име: Јован
презиме: Царић
име оца:
место: Смедеревска Паланка, рођен у Машићу, Нова Градишка
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1898.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ТАМО ЈЕ СРБИЈА
Ја сам Јован Царић, рођен 1898. године у Машићу код Нове Градишке. У Машићу сам завршио основну школу, а у Градишки нижу гимназију. Ратне деветсто четрнаесте налазио сам се у Машићу, имао сам шеснаест година.
У лето деветсто петнаесте године добијем позив да се јавим у гарнизон у Сиску. Све је мобилисано, и Срби и Хрвати, а из Машића било је још шест или седам младића мојега годишта.
АУСТРИЈСКА УНИФОРМА
Обучем се, спремим се, одем у Сисак. Тамо, распореде нас у двадесет седми домобрански пук, обуку нас у плаво аустријско одело, дају оружје и почне обука. После неког времена положили смо заклетву, заклињали смо се цару Фрањи Јосифу. Након три месеца обуке сазнамо да смо распоређени на руски фронт.
Одем на два-три дана кући. А мој деда, звао се Никола Царић, мени каже:
“Свуци ту аустријску униформу.”
Ја свучем. Каже:
“Ти ћеш ићи са мном у Сремску Митровицу, не идеш више у аустријску војску.”
“Како ћу да не идем?”
“Само ти, каже, уживај.”
И дођемо у Сремску Митровицу. Ту ме деда остави код неког свог пријатеља. Никад нисам сазнао како се тај човек звао, али осам дана и осам ноћи он ме држао у некој одаји, а да нико од укућана није знао за то.
ИДЕМ У СРБИЈУ
Девете ноћи око један-пола два пробуди ме:
“’Ајде, каже, у Србију.”
Ја устанем, обучем цивилно одело и пођемо.
Ни дан-данас ја не знам како је он мене провео кроз аустријске ровове! Пузили смо можда километар-два потрбушке док смо прошли кроз аустријске положаје. Изведе ме тај човек на Саву, у врбак неки, и каже:
“Синко, тамо преко ти је Србија. Срећан ти пут” – пољуби ме и остави.
Стајао сам на обали и мислио како да запливам: ако се свучем, како да се тамо појавим го? Онда ја рескирам да пливам у оделу. И пред само свитање допливам на ону другу страну. А да је било само још петнаест метара више, удавио бих се.
Изишао сам из реке, цури вода са мене, одело мокро све. Био је крај септембра или октобар месец деветсто петнаесте године. Окрећем се на обали и видим да сам Саву препливао ниже Сремске Митровице и прешао у Српску Митровицу, у Србији сам, али не знам где ћу. Кад се свануло, ја видим колски пут: иде кроз њиве, води некуд. Решим да идем тим путем, шта друго да радим? Пођем.
И кад сам одмакао од Саве можда два-три километра, угледам човека – оре њиву. Ја идем к њему, он с браздом иде од мене. На крају њиве окрете и кад је дошао близу, назовем добро јутро. И видим краве у плугу, па се прекрстим: краве код нас не ору, код нас волови и коњи ору. Сељак заустави запрегу:
“Добро јутро! А што се ти, синко, крстиш?”
“Први пут у животу, реко, видим да краве ору.”
“Е, каже, синко мој! То је рат крив.” Кад је пришао мени, он каже: “Па ти си сав мокар!”
“Препливао сам, реко’, Саву.”
А он ме зграби:
“Јеси л’ Србин?”
“Јесам.”
“А коју славу славиш?”
Ја му казах: Свети Дамјан и Кузман, Врачеви. Он онда веза краве за једно дрво и поведе ме у село.
У селу пуно српске војске. Пријавише ме командиру чете. Командир чете извести даље: тако и тако. И нареди одмах, види да сам мокар:
“Брзо га свуците и дајте му војничко одело да обуче, а то његово одело да се осуши и испегла. И кад буде обучен у своје одело, онда га доведите к мени.”
То је била нека пешадијска јединица и ја сам тај дан лепо седео ту са војницима.
ХОЋУ У КРАГУЈЕВАЦ
Сутрадан дају ми моје одело осушено и испеглано, обучем се па код командира и он ме одведе команданту пука. Командант поразговара мало са мном и пита:
“У које место желиш да те упутимо? Хоћеш ли у Ниш?”
“Не бих у Ниш.”
“А хоћеш ли у Ваљево, у Чачак? Или у Крагујевац?”
“Хоћу у Крагујевац.”
Дадоше једнога војника да ме спроведе у Крагујевац.
Возом стигнемо у Крагујевац, у једанаести пешадијски пук Шумадинске дивизије. Пријаве ме команданту пука Војиславу Томићу, потпуковнику.
Командант ме испитивао одакле сам родом, шта сам учио, како сам препливао Саву… На крају пита зашто сам прешао, да му то што боље објасним. И ја испричам све по реду:
“Кад сам ишао у гимназију, реко’, мене је интересовало све оно што је у вези са Србијом. Интересовали су ме и други народи и државе, али деда ми је увек говорио: “Туђе поштуј, али своје чувај.” А мог оца и стрица, кад су деветсто четрнаесте мобилисани у аустријску војску, своје синове, заклињао: “Који буде пуцао на српског војника дабогда га српски куршум убио!”
Испричам све то лепо команданту и он ме распореди код себе у канцеларију. Прозвао ме, и то име остало ми докле год сам био у војски: Мали Јова.
ПОВЛАЧЕЊЕ
Из Крагујевца наша јединица се повлачила према Алабанији.
Кад смо дошли до границе албанске, каже командант Томић:
“Пук, стој! Господо официри, подофицири и војници! Ми сада прелазимо у Албанију. Скрећем вам пажњу да ниједан не покуша да нешто опљачка, узме или украде. На лицу места ћу убити командира његове чете и њега! Са нама је пуковски благајник, новца имамо, сваког дана ћемо куповати храну и све што нам треба.”
Кроз Албанију кад смо пролазили, нико није смео ништа да пипне. Рањене и болесне – носили смо. Ко је умро – закопали смо га. А из нашег пука није страдало више од двадесетак војника.
Кад смо дошли у Драч, одемо два-три километра даље од пристаништа и свакога дана десетак војника и пуковски благајник иду са парама те купују јагњад, овце и све што нам треба за храну. Једно седам-осам дана седели смо тако, па су тек онда преко руске амбасаде у Скадру известили савезнике те је дошао један брод – француски или италијански, не знам.
Дође брод и први уђоше официри. Гледао то командант Томић, па кад скочи и нареди једном воду војника: “Нож на пушке! Правац у брод!” – а оним официрима што су се први укрцали: “Господо официри, напоље! Напоље! Иначе ћу вас све побацати у море! Прво на брод да иду рањеници и болесни, за њима војска, па онда ћемо ми.”
Тако је било, тим редом смо се укрцали.
Лађа нас је одвезла на Крф, тамо смо се опоравили и вратили овамо на Солунски фронт.
НА ВЕТЕРНИКУ
Добили смо положај на источном Ветернику. Бугари су горе, а ми доле. Сваки дан Бугари обрушавају стене на нас, засипају наше ровове каменом. Командант Томић је са штабом на положају у првој линији ровова, а сви остали команданти су по два-три километра даље од положаја – нема више онаквога официра!
Једнога дана потпуковник Томић напише команданту дивизије да жели да удари на Бугаре. Обрати се и лево и десно суседним командантима да му дају по један батаљон својих војника и они пристану, дају му још та два батаљона. А Томић њима каже: “Ударамо на Бугаре, али скрећем вам пажњу: кад наступи борба, никоме не дајемо никакве извештаје, као да су телефони покидани. Нећу да дозволим да ми се командује са три стране.”
Наш пук ојачан са та два батаљона удари и збрише Бугаре са те косе, и ми се попнемо, избијемо на саму коту, а они се сјуре у подножје. То је било с почетка деветсто седамнаесте године.
Чарке са Бугарима су биле честе и тешке, они су подмукли, лукави борци.
Немци су наш пук звали “други гвоздени пук” и говорили да је то најбоља војска на кугли земаљској, не постоји боља, а иза њега су дванаести или петнаести јапански пук. А тај наш „гвоздени пук“ сачињавали су све Топличани.
ПИШИ: НЕЋУ!
Пошто се то са заузимањем Ветерника завршило, изгледа да су заинат Томићу написали прекоманду у осми пук. Ја долазим ујутру у канцеларију, а командант Томић шета тамо и овамо по земуници и држи неки акт у руци. Гурну онај акт пред мене:
“Читај!”
Ја узмем, па читам у себи.
“Читај на глас! Премештају ме у осми пук!”
Онда ја све лепо прочитам на глас – од првог до последњег слова. Он каже:
“Узми табак хартије и пиши!” Ја пиши, онда није било машина, него руком, мастилом се писало. И он диктира: описује како је примио једанаести пук у Крагујевцу, како се борио са Аустријом, овамо-тамо, и напослетку каже:
“Пиши: Нема тога ко ће ме раставити од једанаестог пука док га ја лично не вратим тамо где сам га примио. – Крупним словима напиши: Н Е Ђ У! – и три пута све то црвеном оловком подвуци.
И тако командант Томић није прекомандован, до краја рата остао је у једанаестом пуку.
ДРУЖЕЊЕ И НИШТА О РАТУ
На Солунском фронту дружили смо се са Французима и са Енглезима. Французи су били другари, седели смо и пили, веселили се заједно кад нисмо на положају. Са Французима смо јели исти хлеб, док су се Енглези држали по страни.
О борбама, о пробоју Солунског фронта и војним операцијама не могу ја ништа да говорим: писари су били неборачки састав, нису носили оружје, нису добијали чинове, нису одликовани.
Наш једанаести пук зауставио се у Темишвару, ми смо пешадија, али стигли смо пре коњице.
Демобилисан сам из Темишвара. Кад сам дошао кући, мој отац и стриц већ су били стигли са ко зна којег европског ратишта. Деда је још био жив и забранио је синовима и мени да се у кући говори о рату.
