име: Милисав
презиме: Бојовић
име оца: Стеван
место: Доња Трепча
општина: Чачак
година рођења: 1881.
година смрти: 1944.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988. и Комисија за тајне гробнице РС
СЕЉАК – ПОТПУКОВНИК
На Младом Нагоричану изгубио је руку из рамена, а стекао Карађорђеву звезду с мачевима. На својим широким и некад снажним сељачким раменима Милисав Бојовић данас носи еполетушке резервног потпуковника. Он није почео у школи своју војничку каријеру, него у рову, на бојном пољу, као и остали његови сељаци. Данас има десеторо унучади и исто толико ожиљака од рана, које ће га до смрти опомињати на минуле ратове. И на разбијеним грудима, које су покривене копораном од жутог сељачког шајка, читав венац одличја која он само понекад показује својим унучићима. Поред Карађорђеве звезде, Милисав Бојовић има и Белог орла с мачевима, три Обилићеве медаље за храброст и две споменице из два тешка рата. Родом је Црногорац и он се поноси тиме. Његова крупна горштачка фигура још се није савила под теретом година и злих дана које је оставио за собом. Иако без руке, стари ратник још носи револвер за појасом и то му право нико не може одузети. Обичаја ради, навике ради.
Као дете доселио се у Доњу Трепчу, тамо код Прељине. Живо се сећа тих догађаја. Данас је угледан домаћин у свом селу и добро послован човек. О свом војевању ретко кад говори, иако је провео читав један век на бојном пољу. Војничке дужности познао је он још пре тридесет година и отада мрчио пушку у свим ратовима. Кадгод је устребало. После балканских ратова, кратко време био је код куће, а онда у светски рат поново. Био је поручник друге чете трећег батаљона Десетог пешадиског пука.
– Учествовао сам у борбама код Шапца, прича он кратко и суво. Прелазили смо Саву код Кленка и борили се на Церу, а оно затишје 1915 затекло нас код Уба. Првог августа дошли смо у Марковац код Младеновца, у Влашком Пољу укрцали се у воз, па на бугарску границу код Пирота. Наш Десети пук отишао је на Тумбу. После смо припали Врањском одреду Милана Туцаковића, па отступали преко Лесковца и даље.
Најтеже су моје успомене у Албанији. Људи из чете падали су ми болесни и гладни, а ја нисам могао да им помогнем. По пет дана ни сам хлеба нисам окушао. Једног каплара, неког Ристића, ту је родом из Шумадије, четири дана смо носили на рукама. Малаксао несрећник на првом кораку и пао поред пута.
– Понесите га, другови, да спасемо човека. Брзо ћемо стићи до мора. Грех је да га оставимо.
Ко је знао да ћемо се ми под онаквим мукама пробијати преко Албаније. Носили смо га четири дана, а после људи малаксали. Не можеш носити целу чету. Плакали смо кад смо га оставили. Остао је у снегу, поред друма. Још ми се чини да гледам онај његов тужни и молећиви поглед кад смо се поздравили. Умро је, ваљда, истога дана. Скапао од зиме и глади.
После дође Валона и Крф, па онда хајде на Солун. У Топчину су месец дана трајале вежбе. После смо упућени на Кожух. Ту сам био прекомандован у Тринаести, па у Шести пук Дринске дивизије. Гурао сам са својом четом до Дугог Рида код Велеса.
Одредише ме ту као новог команданта за ноћни напад. Извршили смо јуриш. Беше покољ. Све чисте Швабе, деца млада, лепа као девојке. Душа те боли да га убијеш. Али рат је проклетство. Ту сам заробио седамдесет и пет војника, дванаест пушкомитраљеза и два пољска топа. Један голобрад Шваба, сав риђ, право дете, склопио руке па моли:
– Господине капетане, (већ сам био произведен за капетана), немој да нас стрељаш!
– Добро, откуд ти знаш српски, питам га ја.
– Десет година сам радио код Гођевца. Али Немац сам, па сам морао да идем у војску. Као шегрт сам дошао код Гођевца и сви су ме волели.
– Не бој се, дете, велим му ја, вама ни длака неће фалити, јер ми знамо да сте ви били исправни.
Доживео сам много таквих случајева. Све је то случајност. Нисам ја, верујте, био ништа бољи јунак од других. Имао сам ја у чети војника који су били витезови, соколови. Сами су се нудили да иду на најопаснија места. Они су били јунаци, они су они незнани јунаци који су највише поднели.
Седамнаестог септембра рањен сам на Младом Нагоричану. Скрхане ми груди и остадох без руке. Инвалид целог живота. Хвала Богу кад је све то прошло. Доста је било.
Кући сам се вратио априла 1919. Затекао сиротињу као и сви други. Сада је добро. Не могу да се тужим. Ми сељаци нисмо научили на луксузан живот. Имам десет хектара земље, два сина, десеторо унучади, нешто стоке, коња, па лепо живимо.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Има више учитеља који су у резерви добили максимални чин, чин потпуковника. Међутим, Милисав Бојовић није био учитељ, нити је учио било какве школе осим основну. Пореклом је Црногорац, а досељен је у Доњу Трепчу код Прељине. Из рата је изашао као капетан I класе а последњи чин је добио онај максимални који се могао добити, чин потпуковника.
Милисав Бојовић је рат почео у Дунавској дивизији првог позива у њеном Десетом пуку. Као официр касније је два пута променио јединицу. Прво је био официр у Тринаестом пешадијском пуку „Хајдук Вељко“ у Тимочкој дивизији и на крају на Солуну у шестом пуку Дринске дивизије.
Скромни Милисав Бојовић који се по завршетку рата бавио земљорадњом, сматрао је да одличје Карађорђеве звезде са мачевима није припадало само њему, него сваком његовом војнику које је он водио у дугогодишњем ратовању.
Тамо где је 1912. године војвода Вук заметнуо бој са Турцима два дана пре кумановске битке у наступању са Солуна Милисав Бојовић је код Младог Нагоричана изгубио руку из рамена.
Бојовић се посебно истакао у борбама код Шапца у прелазу Саве код Кленка, на Церу, код Уба, код Марковца и на Влашком пољу. Са десетим пуком ратовао је против Бугара и показао извапредну храброст. Код Дугог Рида и код Велеса Милосав је само у једној борби заробио 75 војника, дванаест пушкомитраљеза и два пољска топа.
Милисав се кући вратио 1919. године. Као и сви остали Срби нашао је пустош и све је морао почети испочетка. Истичући да сељаци нису навикли на луксузни живот он је прионуо послу али са једном руком није могао много урадити. Имао је срећу што је имао десет хектара земље и два сина који су дорасли за посао, па је ипак за оне прилике Милосав живео боље од осталих.
За заслуге у рату поред потпуковничког чина Милисав је више пута похваљиван наредбама дивизијског и армијског ранга, а добио је следећа одличја: Карађорђеву звезду са мачевима, Белог орла с мачевима, три златне и Сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић“, све ратне споменице од 1912.до 1918. као и друга инострана одличја.
Нема података до када је живео Милисав Бојовић, али се у Доњој Трепчи код Прељине и сада прича да и ако није имао једну руку за појасом је увек носио револвер. Он је говорио да то ради само ради обичаја.
Захваљујући истраживањима Комисије за тајне гробнице убијених од септембра 1944, дошли смо до следећих сазнања:
У току Другог светског рата, потпуковник Бојовић је био припадник Југословенске војске у отаџбини Драже Михаиловића. Након што су партизанске јединице заузеле Србију 1944, ухваћен је и стрељан у новембру исте године на простору Горњег Милановца.
