Андрић Јелисије

име: Јелисије
презиме: Андрић
име оца:
место: Смедеревска Паланка, рођен у Ужицу
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти: 1925.
извор података: “Кад су војске пролазиле”, Драгутин Паунић, 1988.

Из Лексикона писаца Југославије, том I (Матица српска, 1972. године) сазнајемо да је Јелисије Андрић рођен у Ужицу, у занатлијској породици, и да је 1919. године дипломирао теологију у Енглеској (Оксфорд). Краће време био је учитељ у селу Ливадици (пожаревачки округ), а потом секретар окружног суда у Чачку. Касније ради као секретар Министарства за социјалну политику. Последње дане свог кратког живота провео је код сестре Јеле, учитељице у Смедеревској Паланци, где је и умро. Сахрањен је на паланачком гробљу. У споменутом Лексикону наведено је да је објавио једну збирку стихова (Књига стихова, песме, Чачак, 1922. године), а поменут је и приличан број листова у којима је сарађивао од 1912. до смрти. Лично знамо да је од Јелисија Андрића остало неколико писаних беседа, које је изговорио у разним пригодама, као и прегршт књижевних приказа, штампаних у Прегледу, полуслужбеном листу Епархије жичке.
О Књизи стихова Јелисија Андрића објављена је краћа белешка у Српском књижевном гласнику (нова серија, бр. 8, 16. августа 1922), чији је аутор потписан иницијалима Б. М. Нешто је дужа белешка коју је потписао Ж. Г. Ал. у Прегледу (бр. 7. и 8. за јул-август 1922). Приказивач у СКГ открио је у песнику одушевљеног читаоца наше старије поезије, од Јакшића до Дучића, и донео суд: “И он је врло течно, са понегде топлијим осећањем и у понекој лепшој слици, а без снаге и оригиналности, добро уритмовао многе опште теме.” Приказивач у Прегледу био је наклоњенији песнику, па је читаоцима топло препоручио ову поезију.
Међутим, дневник који је Андрић водио од 23. октобра 1915, до 27. маја 1916. године (датуми су по старом календару) уистину је његово најбоље књижевно дело. Ми смо рукопис дневника добили од Андрићевог сина Драгослава, познатог преводиоца и књижевника, уз напомену да је од целог рукописа сачувано оволико колико га има у нашој књизи.

Песник на војишту

23. октобар:
Ситна киша ромиња. Још није свануло, а ми са ранцима чекамо. Товаре се ствари у кола. Кад би са тим готово, позваше нас у чету. Примамо хлеб, уређујемо се и слушамо командира, који говори о строгости војних поступака за оне који се удаље из јединице.
“Полази!…”
Како је било тешко онима што су остајали.
Идемо кроз варош. Киша пуста. На вратима и по прозорима кућа: жене у јутарњим тоалетама, прате нас погледима и плачу. Свака од њих има по неког у војсци, има узданицу која није ту баш сад кад је најпотребнији.
Изађосмо из вароши и одмах почесмо из торби вадити хлеб и жвакати га. Скрећемо од Кочана ка Прокупљу, газимо преко бара од ноћашњих киша. Неки заостају. Ја сам међу првима, јер желим да што пре стигнем мајци на конак. Чета остаје у једном месту, а ја продужим. Уз пут сретнем једног чичицу који ми се јадао због ових прилика. Пред Прокупљем се опростим са њим. Трчао сам. У 9 часова закуцам на врата моје куће. Дуго, до у ноћ, седео сам на кревету, загрливши мајку и сестру. Како ми их је било жао! Једва сам заспао.

24. октобар:
Опростио сам се са мојима после ручка. Било ми је тешко што остављам своју мајку. Данас сам од умора једва ишао. Често сам застајкивао. Доцкан увече стигли смо у Бељолин. Подигнемо шаторе. Завучемо се у сламу и, једва дишући од прашине, тешко заспимо.

25. октобар:
Данас смо се преместили. Тумачи се да то чинимо због тога што ћемо ту и остати и што нећемо даље ићи. Дакле, добро је.
Отпоче логорски живот. Устајање, молитва, заповест, дежурство, пожарчење, итд.

28. октобар:
Јуче смо били на гробу пок. Николе. Затекли смо његову мајку у црнини како плаче. Њен велики бол нарасте кад нас угледа. Гологлави и погнути, ћутали смо. Затим, помоливши се за душу драгог нам друга, сиђемо са гробља у село. Данас, по ручку, месго вежбе наређено је да се спремамо.

29. октобар:
Пошли смо из Бељолина рано. Наравно, опет мислимо да ћемо се убрзо зауставити.
Хлеб скуп.
Волови једва иду. Ми им помажемо, жваћући полако зрневље кукуруза, рђаво печеног, и слушамо како грувају топови. Бране ли се наши?… Киша опет почиње. Са шаторским крилима на глави, гурамо кола и газимо блато исквареним путем. У цокуле нам улази вода. Низ лице клизе кишне капи. Полако, без речи, идемо уз кола и мислимо свако о својима.
Дигнемо шаторе. Одређују стражу. Ја – друга смена. Узимам пушку и излазим. Киша престаје. Над самим висом једног брда, иза облачка, појављује се месец, пун и светао. Наслоњен на цев пушке, сањам:
Спаваш ли, драга, тихим сном?
Сневаш ли драгог свог?
О, снивај! Увек, у сну твом,
Нека те штити бог.
Сменише ме.

Мердаре, 30. октобар:
Зрневље окруњеног кукуруза грицкам и идем. Могао бих да набавим и хлеб, али треба имати пара. Их, да се хоћемо вратити, па макар много више трпео гладан.
Ноћимо на једном пропланку до зидине неке започете цркве, коју је неко хтео да подигне а ннје имао одобрење за то. Хм! И за то, дакле, мора да се прибави одобрење…

31. октобар:
Прешли смо венац планински, где је некад била граница. Са висоравни видесмо Мало Косово. Видело се Муратово тулбе. Збиља, зар то баш провиђење хоће да се понови оно што је пре толико година било? Зар хоће да Србин дижући се својом сопственом снагом до достојне висине, још једном падне зато што је и сувише крви пролио за земљу коју љуби и на којој хоће да је слободан? То би био грех самог неба!
Прођемо кроз Подујево. Арнаути изнели хрђаве хлепчиће да их по доброј цени даду оним на чијој земљи сеју жита. Но, ми плаћамо.
Заноћимо близу Приштине, пошто добијемо по парче проје које је имало облик гурабије.

Приштина, 1. новембар:
Конак нам је испред вароши. Хлеб не добијамо. Одем у варош која нема ничега што би вредно било да се забележи. Гомила збијених и ниских кућа расутих без реда. Хлеб се узима на снагу. Официри, војници, избеглице, Арнаути и Турци – измешали се. Кад би се нешто из аероплана посматрала Приштина, ја мислим да би из висине личила на гомилу ђубрета поред које човек нос запуши кад пролази. Али, свет се навикао; протестују неки, али, опет, шта ће – купују.

Липљан, 2. новембар:
Крећемо. Дакле, ни овде се не остаје. Лош пут пресеца раван Косова поља, које је најкрвавији део земље у нашој крвавој отацбини. Са леве стране у подножју брда блешти у сунцу крст Грачанице.
Арнаути са једне и друге стране пута седе и пуше. Понеки испод кратког гуња извуче комад проје и даје за срму. Јео он па заштедео мало. Војник купује и теши се: “Кад се нашло.” Боже, можда је тај баш из Мачве или Мораве!… По подне стижемо у Љипљане, овеће село са црквом и два дућанчића. Ту је и железничка станица. Одавно нисмо чули писак локомотиве. Данас га чујемо.
Топови грувају.

Штимље, 3. новембар:
… У подне кренемо. Нема ништа од пута за Скопље, возом. Ваздух бива све тежи. По прашњавом усијаном друму, полако, погнутих глава, вучемо ноге, прљави и уморни. У сутон, од друма лево, види се распрскавање граната. Плавкаст, мали дим дизао се на понеким местима у даљини. Ми журимо. Ко зна шта све може да буде. Мој ујак, кога сам у Приштини видео први пут, појури на кочијама поред нас, и не приметивши ме. Поче ветар. Облаци се нагомилаше. Улазимо у Штимље, и после извесног времена враћамо се и обезбеђујемо конак.

Сува Река, 4. новембар:
Кад смо се пробудили, о шатор је, монотоно, ударала киша. Устанемо. Пођемо клацкајући се пред колоном коња, кола и аутомобила на којима седе, у дугим кожним бундама, шофери-Французи и пуше своје мале, кратке лулице. Улазимо у Црнољевски кланац. Кукуруз једва трпам у уста. Не могу га веше. Дуну јак ветар. Мало после крупне капи кише, ношене ветром, ударају нас у лице. Почиње бивати хладно. Војници псују, застају и склањају се под стене. Киша све јача. Гадно, ужасно гадно време. Осећам да ми се кожа, оквашена, јежи. Затим се мало утиша. Поток – готово река, доле испод нас, са хуком се пробија кроз камење. А ми идемо. Боже, докле овако? Краљева гарда, са добрим, снажним коњима, пројури поред нас. Са копита им одлеће блато и пада нам на лице. Лењо се бришемо мокрим рукавима и идемо. Одједном поче да се бели земља. Прво ситне, па све крупније, пахуљице снега почеше да покривају земљу и нас. Ветар поче да фијуче. Први снег. Ноге, руке и лице – мокро све. Мраз ми се припи уз мокро тело. Једва могу да крећем устима. Цвокоћем. Крај пута се гаси мања ватрица. Командир застаје да се огреје. Морамо и ми. Ми се не грејемо. Тапшамо у месту и гунђамо. Он се греје. Протестујемо. Хоћемо да идемо. Он ћути. Свима нам лица готово поцрнела од мраза. Напослетку – крећемо. Излазимо из клисуре. Ветар већ слабије дува. Снег престаје. Сумрак. Управник бира логор на пропланку, који је изложен ветру и где је уместо земље жута глина. Зар ту? Тхе, управник може и у згради, може он и у шатору свом, само што ће њему бити намештен кревет са неколико ћебади, а ми – ми како прођемо. Шатори нам се укочили, задули да их не можемо ни дићи од земље.
Ноге ми упадају у снег и ја бацам конопац, па са још двојицом продужим за Суву Реку. На путу сретнем једног пријатеља, са његовом плавом вереницом, како вуку ствари и журе да што пре стигну у варошицу. Нежни обоје.
Растасмо се. После дугог лутања, нађемо конак под таваном штале, у којој је била нека шаша и сено. Било ми је мало непријатно од погледа газдиног, који је промолио главу кроз прозор своје куће. Сиромах! Ни он, ни ми нисмо могли бити мирни. Плашили смо се једни других. И зашто све ово? Зашто да се бојим тог човска- када он чува оно што му нико не оспорава и када му до сада нисам ништа учинио да би ме могао мрзети! Можда би ми могли да будемо и пријатељи? Не, не можемо! Рат је дигао брата на брата, оца на сина и сина на оца!…

5. новембар:
Пробудили смо се рано, под првим зрацима смрзнутог, белог сунца, које се пробијало кроз пукотине на рђавом крову штале. Када сам навлачио цокуле, биле су као дрво. Шињел такође. Силазим. Под ногама, у сену, осећам нешто живо. Пробудим остале и с тешком муком, из плеве, из сена, извучемо једног поцепаног, босог заробљеника – Мађара, који нас је престрашеним очима гледао. О, мајко, да ли ти знаш како ти син има укочене очи и смрзнуто тело?!Проклела би и своју отаџбину због које је он дошао овде као заробљеник и због чије је величине твој син сада мањи од пса!… Живот! Борба!… Стидно!… Ништа му нисмо могли дати, јер ништа нисмо ни имали. Један братеки поглед само…
Одем до једне штале на коју сам прошле ноћи наишао; ватра је догоревала. Кириџије пуше рђав дуван, који им се затекао. Приђем им, грејем руке и слушам како жале: не себе, него волове који већ три дана нису јели. Они су ту, до њих. Крупни, са тужним и паметним очима. Ричу. И они пате. И они осећају рат људи, који се за отаџбину боре. Јадне животиње! Бедни људи!… У штали поред две-три ватрице седи неколико заробљеника. Са једним Мађаром и један наш, чичица. Заробљеник узима из ватре моју догорелу цигару, коју сам бацио. Изгоре руке, али не успе да је узме. Ја немам више, а дао бих му. Чичица, прљав и згурен, са прљавом брадом и брковима, ћути и пије истопљени снег. “Шта пијеш то, чича?” – “Снег, а шта ћу друго!” Ја изађем. Сунце високо одскочило и расипа зраке по закорелом снегу.
Од светлости игра зрак, да једва може да се гледа. Само је, ипак, хладно. Шта вреди што сунце данас тако лепо сија, када је јутарњи мраз упропастио десетине младића, из последње одбране, и стараца чија је крв била немоћна да му се одупре.
У подне, наш управник, са шињелом и рукавицама, пројури на коњима, претећи нам руком што нисмо у логору. Он је “Спиритус”, а ми смо маса, безумна руља по којој он гази да би изгледао већи и коју он рукама шамара да би дошао до још кога чина, да би био достојан положаја који заузима. Једна мала лакована чизмица, која ми по мозгу игра и звецка мамузама, и то се зове оштроумношћу. Морао сам да одем. Свега је, кажу, ових 20 од 500 спавало по шаторима, остало све по селима.
Вечерас лежемо на нешто мало сувог грања напабирченог около логора. Дрхтимо од зиме. Шта ћу?

6. новембар, Призрен:
У ноћ кренемо. Оштар ваздух нас реже, а ми полако по клизавом друму, силазимо ка Сувој Реци. Под првим зрацима сунца беласали су се снежни врхови планина у чијем је подножју био Призрен. Били смо свежи, иако доста гладни. Надасмо се да ће се у Призрену решити ово несносно стање. Ко зна шта све може да буде. Испред Призрена нађем се са Браниславом, другом из Слагалишта, и он ми да своју половину пексимита, коју сам грицкао све док нисмо стигли до у саму варош. Уконачимо се до неке започете турске гимназије, коју ми нисмо могли ни довршити – толико су догађаји брзо текли. Ту се мало поткрепимо.

7. и 8. новембар, Призрен:
Одвојили су чету. Нас неколико задржали за болницу, коју треба у Ђаковици да подигнемо ради пријема и транспортовања болесних и рањених официра за Црну Гору. Они из чете гледају на нас као на најсрећније људе. Иду у пешадију. Криво им што ће, можда, да се боре сада када је сваки отпор узалудан. У вароши се говори о капитулацији. Неки верују, неки не. Влада у сукобу са Врховном командом. Неки се враћају разочарани, да се предају непријатељу, неки се решавају још, а неки оверавају путне исправе за Црну Гору и даље. Пакао. У вароши, у старој српској престоници, где је некада био јуначки збор, постоји сада само једна прљава турска чаршија. Арнаути, са белим капицама, седе у ниским дрвеним дућанима и за сребро продају своју робу нашим премореним ратницима… Једва дишем. О мене се чешу стари, анемични бегови са дугим ћилибарским муштиклама и убрађене буле са шалварама и ниским подераним ципелама. Из подземних дућана, кроз ћепенике, куља дим и пара одјела, на брзу руку у кантама зготовљених. Само се једе. Та сумњива јела се продају. На улицама се кува чај у кантама од гаса и нуди се у масним разбијеним чашама, све за ситнину. Банкноте нико неће. Па, ипак, народ има. Откуд му? Дуго, можда, у свом пешкиру или појасу чувао, па сада даје све за парче проје, плитак тањирић јела. Хаос. Коњи. Кола, аутомобили, људи, пси, жене… Растурени су неки бонови одбора за помоћ, које ти сви дају, а нико их не прима. Марке су, такође, у саобраћају. Говори се само о хлебу, новцу и путу за Црну гору.
Данас су дошли затвореници из скопљанског града. Изгладнели и подерани, неки су са оковима, а неки и без њих. Држе у једној руци ланац, а другом пружају паре за хлеб. Стражари их кундацима ударају, псују и гурају у средину као псе. Гвожђе тупо удара на ногама и они се враћају, крију у гомиле и лудачким очима гледају мале црне лепиње, које Арнаути обносе око њих. До њих је логор заробљеника. Они не изгледају боље од првих; слободнији су само. Добијају колико и наши: кукуруз или ништа. Људи! То су људи, који су дали из своје средине Шекспира, Наполеона, Достојевског и толико великих, а који су сада престали да мисле ма о чему другом до о хлебу. Хлеб је постао све тој руљи која и има и нема средстава да дође до њега. Нека је ма од чега и ма какав, само нека може да се жваће, само нека се зове хлеб! Мозак још нешто мало ради, само у оних који по 60 до 70 км на сат прелазе аутомобилом и носе у свом пртљагу, поред хлеба, рукавице и четкице за зубе. Код осталих је господар инстинкт једне најобичније животиње.

9. новембар (на граници):
Но, добро је. Изашли смо из Призрена. Жељан сам чистог ваздуха и тишине. Пут је леп. Прешли смо га без великог умора. Стигли смо пред Дрим, где је нова граница Србије и Црне Горе. Ту, поред пута, с леве стране, изабрасмо бивак. Подигосмо велики болнички шатор, накидасмо грабових сувара, подметнусмо их пода се и легосмо. Хладно. Ноћ ведра, али врло хладна. Не може да се спава. Изађем из шатора, примим се пожарства и покушавам да зготовим на неки начин тикву коју сам цео дан носио. Почнем, али иде споро. Не може. Пробам да кувам – ни то не може. Гладан сам, те је онако живу почнем да грицкам! А ја! – не иде. Седнем поред ватре, гладан; гледам како неке коморџије сладе врео качамак, који су на брзу руку зготовили. Завидим им. Они увек тако. Не могу, стид ме да им тражим. Јер, сада се тешко шта даје, најмање хлеб…
Пушим и грејем руке. Они, пошто вечерају, увију се у шаторска крила и, после неколико минута, хрчу, као код куће. Ја пушим и дремам. Свиће…

10. новембар, Ђаковица:
Прешли смо Дрим, који избија из једне уске клисуре, стрмих обала од голих стена. На реци је мост, можда из доба Римљана, са стрмим странама, које су поплочане и преко којих се једва, са већим колима, може да пређе. Око подне угледасмо кубета џамија ђаковачких.

Већ нас испред вароши сусрећу чиста и лепа деца и нуде нам дуван, чије су нас цене изненадиле после Призрена. Кажу да има и хлеба доста. Ми смо весели, убрзавамо корак и већ улазимо у варош. При улазу гледају нас забрађене буле у чистим халљинама. Оне су много слободније од оних које смо раније видели. Ја и Воја јурнусмо одмах у кафану на ручак.
Вечерас се непрекидно радило, да би се од преосталих рђавих соба и штала створила болница. Управник, са рукама завученим у џепове, викао је да ти уши заглухну. Трескао је чизмама о земљу и викао.
Увече полежемо у ходник пред собом у којој спава он, господин управник. Наравно, ризикујући да нас не изгрди, пошто је то место било спремљено за његове посилне, мада је и за нас имало места.

11. новембар:
Одређен сам са Вељом за надзорника у пекари, где се хлеб за болницу пече. Ту сам се упознао са газдом Агошом и Бибом, његовим рођаком, који му у радовима помаже. Поштени људи. Оба католици. Цео дан седим крај мангала, који ми нуди свако ко наиђе на врата и седне. Дечица са шалварама доносе на главама тепсије проје и протестују што газда неће да пече. “За војску, за државу” – мумла газда и испраћа једног по једног. Он је црномањаст и миран. Прави ми сам цигаре и нуди ме. Биба, нежења са плавим крупним очима, потпуно белом косом и лицем, сваки час седа до мене. И ми се разговарамо са оних неколико српских речи које он зна. Физиономија једног поштеног човека. Траже војници хлеб, а он их благо одбија: “Нема, брате!” Некима сам дао свој хлеб… Остаћемо да преноћимо код њих.

14. новембар:
Сутра крећемо. Данас од зоре пада снег и нападао је у добром слоју по кућама и улицама. Колико је њих лупало ноћас о врата! Лупали су, али ја нисам ишао да отворим. Поверена ми је дужност, и ја не смем да будем рђав на том послу, мада је цео свет далеко од тога да дужност врши како треба. Два коњаника са упрљаним брадама, развијена, улетеше у пекару и моле да им се умеси и испече хлеб. Ја кажем да не може, јер је пекара заузета. Они траже и Бибе изнесе хлеб који је испекао и даде им у замену за брашно. Коњаници, задовољни, одоше.
Једно болешљиво момче прича ми о својим великим доживљајима из повлачења. Дали смо му ручак, снабдели га хлебом. Отишло је у намери да се преда. Ја и Бибе смо пријатељи. Показивао ми је на снег и молио ме да не идем. Говорио ми је о рђавом путу, да ће ми бити тешко и да се могу смрзнути у снегу, блату. “Ти ту останеш, кад ја нема леб, нема ти.” Било је, збиља, нечег искреног у његовом гласу. Стајали смо до отворене пећи. Према пламену његове плаве очи биле су светле. “Не, ја бих био издајица!” – говорим му. Он је упорно остајао при своме. “Нема леба, нема ништа.” Вечерас сам му причао о својима. Видео сам му сузе у очима. И ми смо можда могли били непријатељи један другоме. Могао је да ме сретне и да ме као једног од туђих убије. И мени се кожа јежи када помислим да и такав човек може да мрзи.

15. новембар, Дечани:
Крећемо. Јутро лепо, само што је пут врло рђав, клизав. Дали нам коње да их водимо. На њима ствари нашег управника и посилних његових. Хлеб је сав разграбљен. Пред полазак и ја се ужасно кајем што нисам давао сваком још раније, па ма и кажњен био. Истина, они који су износили џаковима овога јутра на пазар и продавали нису кажњени. Тоша и Бибе су ме испратили до краја вароши. Растали смо се као прави пријатељи, пољубивши се по арнаутском обичају – додирујући се образима. Бибе ми даде једну мараму и два динара у сребру за дуван: “Жао ми те. Као брата те волим!” рече ми на растанку.
Коњ једва иде, а ја га не водим већ вучем. У мрак скренемо с пута путањом која води за манастир. Манастир је при улазу у једну клисуру. Паде ми у очи велики пречник стабала. У шуми, која је са обе стране пута, манастир ми је изгледао величанствен са својим кубетима. Кроз сумрак дрхтаху тонови са малих звона који су складно звучали у муку. Унутрашњост цркве разгледамо одмах. Извајани ликови по зидовима, избушени крвавим сабљама бегова. Пошто смо намирили коње и официре, чекали смо да нас намире са храном и станом. Но, калуђери преплашени бројем, благовремено су се затворили у своје околне ћелије и уступили нам само угодне ходничиће и незаштићене дрвене терасе изнад својих штала.

16. новембар, Пећ:
Поранили смо. По клизавом путу вучемо мршаву претоварену кљусад. На њима су биле ствари које су остале да буду бачене још у Нишу – кревети, сламарице, велики као пећ чајник, посуђе за менажу и још тако нешто. То све није коштало ни онолико колико један коњ плаћен у Ђаковици, а таквих скупо плаћених коња било је око 20. Уосталом, много је шта почињено тако у том општем хаосу!…
Метохија, плодна равница, покривена дебелим слојеч снега, са својим селима од високих зиданих кућа, беласа се под сунцем. Наилазимо на сустале коње, поломљене и побацане пушке, на сандучиће муниције и пропале и изгореле аутомобиле. Само гвожђе вири из блата, гвожђе које не личи на остатак кола која “кад уђоше у нашу земљу”, што рече један чичица, “никако нам не иде добро.” На понеким местима их мали арнаутски вочићи извлаче из блата.
Предвече угледамо Пећ. Са обе стране пута виде се Арнаути са белим капицама, боси, како носе ствари покуповане од војника. Мене хватају насред пута за шињел и ћебе и питају пошто. Наше крупне, мршаве и изнурене волове гоне својим кућама. Крај пута поломљене каре, дрвенарија изгорела или гори, а цеви топовске и лафет стрче из блата у нереду… Милиони наших леже у пепелу и у тој хрпи зарђалог гвожђа, које више није ни за шта; изгорео је зној оних који су га са муком стекли, а који сада на згаришту свог скупо млаћеног добра, у малим кантицама, кувају чај да би утолили глад. Згурени и подерани, седе они крај тих згаришта и са намргођеним лицима пуше и говоре о несрећи. Збиља, хероизам њихов био је олимпијски. Њихова тела није могла топовска ватра да сатре, они су се увек држали, али глад и бол за прегаженим домовима ратрли су их. Они су, ипак, били велики. Сваки за себе био је велик, био је херој. Дали су све што је могло да се да. Све што је било у њиховој моћи. Њихова одважност била је несаломива. Једино што је могло да се деси и што се десило, то је издајство Татара и бесан каприц надмоћнијег да нас сатре. Они су то показали онда кад нас је, у бесном налету, напао непријатељ са севера и гадни, подмукли сусед. Држали су се и никад се ниједан човек, ниједно племе и ниједна нација неће моћи тако држати пред опасношћу, као што су се они држали.
Ушли смо у варош. Опет “особље” са управником на челу узима, о трошку болничке касе, стан а нама дају на располагање баштицу где смо једва коње и магарце сместили. Нас неколико одемо у кућу једног Црногорца који рђаво црногорски говори, али чија гостољубивост је била преко мере скупа. Нећу да говорим о цени по којој нам је уступио дрвену собицу излепљену вашарским сликама са колача и масом иконица… Пијемо из бакрача чај и сањамо о даљем путу и о много чему… Седели смо дуго.

17. и 18. новембар:
Задржали смо се овде два дана. Хаос улицама. Неки полазе даље, неки се враћају. Говори се о путевима који су бољи. Не ваља ниједан преко Чакора, ни други преко Жљеба, али се мора даље.
И би решено да управник, са коњима, иде краћим путем, а ми да идемо преко Жљеба, са воловима.
Преноћили смо у кафаници до логора.

19. новембар, пред Жљебом:
Са двоколицама направљеним од кола крећемо данас. Морали смо одмах на изласку нз вароши да станемо, јер се низ коња и кола био отегао унедоглед. Цело смо пре подне прешли једва пола километра. Један официр са коња туче своје коморџије мотком од шатора. Псује, пада с коња, седа и опет бије. Ми једва скренемо с пута што води од Митровице на пут за Рожај. Са десне стране, лежи, у крви, во. Ко зна када је ту пао и колико дана лежи. Неки од заробљеника секу парчад меса и онако живо га једу. То први пут видим. Грозно! Мало даље, на путу, грчи се изнемогао коњ. Преко њега прелазе кола и он се грчи и опружа. Са задњом снагом подиже каљаву главу из блата и покушава да устане. Но, узалуд. Како су му очи страшне!
Опет један во! Лежи са подигнутом главом. Пред њим стоји мало каљавог сена, он га не једе… Укочен поглед крупних очију поражава! Сандучићи муниције у гомилама виде се поред пута. Осећам бол. Зар је то све тако морало бити? Зар се тако пропада? Сећам се Толстоја. Његов геније… Требадо је да види ово и да да један нов “Рат и мир”. Око поноћи ћемо да кренемо, пошто је полазак дању немогућ. Одморићемо се у подножју, које је од Пећи свега пет-шест километара удаљено.

20. новембар:
Пођосмо рано. Полако, са фењером, идемо кроз ноћ и питамо свакога кога сретнемо. Нико не зна. Јер, пут којим ми идемо није пут, то је провизоран прелаз који је наша војска направила… Дођемо до једног узвишења и ту станемо. Коморџије испрежу стоку, јер су волови уморни и изгладнели. Неки оду да виде може ли се даље. Врате се и кажу да може. Пођемо и после сто мегара станемо. Седимо поред једне ватре којаје догоревала. Остало је само гвожђе, шине и друга гвожђурија од кола… Један нам већ, без увода, прича читаве стране из историје своје породице, други долази из мрака и плаче, плаче као луд. Украли му парче хлеба и нешто мало пиринча. “Немамо ништа, умријећемо!”, говори једном старцу, примакнувши му уста до ушију. “Што да нам украду хлеб?!” И моли овога што прича своју историју да му да хлеб. Овај га псује и брани се дд тога да је он украо. Али, он је упоран: тражи му; макар само пиринач. Овај га грди. Мени, поверљиво, открива да је тај што плаче луд, а онај други, старац, глув. Чича то чује. И његово погурено, незграпно тело исправи се. Обрастао сав у косу и браду. Очи му упале, а лице изборано, мученичко. “Каже глув, а?! А нијесам оглувио живећи у добру, нег кад су над мојом седом главом грмели топови!” Очи му засијаше; вичући, исприча какоје имао сина кога је Швабо заробио, одвео у руднике и тамо је погинуо радећи. Знао је и место и дан када је умро. Известили га…
Свиће… Даље не можемо, јер на улазу стоји један виши официр и пропушта прво оперативне јединице. Значи, на нас ће мучно доћи ред. Решавам се да сам продужим, али како, чиме!
У средини, међу коњима, мртав во. Наилазим на седми пук. Војници прилазе и својим бритвама секу комађе и трпају у ранчеве. Дакле, и они…
Исечене двоколице, пошто се са њима не може проћи; претоварујемо из сандука ствари у џакове и при том претоварању нађемо тегле са слатким, бисквите, цигарете најбољег квалитета, шећер и чај. Ми вечерамо, док из равни грми артиљерија. Цео предео више нас и испод нас осветљен ватрама. Са брда лево баци неко бомбе и гранате. Камење, одваљено, срља са хуком, у поток испод нас. Легнемо поред ватре на којој су наслагани сандуци, руде и друга дрвенарија…

21. новембар, Клисура:
Пођемо полако са стварима натовареним на рогове волова. Сироти волови! Гладни и уморни, носе ствари које су пре могле да се баце и које су мање коштале од једне гранате топа. Дан топал; идемо споро; зној нас пробија и ми једва вучемо ноге. Превлаче једну батерију. Над главама мршавих коња фијучу бичеви и војници урлају.
Иде, али једва. Ми застајемо. Изгубисмо комору и продужисмо, сами. Управников брат добије неке грчеве, па смо морали око два часа по подне да останемо. Увијемо га ћебадима и сачекамо ноћ. Били смо крај ватре на којој је сагоревао један самар. Око 10 ноћу пробуде нас. Кажу да је наређено да се одмах даље иде. Заштитна одељења се повлаче. Чује се топовска грмљавина. По камену, блату, кренемо даље, спотицали смо се. Слаба светлост са фењера наших нових сапутника била је недовољна да нам свима осветли. Гурали смо се поред коња и волова, поред војника и официра, зачињући се за самаре или за пушку оних који су били поред нас. Пут узан. Блато нам до листова. Застанемо на једном месташцу, слободном, поред пута. Планина висока пред нама и ова на којој смо – сва гори у једном великом пожару. Логор до логора. Ватра до ватре. Чини ти се да си, у сну, залутао у неке магијске пределе. Опет пуцњи. Јежим се. Знате зашто? Овде те може свако да убије, наљућен што си га мало нагазио; у провалију одакле се не извуче да те гурне; да ге удари ножем што си му прошао испред коња, или да те кундаком удари зато што си се очешао о њега и избио изруке цигару! Овде живот једног човека не значи ништа. Он мање вреди од једног гутљаја воде или парчета кукуруза куваног.
Око поноћи кренусмо. Једва пролазимо. Падамо, ударају нас, мувају, и, најзад, уморни се сручисмо у један камењар. Дам своје ћебе Миловановићу, а ја се у свој руски шињел увијем и покушам да одремам мало. Ух! Не могу. У близини једна напуштена ватра. Приђем једва, јер је између мене и ватре био један усек, у коме сам неколико пута пао. Два дрвета дугачка, пребачена једно преко другог, тињају. Опружим се поред њих по камењу и сачекам зору. У зору дође и Благоје. Последњу кору хлеба, заосталу још из Пеђи, исечем и поједем. Коњицу нисмо могли чекати, јер нисмо знали да ли је пошла или не. Зато, кренусмо.

22. новембар, иза Жљеба, Рожај:
После многих препрека, на које смо наилазили, једва можемо да идемо а да нас нико не зауставља. Јер, при свакој окуци стоји по неки виши официр који пропушта свој пук или јединицу, и нико осим војника из те јединице не може да прође. Идемо окукама и одмарамо се често. Испод последњег виса, од кога се пут спушта ка Рожају, наиђемо на ђенерала Штурма са пратиоцима и штабом. Овде се снег још није отопио. Борова се шума модри под плавим и ведрим небом. Ми, жедни, гасимо жеђ снегом и стално наилазимо на пале коње, који су остали можда још пре неколико дана или пре неколико часова, али и на коње који се још грче. Неки стоје, али су немоћни да се покрену. Потребан им је и најмањи додир руке или јачи ветар па да их обори. Очи су им очајне, мутне.
Прилази ми један друг: “Јеси ли видео оног старца поред пута? Како је страшан! Смрзао се. Ја сам још двојицу видео!…” – “Ја нисам ни једног!” – рекох. “И боље”, одговори он. Одједном: звук виолине. Мени се коса диже у вис. Најежим се. Виолина? Овде? Сви стадосмо. Отворених уста, не мичући се, разрогаченим очима гледамо једног војника, испршених груди, са црним очима, како прљавом руком превлачи лако гудало преко жица.
Ни трубе јерихонске не би оживеле ову масу, која се гладна и жедна, неодевена и суморна, вуче овим кршевима, као што је то учинила ова виолина. Као магла, по ваздуху трепери:
Тебе ћу да просим,
свету да пркосим!…
Е, ој! Салаш, кућу, све што имам,
теби ћу да дам…
А затим:
Тесно ми га скроји, нане,
тесно ми га скроји…
Био сам опијен. Тонови су ме свега обузели и ја ни на шта друго нисам мислио. Осећао сам, и сав сам се био предао дрхтавим звуцима који су лепршали у ваздуху, по површини снега и кроз гранчице зимзелене… Ишао сам много лакше.
Пред вече, уђем у Рожај, малу муслиманску варошицу са дрвеним кућама, на Ибру. Узмемо стан код једнога Турчина, који једино српски говори. Овде нема ничега до меса. Све остало скупо до невероватности.

23. новембар:
Данас смо нашли Воју, који се, такође, изгубио од коморе и са Ђукићем дошао довде. Ђукић је продужио, а он остао да се са нама нађе. Вечерас решимо, после дуге препирке, да пођемо. Сутра рано – даље, и поред тога што се Миловановић упињао да останемо и сачекамо све.

24. новембар:
Ишли смо, у почетку, поред Ибра, а затим пређемо десно и поред тога што су нас сви Црногорци уверавали да је пут иза Рожаја “као длан”. Ми се пењемо уз брда, рђавим, поквареним путем. У путу наиђемо на г. Бајлонија. Прешао је преко једне врло високе нланине, узаном путањом. На конаку смо код једног Турчина, који нас је врло лепо примио и, наравно, за паре угостио доста добро. Жали нам се на оскудицу у свему. Не симпатише Црногорце који су све реквирирали. Са нама није био управпиков брат. Изгубио се зато што је увек помало заостајао од нас, због чизмица свога брата које су му биле тесне.