Андрић Јелисије

15. јануар, Валона:
У подне стигнемо у залив Валоне. Обрнутим редом претоваре нас у леп путнички брод Краљица Јелена. Сместимо се у трећу класу и полежемо у кревете. Свако је имао по један. Наши официри су у другој класи, где су за све спремљене угодне кабине и богата вечера. Све јединице добијају из кујне јела, ми не добијамо. То тако увек бива. Ономе који треба да се брине о нама и онда када му не радимо и када му не требамо, стицајем околности било је добро, и он нас је заборавио. Ми одспавамо вечеру, са утехом да је и ово доста.
Ноћу кренусмо.

15. јануар, Крф:
Добијају ручак; ми не. Стижемо у мореуз између Албаније и Крфа и, најзад, дођемо до луке Крф, пред мало острво Лазарет, где се све наше јединице скидају ради купања и преобуке. Око лађе, која стоји, маса чамчића са Грцима, који нам нуде поморанџе, лимун, хлеб, дуван и др. Додају нам корпе и ми у њих спуштамо паре, а они нам шаљу оно што хоћемо.
Ручамо и после ручка почне искрцавање. Ми смо били међу последњима и тек пред вече ступимо на острво, које је било готово пуно. Заноћимо напољу, без ватре, јер на острву нема ни дрвета. Криво нам је то што ћемо морати дуго да чекамо док не дођемо на ред. Крф ми је у ноћи изгледао диван у светлости лампи дуж кеја.

17. јануар:
Данас смо добили хлеб од 2 кгр на двојицу. Били смо збиља жељни хлеба, али ипак то је много било. У заливу су две санитетске лађе. Оне у сутон изгледају величанствене, када се светлост у неколико боја распе по мору, које се прелива у сјају сијалица. Велики црвени крст између димњака чини диван утисак.
По цео дан неколико грчких чамаца обилази око острва са робом…

20. јануар:
Данас смо прошли испод хладног туша, добили чист веш и одело. То је требало да буде – купање.
Преноћимо у шатору, великом, пошто смо чули да сутра идемо на острво према самој вароши Крфу – на Видо…

21. јануар, острво Видо:
Пред подне пођемо реморкером за Видо. Изађемо после 10 минута. На први мах, није изгледало пусто, и био сам мрзовољан. Но, тешило ме је то што ћемо се ту мало задржати после толико мувања… Пођемо стазом која води преко доста камените земље, између винограда. Уз пут срећемо наше војнике са кутијама од мањерки. Иду на воду. Они су сигурно скоро дошли, кад тако рђаво изгледају! Предвидели смо посао који морамо узети на себе. Једна зграда, висока и лепа, са леве стране и уз њу једна мања. У овој првој су официри-болесници, а у другој – управа болнице.
На другој страни острва – пет великих шатора. Четири, данас намештена, служе за унутарње, а један за хируршке случајеве. Али, свих пет имају врло бедан изглед… Има ту неких логора. Ту су младићи последње одбране, избеглице, неки болеснички батаљони и радничке чете. И, уопште, утисак је ужасан! Видим војнике који шврљају по острву не добијајући ништа од лекова. Ово, уосталом, и није болница. Ово је склониште, на брзу руку спремљено. Французи, које смо затекли, раде са највећом вољом, али не може да се учини све одједном. Овде је једна чета њихових шасера. Они су на стражарским местима и код болесника. Од наших, затекли смо тамо неку болничку чету која је имала људе што се нимало по изгледу нису разликовали од осталих болесника. Међу њима је било и неколико наших другова… Наши одмах почну радити. Код шатора налазила се гомила лешева, који су већ два-три дана ту. Нема ко да их пренесе. И наши их носе по24 часа, без престанка. Носе их на пристаниште и утоварују у једну мању лађу, која их, после, носи на пучину и баца! Колико је њих ту који имају мајке, сестре, жену, децу, очеве! Колико је њих, можда, умирући, имало пред својим болесним очима визије драге са топлим очима и насмејаним уснама. И они се сада, као ствари без вредности, ређају један преко другога, у лађици, увијени прљавим тробојкама; односе их на пучину. На дну мора они ће бити разнесени, не дочекавши да им море једне ноћи каже да им је отаџбина ослобођена и да се мајке њихове чуде зашто их нема, кад, ето, многе већ дочекаше своје синове. Вај, вај! Шта ће бити са њима кад дознају да су им синови без гроба?… У болници се не зна колико је и које све дошао, ко је умро и колико их сада има!…
Примамо болеснике и одмах их уводимо у протокол. Многи од њих нису могли ни да кажу своје име; били су у агонији. Међу њима се налазио и наш млађи колега, Никола Радовановић, кога смо срели у Драчу, пред болницом. Он се сигурно јавио за болницу и евакуисан је са болесницима, те је тако пре нас стигао. Очи су му биле крваве и страшне. Није нас познао. Тога дана је умро…
Ми подижемо пријавно одељење од шаторских крила. Киша почиње да пада, киша за коју кажу да траје врло дуго. Ја се не осећам најбоље, али се држим. Сам се куражим. Французи су већ подигли I дивизион, од четири добра дупла шатора са креветима и чистим постељним стварима. Болесници непрестано долазе. Киша не престаје. Ноћу нам увек по неколико пута обори мали шатор, који са тешком муком, по ветру, поново дижемо. Испод малог слоја сена земља влажна, готово у блато претворена. Сећам се Ивиног “Еквиноција”… Ноћи су ужасне. Ветар шиба са једне и са друге стране преко острва, помешан са кишом која нам пробија шатор. Добијам ноћу грчеве, врло мало спавам и преко читавог дана осећам се врло рђаво, али се држим…
Једнога дана долази један болесник и моли да му се да друга листа, пошто су му прву украли. Узимају и по неколико листа, само да би по неколико пута примали хлеб и јело. Куну се, моле и лажу. Ми их заводимо по два пута или одбијамо. Тако, овај стоји и чека. Ми му не дамо… Долазе болесници, уписујемо их…
– Јанко… из Бигренице!
Ми му пишемо листу и уписујемо га. Онај први што чека да му дамо дупликат окреће се.
– Одакле си, бре?
– Из Бигренице!
– Па, ти си ми брат!
И не прилази му. Окреће се нама:
– Ја имам брата Јанка!… И ја сам из Бигренице; рођеног брата имам…
– Јеси ли ти Јован?
– Јесам…
Гледају се. Не може Јанко Јована да позна, ни Јован Јанка. Загледају се обојица. Најзад, приђоше један другом и руковаше се, али опет с неверицом. Проговорише неколико речи на влашком, а затим се окрену Јовану.
– Видиш, господине, брат ми је, а ја га тражим. И да нисам дошао за листу, не бих га ни нашао.
Измакоше се мало у страну. Како су морали много да се промене да један другога не познају!
Тих дана долазио један гологлави и погурени грађанин за листу. На њему: црно, подерано одело. Без обуће је и без капе. Обрастао сав у браду и косу. Прилази.
– Како се зовеш?
– Н. Н., касациони судија, аудитор у Десетом пуку.
Ми се згранемо. Он је луд. Не. Нама објашњава један да је то збиља бивши судија кога су у путу до коже опљачкали и који је гладовао и мучио се читавим путем, затим: да има мајку врло доброг стања и да је у животу имао неку аферу због које је пензионисан. И он, сада, овакав долази!
Дајемо му лист. Он полако, клецајући, одлази под шатор и пада у један угао, у блато и воду, призивајући, кроз плач, мајку. Мени се коса диже кад видех како га један од болничара грди што виче. Судија га преклиње за чашу воде. Опомињем болничара да га припази, али – шта вреди: он ће га, можда, опет псовати чим се ја измакнем. Колико сличних примера, због којих се човек ужасава.
А киша стално, са малим прекидима, пада. Свакога дана долази један католички владика са крстарице Владек Руса и доноси поморанџе и бомбоне, дели војницима вичући: “Живела Србија!”

2. фебруар:
Долази престолонаследник и доноси понуде болесницима. Дрвене бараке почињу да се дижу врло брзо. Свакога дана по једна се подигне. И одмах се у подигнуте шаторе и већ готове бараке уносе тежи болесници, али је још увек број умрлих врло велики.
Време непрестано рђаво.
Ми премештамо одељење на друго место.
Један дечко – Циганин, по имену Воја – обилази нас често и прича о тешкоћама са којима се борио док је превео сву војску на Тузе. По читав дан и ноћ лута острвом гологлав и често потпуно наг, завлачи се по камењу и бежи од болничара који га грде и јуре зато што је без одела. Увече седи у кухињи, поред ватре, и прича бесмислице са куварима, који му се смеју и дају му увек више него осталима да једе. Једнога дана одем на Крф, да разгледам варош. Мада ми је и са острва изгледала лепа, штавише: сјајна, кад сам је видео изблиза није ми се допала. Збиља, тачно је да ствари увек треба гледати из даљине, ако човек хоће да му оне увек лепо изгледају. Крф је варош велика, са доста лепих кућа, но ускост улица и велика натрпаност зграда, готово у нереду, не чине никакав утисак када се уђе у њу.
У лето ту, ради одмора, долазе они који не знају шта ће да раде од досаде код својих кућа. Леп је нарочито кеј, поплочан и дуг, поред обале морске. То ми се једино допало. Иначе, идете улицом са зебњом да вам се са ког прозора не сручи лавор прљаве воде на главу или какви отпаци од јела. Од једног прозора са једне стране улице до другог везани конопци, на којима се суши веш: кошуље, гаће, чарапе, мараме и остало. Негде су улице толико уске да једва по двојица могу да иду а да један другом не сметају… Курс наших банки: 350 драхми. Скандал!

29. фебруар:
Наш управник предаје болницу Французима и ми сви остајемо на својим местима. Наше одељење, после тога, престаје да прима болеснике. Ми водимо бригу о реконвалесцентном одељењу и болесницима у њему. Тих дана нас управник унапреди у капларе. Он је требало да оде у Русију. Опрашта се са нама и вели како му је жао што нас напушта у времену кад се наше трупе крећу према Солуну и кад смо близу тренутку када ћемо повратити земљу. Он би био срећан да се са нама врати, али: “Наредба је наредба! Против ње не могу чинити ништа!” завршио је он, мада је пуних десет дана, из дана у дан, одлазио на Крф и тамо где треба удесио ствари. Он оде, а за командира чете (у којој су били нераспоређени војници) дође капетан прве класе г. К. Јовановић. Првих дана нас одмах предложи за поднареднике. Био је много приступачнији од господина на чије је место дошао. Ја сам тих дана чешће одлазио у радничку чету, у којој је био поручник Драги Марковић, Смедеревац. Тамо сам често остајао и на ручку и вечери. Од њега сам узимао некакве књиге које сам у слободном времену прелиставао. Сваке недеље одлазимо на Крф, у цркву, и певамо. Говори се о оснивању хора који би стално, са службом и станом, био на Крфу. Одлазим до Мурјатинке места 20 км удаљеног од вароши Крфа. Обилазим логоре готово свих дивизија. Како су дивно уређени! Са лепим капијама на којима је име пука, батаљона, чете, и са оградама посутим белим шљунком, у разним шарама. Кроз логор су алеје и лепе фигуре од цвећа и морских шкољки. Широка стабла маслина крошњама својим чине хлад у коме се наши одмарају. Добили су готово сви одело, а неки пукови и читаву ратну спрему са оружјем. Преноћио сам тамо, код Солдатовића, поручника, и чуо сам поноћну вику шакала, која је личила на шум са каквог весеља пијаних људи, који допире из далека.
Вратио сам се сутрадан. Болеснике непрестано евакуишу у Бизерту великим санитетским лађама. Једно време сам размишљао да ли и ја да идем, пошто неколико дана, после спавања, свакога јутра, осећам неке болове у грудима. Но, то је био само назеб. Сваке вечери се скупе сви наши у шатор у коме смо примали болеснике. Причамо о лепим данима из наше земље, вајкамо се, говоримо о стању наших који су остали. Постајемо тужни, а онда, намах, сви у глас, усиљено запевамо. Седимо увек дуго. Претресамо ствари које врло мало познајемо и свако од нас тврди да је оно што он каже најпаметније. Ту, у том шатору, решавали смо и то да неко од нас, у улози изасланика, оде код Њ. В. престолонаследника и моли га да што учини за нас, јадне ђаке који су без чина и који никаквих прихода немају. Чак је у том смислу друг Ика био написао и неку врсту петиције која је била више него опширна и коју се не би решио да прочита ни човек који се свакодневно пита шта да ради од досаде.
Срећом, и без тога је, после извесног времена, као што напоменух, г. Јовановић направио предлог. После дугог чекања, кад је чета подељена на два дела и кад је прва чета отишла у Ровино а друга у Мушатику, изађе 25. марта наредба под бројем 55, којом се унапређујемо. То је стигло после акта из Министарства просвете, који је поткрепљивао предлог нашег управника. Чекамо 20 дана да будемо произведени за поднареднике након готово двогодишњег служења у војсци, а официра има око 9.000 и они се налазе на Крфу.
Наш је шатор мало већи, у логору где су и остали војници. По распореду смо, опет, остали у реконвалесцентном одељењу са назначеном дужношћу. Седимо у шатору, у хладу борова, одмарамо се читајући, понеко и књигу случајно нађену. Увече опет код нас скуп. Седимо, пушимо, певамо и мислимо. У недељу, пред Ускрс, идемо у провизорну капелу, коју су од барака, за празнике, направили француски свештеници, којих овде има доста и који раде као обични болничари-обавезници. Сваке вечери иду и моле се богу. Певају песме у којима се моле за Француску и њену победу. Уочи Ускрса седимо сви, са још неколико других поднаредника и наредника, и са војницима иза нашег шатора и певамо. Дочекујемо празник са: Христос воскресе!
На Ускрс, после службе, позвани смо на ручак у менажу наших официра и медицинара, као гости. Они су нас одмах по доласку чета звали, али смо ми одбили, пошто смо се и овако добро хранили. По подне идемо на Крф, а увече опет на вечеру код њих.

17. април:
У позоришту грчком, на Крфу, украшеном српским тробојкама, била је закуска, коју је наша врховна команда уочи одласка давала савезницима.

18. април:
Парастос улицама на острву Видо. Маса моторних чамаца са ратних лађа довози француске маринске официре. Долазе шефови страних мисија: Енглези, Талијани, Грци, Французи, грчки владика, неколико грчких и наших свештеника; неколико наших избеглих дама, чиновници мииистарства, врховна команда и, најзад, у 11 часова, долази престолонаследник. Опело – свечано. Хор наших богослова одговара. Говори архимандрит. Вод војника завршава почасном паљбом опела и онда одлазимо према споменику који су Енглези подигли умрлим Србима, на коме пише: “Бог је наш заштитник!” Полаже венац г. Љуба Давидовић, министар просвете и заступник председника министарства. Одржао је, затим, говор. Метални венац полаже министар војни и држи врло дирљив говор јунацима- умрлим за добро отаџбине. Он се опрашта са свима у име војске. Његов пун глас грми острвом и нама сузе иду док слушамо како сени њихове поздравља. Музика интонира Бетовена и почасна паљба завршава. Затим се мали моторни чамци приближише и брзо секући море мутно и светло под сунцем, одоше натраг.
Тих дана је умро наш Никола. После трбушног тифуса добио је перфорацију црева и подлегао у тренутку кад смо мислили да је спасен. Испратили смо га до гроба и преко сандука бацили по грудву земље, туђе земље која га прими. Гроб му је на обали мора. Како ће њему бити кад му оно једне ноћи, запљускујући каменити жал, буде казало да је Србија ослобођена, да су јој се синови вратили и да га његова мајка још увек очекује, не помишљајући да се њен син неће вратити и у тренутку кад су се, ето, многи вратили!
Пао ми је, још раније, у очи један симпатични сержан – француски. Једно време био је болестан. Ја сам одлазио у бараку у којој је лежао, због Иванића који је боловао рекуренс. Он ме увек тражи и насмејано ме поздравља. Ја му отпоздрављам. Једном ми и име помену. Питам Ђорђевића откуда је то знао, а он ми рече да му га је лично саопштио, јер се распитивао за мене, свиђам му се. Мени то ласка. Он је доктор права, и после свршених студија требало је да иде у посланство петроградско. Он то одбија и закалуђери се. Уђе у ред Бенедиктинаца. Манастир му је у Италији. С њим се спријатељим и он ме једног дана слика. Најпре мене самог, па мене и Милорада и, напослетку сву тројицу.
Био је њихов празник. Годишњица од доласка на исток. Њихови сержани приреде вечеру и позову медицинаре и нас. Одемо и врло лепо проведемо то вече.
Готово свакога дана се виђам са Николајем (тако се зове тај сержан). Дао ми је своју подсетницу са адресом. Иако се тешко споразумевамо, нама је, ипак, врло пријатно време које проводимо заједно, када се нађемо. Ја му обећавам да ћу учинити све да остане на Виду, ако ме само не буду тражили за хор. Он се почне радовати и обећа да ми даје часове француског језика.
Војска свако вече лађама одлази за Солун. Ниједан транспорг није пропао, иако стално круже гласови о појави неких сумарена, које Грци хране бензином за добре паре.
Ми чекамо акт…

8. мај:
Дође Љуба са актом из министарства важним за нас. Једва једном. Збиља, ја сам се обрадовао, иако ми је било много жао да напустим неке са којима сам још од Ниша, као, на пример, Ђорђевића и Феликса, са којима сам се на Виду спријатељио. Но, било је време. Не зато што ми је на Виду досадило и што ми је било непријатно. Не! Ја сам, напротив, увек налазио разоноду, али сам хтео да нађем један стан у коме бих могао бити мало сам, у коме бих се могао одмарати после свих преживелих утисака, који су за ово време, проведено без огњишта, муњевитом брзином обузимали моју пажњу, обузимали ме читавог. Треба бити душевно и физички јак па издржати све то. Хтео сам, жудео сам да се приберем мало. Да душу затворим мало и да проживим у свом унутарњем свету који је био пригњечен утисцима с поља. Мој свет се никако није будио откако сам напустио мир и своју земљу, он се каткада трзао, али то је било само у сну, и то онда кад ме је спољни свет помало остављао самоме себи. Зато сам зажелео да одем. Жељан сам собе, стана, столица и свих предности једног скромног стана, после живота под шатором.
После ручка, дођу са ратних бродова француски матрози, подигну малу бину са ћебадима место кулиса и почну са песмом и свирком. Одмах после њих долази музика Седмог пука и пошто одсвира нашим болесницима код барака, дође пред управу и одсвира српску химну и француску “Марсељезу”. Аплаузи. Наши сачекају да Французи сврше програм и онда они настављају. И матрозе и наше испрате милосрдне сестре до пристаништа. Са нашима се сликају. И мали реморкер пође. Музика трешти. Идемо уз брдо, полако, расположени.
Ја, Ђорђевић, Градојевић и Воја будемо те вечери код неколицине сержана међу којима се налазио и Николај. Они су нас још пре неколико дана позвали да дођемо ове вечери. Приме нас врло лепо, са љубазношћу какву само Французи поседују.
После вечере, песме, свирке и весеља, они нас испрате до шатора. Ја и Воја и њих тројица одемо у шатор код наредника, који се баш тада спремао да легне. Пробудимо гајдаша. Сержани поседаше и опростише се, а ми остадосмо. Воја је био пијан. Али, он тада сувише осећа, он се сав расплине; подсећао ме је на мајку, на кућу и сестре; ја нисам могао да се уздржим. Побегао сам, плачући као луд.
Не могу да заспим. Зашто је то чинио? Ја сам му видео сузе у очима, ја сам осетио да и он жали своју сестру, да зна како је то бити без онога ко ти је најближи и најдражи. Он је још једном тако нешто учинио да заплаче. То је било једне вечери када смо се враћали са Крфа. Он се тога дана видео са зетом. Говорили су о њиховој Зори. Муж о жени, брат о сестри. Зет га је до пристаништа испратио и стајао је на самој обали када је лађа кренула. Воја није могао да издржи, побегао је на другу страну и плакао као мало дете.
– Јелисије, ти знаш шта значи имати сестру! И ти је имаш. Разумеш ме…
И ја сам га разумео. Те вечери била је вечера код сержана. Он се опет опио и ја сам разумео због чега то чини. Он нема ни оца, ни мајке, само сестру. Толико га волим! Колико сам му захвалан што је увек са мном делио оно што је имао онда кад ја ни кршене паре нисам имао, кад никога свог нисам имао. О, ако икад будем могао, ја ћу му то вратити, макар својом братском и пријатељском оданошћу коју гајим према њему!

9. мај:
Јутрос смо пошли са Вида, на коме смо већ од 21. јануара. Колико дана пуних утисака, ужасних и лепих, носим са овог малог острва, са кога одлазим! Колико се живота ту завршило у најстрашнијим мукама и беди, колико је нада и снова покрила каменита земља, колико синова и очева одузето мајкама и деци! И колико је трагедија одиграно на овом малом парчету света које из мора штрчи и које шибају ветрови и валови када се небо облацима превуче. Нигде се и никада није на таквом малом простору осетио тако велики бол, није се чуло толико уздаха, као на њему.
И ја идем са њега, идем заједно са Војом, Вељом и Миланом. Опраштамо се са онима који остају, са Видом и гробовима који су на њему. Лађа полази и ми певамо, машући рукама: “Завичају, мили крају…!”
Са кеја одоше они који су нас испратили и ми се окретосмо ка Крфу погледима. Ишли смо му са надом да ће нам он пружити оно што хоћемо, оно зашто смо му пошли; а ми не тражимо много, не тражимо више него шго нам он може дати!

9. мај, Крф:
Са пристаништа одемо одмах у стан сержана Поповића. Ту оставимо ствари и, пошто мало поседимо, умолимо газдарицу да запита на спрату испод ње хоће ли нам дати стан. Сиђемо и погодимо се. Но, после подне газдарица није хтела да нас прими. Дала нам, каже, стан по сувише ниској цени. Којешта! Одемо код Душка и са његовом се газдарицом саветујемо да сви будемо у њеном стану. Требало је да чекамо док се неки иселе, али пошто нисмо знали када ће то да буде, ми кренемо у потрагу за станом. Обишли смо много кућа. Нигде не можемо да нађемо по цени коју ми можемо да платимо. Једна млада госпођа код које питамо упућује нас у кућу преко пута, са осмехом. Одемо тамо и затекнемо жену у годинама; узели бисмо стан, али је био сувише скроман. Зато га не узмемо. Дођемо у кућу која је близу цркве у коју одлазимо. Погодимо две собе на четвртом спрату и обећамо да ћемо доћи чим нађемо остале. Али, Душко хоће још да тражи и, поред обећања, изађемо. Погодимо се и дамо капару. Не преносимо ствари, само дођемо на преноћиште. Пошто се готово ни једном стан није свиђао, ја предложим Вељи да сутра идемо у сган који смо погодили и он пристане. Ове ноћи ноћимо ту, у стану жене која је сва изборана и која је напомињала да нема више од 35 година и да је по фамилији рано седа. У овој кући је пуно дечурлије која нас је узнемиравала. Још један разлог више да не останемо!…

10. мај:
Дођемо у стан. Пренесемо ствари и платимо за пола месеца унапред. Соба нам је на углу, са три прозора који гледају на улицу. Светла и лепа. Допада нам се. Задовољни смо. Одмах у кући преко пута угледам једну лепу главу, која се показује иза дрвених капака на прозору. Врло добро!
Имаћу нешто лепо пред собом када будем радио; то није рђаво…
Добијемо плату. Врло добро. Иначе, нисмо имали ни пет пара. Одлазимо у хотел на ручак и вечеру. По цео дан седимо у соби. Зажелео сам се живота домаћег. Зажелео сам се папуча и лешкарења на кревету.
Данас ми долази у стан Николај са Жоржом. И њима се допада. Праве вицеве на рачун нашег врло широког кревета у којем могу тројица комотно да спавају. Он даје Вељи једну књигу са својом посветом и сви заједно излазимо на пиво. Пита ме шта је са песмом коју сам му обећао. Ја сам му је послао по једном поднареднику, но он је није добио. То ме љути. Испратимо их негде до пристаништа и опростимо се уз обећање да ћемо доћи једнога дана на ручак, само ако будемо могли.

12. мај:
Данас изађе моја песма у Српским новинама посвећена Николају: – Грађанину Републике…

13. мај:
Добијем писмо од Николаја. Он је добио моје писмо и захваљује ми. Жали што нисам по обећању дошао када су нас чекали и јавља ми да је Жорж отишао у чету, која креће за Солун, да је остао без једног пријатеља и да је тужан… У Српским новинама изађе и друга моја писма Са Голготе, о којој су се лепо изразила господа из редакције.

20. мај:
Требало је да идем у редакцију Српских новина, но, пошто тамо није г. Лазаревић, то сам одложио за сутра.

21. мај:
После подне одемо у Прес-биро. Г. Лазаревић нас прима и говори шта све отприлике имамо да радимо. Први је утисак врло рђав. Ја се чудим овим људима како са вољом преводе, преписују, пресују, пакују; ја овде не могу да будем. Нервира ме овај хаос, новина, хартија, часописа и др.
Не могу да будем миран. Није то за мене. Цело после подне био сам као на иглама. Једва сам чекао да изађем. У глави ми је бучало од оних вести, од машина, од свега онога што се могло видети уједном Прес-бироу, који има свега једну собу за рад.
Добио сам од Николаја писмо и пермисионе за Видо.
Данас је био имендан грчког краља. Цела је варош окићена, изузев неколико кућа. Једва се иде улицама од света, нарочито женског, кога овде врло много има. Парк, кеј и шеталиште поред аркада најбољих хотела и ресторација крфских. Пуно је белих летњих хаљина, које промичу поред вас биоскопском брзином. Мене подсећа све то на наш живот у нашем Београду, на Кнез-Михаилову улицу и Калемегдан, и бежим одатле у стан. Не могу да гледам људе који су срећни, који су међу својима, јер им завидим, јер ме убија њихово расположење, њихова веселост.
Веља са газдарицом уговара да вери једно девојче – Дину, о којој сам раније говорио. Предлаже јој да напомене Дининој мами да би он врло радо са Дином ишо у Француску да доврши студирање медицине. Он то говори као у шали, али се збиља заљубио у то девојче. То му је прва љубав. Тронут је што је она, по речима наше газдарице, ослабила много откако осећа према њему наклоност…

22. мај:
Недеља. После цркве изађемо на Еспланаду – шеталиште дуж кеја. Сетио сам се нашега са Вида, што бих морао да забележим. Једнога дана, при примању болесника, дође и један из Приједора – Нешко. Ја га запитам познаје ли моје; он ми, чудећи се што га питам, одговара да их врло добро зна. Кажем му ко сам, обрадује се и поче да ми прича неке појединости из мога детињства. Сместим га у бараку и после тога сам га све чешће обилазио, док није отишао.
Пред полазак са Вида упознао сам се ближе са једним из аутомобилске команде. С њим сам се и раније знао, јер је још једном био болестан. По други пут је дошао због ноге, коју је сломио кад је пао са неке стене. Случајно дознам да је из Ужица. После објашњења, он ми исприча да је био врло добар познаник са мојим оцем и да нам је, шта више, био комшија.
– Ако бог да те се вратиш жив и здрав, и мајку затекнеш живу, питај је да ли се сећа Каја. О, Сена ми је много учинила. Она је дивна. Поштуј је, сине!
Обећао сам му да ћу је питати. Зато и бележим ово…

24. мај:
Синоћ смо били на Виду, после доста дуге паузе. Затекли смо тамо Николаја болесног и одмах га обишли. Били смо доста дуго код њега. Изразио је жељу да му још који пут дођемо, јер намерава, ако оздрави, да иде за Италију кроз десет дана.
Ми смо му то обећали. Јутрос смо се вратили у 8 часова и одмах отишли у канцеларију. Дошао телеграм да су Руси однели победу над Аустријанцима близу румунске границе и да су око 13.000 заробили. О, кад би бог дао да се само што пре сврши ово касапљење које тако дуго траје!

25. мај:
Као талас, на фронту дугом 300 километара, напала је руска армија, на граници према Румунији, аустроугарску војску. Још 25.000 војника, око 500 официра, топова, митраљеза, муниције! То нас мало храбри, јер једино са таквим налетима може се учинити нешто; једино тако може доћи до давно жељеног и доброг мира…

26. мај:
Вечерас смо били на вечери коју је командант места приредио енглеским дамама које су овде као болничарке. Ми смо управо одмах после њихове вечере били и музиком их увесељавали.
Проносносе глас даје ове ноћи требало да буде смењивање грчке власти на Крфу, али до тога није дошло и ми се око један час по поноћи вратимо у стан кивни на људе који су нас из јединице извукли ради хора, а сада нас третирају као људе који су казну заслужили. Колико дана се због тога расправља и ствари се све горе мрсе; можда би се некако лакше могло утврдити зашто смо ми дошли овде, зашто су нас позвали. Нека нас, уосталом, врате нашим јединицама, ако мисле да су погрешили што су нас позвали! Нешто најпростије. Наш акт, којим смо нас четворица са Вида упућени, није ни достављен из министарства батаљону у коме треба да смо на принадлежности, те ти ми тако нисмо ни на Виду, ни у том батаљону.

27. мај:
После ручка смо били код мајора – команданта тог батаљона. Он нам саопшти да за нас ништа није дошло и да би најбоље било када бисмо тражили од оних који су нас довели да нас поново упуте у болничку чету, јер у наређењу стоји да нас он подвргне строгој дисциплини како бисмо откајали неке квази-погрешке које смо у вароши починили! Којешта! То је масло некога идиота, који до подне мрзи себе, а од подне цео свет…