име: Недељко
презиме: Аврамовић
име оца: М.
место: Дубравица
општина: Пожаревац
година рођења: 1882.
година смрти: 1951.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Недељко М. Аврамовић се родио у селу Дубравици код Пожаревца 1882. године, у сеоској породици која је припадала широј фамилији Момчиловића. По предању, оснивач фамилије Момчило, призетио се у Дубравици дошавши из Кличевца, а припадао је широј породици војводе првог српског устанка Миленка Стојковића.
Основну школу Недељко је завршно у Дубравици. Пре него што је отишао на одслужење кадровског рока, радио је на породичном имању. Оженио се и имао је троје деце.
По објави мобилизације 1912. године, Недељко се јавља у свој Осми пешадијски пук Дунавске дивизије првог позива и, као поднаредник , учествује у борбама на Куманову и Битољу. У саставу истог пука учествује у борби против Бугара 1913. године на Ретким буквама, чинећи чуда од јунаштва. Његови другови су с поносом истицали да је Недељко на челу свога вода одбијао бесне јурише Бугара и враћао њихове ручне бомбе. За показано јунаштво и присебиост у борби унапређен је у чин наредника-водника и одликован Златном медаљом за храброст ,,Милош Обилић”.
Већ 14. јуна Недељко поново са својим Осмим пуком из Пожаревца креће за Београд, где учествује у борбама у одбрани Београда. При пробоју ка Срему, у борби код Сурчина, његов трећи батаљон трпи велике губитке, што се види из оперативног дневника његовог пука: погинулих 68, рањених 249 и несталих 20 војника. Од тада су овај батаљон називали крвавим батаљоном. Касније је учествовао у борбама на Мачковом камену. У заштитници на Баћинцу и Великом Сувобору. У колубарској бици учествује у протеривању непријатеља из наше земље.
Године 1915. Недељко учествује у борбама на бугарској граници и на северном фронту код села Ракињца, Жабара и Црквенца, где је његов трећи батаљон упућен у помоћ Дринској дивизији која је трпела страховит притисак од стране Макензенових трупа. Недељко је одступао преко Црне Горе и Албаније и потпуно исцрпљен стигао у Скадар, али је и у таквом стању морао да настави марш за Драч и Валону. Одатле је пребачен на Крф. После одмора и обуке, одлази на солунски фронт. 1916. године учествује у љутим бојевима против Бугара на Чегањским планинама и Горничеву.
У пробоју солунског фронта 1918. године и он као командир вода јуриша да ослободи отаџбину. Заједно са својим саборцима под борбом стиже у Суботицу, где постаје командант железничке станице као потпоручник. Из овог периода потиче једна анегдота коју су његовн ратнн другови радо причали. Наиме, једном у канцедарији команданта железничке станице уђе млада и веома деца жена која се обрати младом потпоручнику са молбом да јој овери објаву за путовање железницом. Недељко, који је толико времена провео по рововима, далеко од сваког жеиског створа, покуша да се приближи лепој посетитељки. Галантно устаде и понуди гошћу да седне. Посилном заповеди да припреми кафу. Гошћа прихвати понуђену кафу и упусти се у срдачан разговор. Недељко је био уверен да је успоставио жељени контакт и уз разговор затражи за узврат за његову услугу, да му да само један мали пољубац. Млада госпођа се весело и кокетно насмеја и рече: “Нема проблема, потпоручниче, само да питам мужа да ли ће ми он то дозволити.“ Недељко запита: “А ко је ваш муж”. Госпођа и даље кроз смех рече: “Ваш командант дивизије, потпоручниче!“ Недељку се одсекоше ноге, али шта је ту је па је замоли да не каже мужу јер је “обрао бостан”. Госпођа обећа, узе оверену објаву и оде. И одржала је реч.
За заслуге на бојном пољу и осведочену личну храброст Недељко је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Демобилисан је 1919. године у Суботици и враћа се у своје село где налази праву пустош. Отац и брат су му погинули, а деда умро у интернацији у Араду.
Имеђу два рата Недељко се бави земљорадњом и трговином рибом. Удао је кћери и оженио синове и онда када је сматрао да је дошло време да се и он одмори, синови му умиру од туберкулозе, као и једна снаха.
У априлском рату 1941. године, Недељко је поново мобилисан као капетан прве класе. Заробљен је од стране Немаца и све до 1945. године провео је у ратном заробљеништву. У међувремену му је супруга умрла, а унук Живко налазио се у ЈНА, негде у Босни. Тешко је живео окупљајући око себе као стари орао свој подмладак.
Умро је тихо као што је и живео 2. августа 1951. године. На његовом погребу било је неколико преживелих ратних другова, а од млађих само сродници. Било је тужио на тој сахрани хероја. Без венаца, без музике, без војничке пратње и почасних плотуна. Док мало црквено звоио одзвањаше тужним звуком, погребиа поворка кретала се смерно, брзином запрежних кола у којима беху упрегиуте његове кравице, по његовој изричитој жељи. На челу пратње носаше му крст његов даљи брат и саборац ратни заставник Осмог пешадијског пука Никола Љ. Јевремовић.
На гробљу у Дубравици стоји мали споменик, великом човеку на коме су погрешни подаци о годинама рођења и смрти витеза Карађорђеве звезде са мачевима Недељка М. Аврамовића.
