име: Louis
презиме: Cordier
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти: 1976
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ХВАЛА ВАМ, СЕДИ РАТНИЦИ
… Његови другови, стари ратници, звали су га из милоште Лујо. Волели су га искрено и на сваком кораку указивали дужну пажњу и поштовање. И он је њих искрено волео. О њиховим патњама и страдањима, о њиховој одлучности да истрају у борби за слободу своје земље, о њиховом победоносном јуришу – писао је као књижевник и новинар, а као професор и историчар одржао многа предавања широм Франдуске…
… Француз Луј Кордије. Име које се изговара са љубављу и поштовањем. Био је, као војник, у рововима Солунског фронта, био је у пробоју. Видео је и видао многе љуте ране, увек је налазио речи охрабрења и љубави за српске ратнике. Писао је још током рата, а по његовом завршетку објавно је неколико књига о пробоју Солунског фронта, о својим ратним друговима француске и српске војске…
… Његов блиски пријатељ и поштовалац Алекса Петровић, увек и радо говори о њему…
… Мало је људи који су тако топло и надахиуто писали о храбрости наших војника, као што је то чинио Кордије. Још се сећамо његове потресне репортаже „Они из првог примирја” затим, његове документоване студије „Муњевити рат” коју је наградила Француска академија наука. Био је борац чувене француске 17. колонијалне дивизије која је учествовала у пробоју Солунског фронта…
… Један од старих ратника, Сава Микић такође описуј Луја Кордијеа … ‘
… Чини ми се да нас није тако добро познавао и тако дубоко, снажно волео као Луј Кордије професор, писац и новинар. Знао је душу нашег војника, знао је шта га тишти и шта може да га обрадује. С њима се дружио и делио последњу кору хлеба. Поред тога, он је један од ретких Француза који је, током ратовања, потпуно савладао и научио српски језик и правилно писао служећи се ћирилицом… ’
… Луј Кордије је умро 1976. године. Одликован је француским Орденом ратног крста Легијом части официрског реда, Карађорђевом звездом са мачевима, Белим орлом са мачевима и многим другим орденима…
… Он је, међутим, често говорио да му је највећи и најлепши орден дао српски народ – своје срце и безграничну љубав…
… Кордије је написао стотине текстова о српским и француским ратницима и њиховим делима. Писао је о трећепозивцима на Солунском фронту. Издвојили смо овај прилог…
„… Другог дана пробоја Солунског фронта кад су српске дивизије преузеле све положаје у другој линији (Кучков камен – Ветерник) стари трећепозивци, журећи са својим мазгама, хитали су до новог борбеног положаја да би тамо што пре донели храну и муницију. У тој борби они су прошли поред једног шумарка, где је млади Француски потпоручник припремао велику заједничку гробницу да сахрани младе француске борце изгинуле првог дана борбе на том месту…
… Видећи те мртве другове, старци су застали. Привезали су мазге за дрвеће, скинули капе и лепо стали у ред поред велике ископане раке и поред младих изгинулих Француза које је требало сахранити. Нису одмах војнички поздравили погинуле другове, већ су гологлави, стојећи поред гробнице, ставили десну руку на срце и један од њих је тужно прошапутао:
„… Хвала вам, децо! Хвала вам што сте своју лепу младост жртвовали за слободу српске земље…”
… Онда је један старац пришао и пружио десну руку младом официру, па је овај ту старачку руку примио и стегао. Онда је старац сагнуо главу и пољубио младог официра. Збуњени официр је још више стегао старчеву руку, а своју леву руку пружио и њоме миловао седу старчеву главу, говорећи:
„… Вама, вама седим главама, треба рећи хвала што сте после тешких борби и после тешких повлачења преко Албаније, још остали јунаци који храбро улећу у сваку борбу…”
Потом су трећепозивци ставили своје шајкаче па главу и у ставу мирно поздравили своје мртве другове. А онда су хитро одвезли своје мазге и пожурили ка новом бојишту…”
Можда је баш ова сцена послужила књижевнику, професору и новинару Лују Кордијеу да напише и ово: „Српске дивизије биле су понос савезничке Источне армије. Понос Солунског фронта”.
Кад су млади српски војници приметили да Луј Кордије лако говори српски језик, окупљали су се око њега. Дуго су му причали како су неговани и чувани у Бизерти, где су лежали као рањеници из првих тешких борби на Солунском фронту 1916. године.
Болничарке и неговатељице, милосрдне сестре, Францускиње и Енглескиње, које су их неговале, приређивале су им лепа изненађења. Пошто би из болесничке листе сазнале за дан њиховог рођења, увек би припремиле по колач и цвет за рођендан… Војнике је то гануло до суза. Далеко од својих, у туђини, они би кришом пролили по коју сузу. Рођендан је слављен скромно. Војници су желели да имају фотографије, па им се увек излазило у сусрет. Фотограф је сликао онај тренутак како милосрдна сестра даје слављенику колач и цвет, уз загрљај и пољубац …
… Луј Кордије је у једној ратној причи описао ове узбудљиве тренутке. Пошто би пријатељима показали ту фотографију, увијали су је са пуно нежности у марамицу и стављали у леви џеп војничке блузе који – лежи на срцу…
… Са много туге је Луј Кордије описао да је за младе војнике, лечене у Бизерти, пољубац неговатељице био и први и последњи. У тешким борбама, у јуришима за слободу своје земље из које су били изгнани, непријатељско зрно је пробило и срце и слику, која је на срцу лежала.
