.
1. бригада 8. дивизије код Скопља.
Операције II. бугарске армије
На фронту према Битољу без промене.
На правцу Прилеп – Кичево заузет је Брод и ухваћена веза са 50. пешад. пуком, који оперише на правцу Гостивар – Кичево (пуковник Панајотов).
На осталим одсецима без промене.
1. бригада 7. дивизије и 2. бригада 5. дивизије стигле у Качаник односно Скопље.