Име: Милијан
Очево име:
Презиме: Деспотовић
Место: Субјел
Општина: Косјерић
Година рођења: 1952
Година смрти:
Милијан Деспотовић (Субјел код Косјерића, 1952) је студирао на Факултету народне одбране у Београду, а књижевност и библиотекарство на Филозофском факултету у Сарајеву. Има чин мајора војске Србије у резерви, носилац је Златне значке Савеза Резервних војних старешина Србије. Живи у Пожеги.
Уредник је књижевних новина „Свитак“ и првог хаику часописа на српском језику „Паун.“
Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на: италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски, јапански, грчки и јерменски језик.
Заступљен је у више антологија савремене и хаику поезије, код нас и у свету. Награђиван. Канадски часопис „Levres urbaines“ посветио је 1997. године, свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић из Ниша) и канадског песника, академика Адре Руа.
Водећи дијалоге о нашој савременој поезији, Владан Панковић и Никица Банић, објавили су књигу „Сагледавање спектра дугиних боја у поезији Милијана Деспотовића“ (2001), а др Милован Гочманац је 2013. објавио студију „Мисаона изворишта природе и људи“ (о књижевном делу Милијана Деспотовића). Заступљен је у радио „Антологији песника“ (Други програм Радио Београда, 2014).
Објавио је збирке поезије: Кад у мртвој тишини (1974), Пушчане риме (1976), Без најаве лет се наш завршава (1979), Берачи гљива (1979), Каменопис (1981), Ђуканова вода (1982, два изд.), Тако смо ницали, на италијанском језику (1983), Јединица за тату (1984), Невреме над Субјелом (1986), Јевремов штап (1995), Путовање ка роси (1996), Виолина од крика (1999), Траг вечног мастила (2004) Разговор са Сизифом (2008); Несванице (2017); збирке хаику песама: Врт без чворака (1987), Сенка у изворцу (1989), Хаику комуникација, коаутор (1990); збирке афоризама и шала: Неко је попустио (1986), Мућкајте главом (1989), Мале пожешке бургије (2002), Записи на колену (2003), Мисленик (2015), књиге есеја и приказа: Расветљавање (2010); Свему вратити говор (2011); Размислице (2012, награда „Сима Цуцић“); Прозор на кожи (2013), Узначења (2014), Одвијање свитка (2014); Меморија језика (2015); Поздравље трептају живота (2016); Семиотика читања (2016) и Поетика укуса (2017); књигу сентенци Мисленик (2014), књигу о Миши Зарићу, Учитељ брани мост (2015) и „Витезови среза Црногорског“ (2018).
Приредио за штампу сабране песме Пауна Петронијевића (1936 – 1962) у десет књига и антологије југословенског хаику песништва: Лептир на чају (1991), Грана која маше (1991), Птице у плаветнилу (1991) и антологију српског хаику песништва (шестокњижје) Трешњев цвет (2002).
Награђиван за поезију и есеје.
У Сремској Митровици 2011. године, уручена му је „Повеља“ почасног грађанина Римског града Сирмимум.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1989. и редовни члан Матице српске од 2009. године. Од 2016. године држављанин је Песничке републике у Новом Милошеву.
