име: Сретен
презиме: Богдановић
име оца: Стеван
место: Кадина Лука
општина: Љиг
година рођења: 1894.
година смрти: 1930.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Богдановић С. Сретен, пољопривредник и ковачки радник (Кадина Лука, Љиг, 1894 – Крива Река, Горњи Милановац, 6. VIII 1930).
Отац Стеван и мајка Ђука били су пољопривредници слабог материјалног стања.
Основну школу завршио је у суседној Славковици, а ковачки занат научио је самоуко. Превасходно се бавио израдом и поправком пољопривредних алата и једноставнијих предмета од кованог гвожђа.
Када су почели балкански ратови није био војни обвезник али је, као родољуб и добровољац, похитао је да брани слободу и територију своје земље. Учествовао је у многим биткама и другим акцијама. Већ након првих борби почео је да служи за пример другима.
У I светски рат ступа са својом генерацијом, али за разлику од огромне већине њих, који тада стичу прва ратна искуства, он је већ прекаљени ратник. Као редов V пешадијског пука Краља Милана Дринске дивизије I позива починио је доста подвига. Посебно се истакао приликом освајања једне коте, коју су упорно и чврсто држали Бугари. У улози извиђача успео је да се неопажено испуже на њу и изненади непријатеља, који је непрестано и прецизно гађао положаје наше војске, наносећи јој велике губитке. Баченим бомбама на њихов положај изазвао је изненађење, па и панику међу њима. Том акцијом не само да је неутралисао њихову паљбу, већ је успео да зароби и четири бугарска топа. Захваљујући храбрости и лукавству приморао је противника на повлачење, а истовремено омогућио даљи продор наших снага.
За овај подвиг, новембра 1917. године, одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен указ ФАО бр. 22.023, од 12. септембра 1917. године. Зна се да је имао још нека одликовања и друга признања, али она нису сачувана, па није установљено о којима се ради. Више пута је рањаван, али га ни то није одвајало од ратних другова и није оставило већих последица. Зато је био поштован као храбар ратник и добар радник.
По завршетку рата враћа се у родно место и наставља да бави ковачким послом. Саградио је дрвену бараку, недалеко од раскрснице пута Љиг – Милановац, и пута који води за Рајац и образовао ковачку радионицу. Радио је свакодневно, тешко и упорно, како би својој породици обезбедио основне услове за живот. Тешко је повређен 6. августа 1930. у радионици Милића Мартиновића у Љигу од експлозије коју је изазвао поправљајући стару пушку у чијој је цеви био заглављен метак. Тешко повређеног, пријатељи и родбина покушали су да возом превезу у болницу у Горњи Милановац, али је издахнуо у путу, у атару села Крива Река код Горњег Милановца. Сутрадан је сахрањен на Новом гробљу у Бабајићу, без било каквих војних и државних почасти.
Током 1922. године склопио је брак са Катарином Лазић из Бабајића код Љига, чије је брат Василије, такође био витез Карађорђеве звезде. У браку су имали три сина и једну кћи. Двадесетих година прошлог века преселио се у тадашњи Бабајић, односно садашњи део Љига.
