име: Радојко
презиме: Ђоковић
име оца: Добрица
место: Радаљево, Ужице
општина: Ивањица, Ужице
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
СВЕДОК ТИХОГ УМИРАЊА
… Поче рат, а ја из села Радаљева, код Ивањице, потрчим преко брда у Ужице и јавим се команди. Али, нећу у болничку чету, у коју сам регрутован, већ хоћу у борачку јединицу, хоћу на фронт и то одмах…
Гледа ме један официр, капетан по чину, одмерава ме, па каже.
– Слушај ти, Радојко Ђоковићу, нећеш ти војсци постављати никакве захтеве! Ићи ћеш у болничку чету, разумеш ли? И више да нисам чуо реч противљења…
– Разумем, господине капетане, али… знате како је. То му дође као – ништа… Болничар није војник! Нема ни оружје… Осим тога, брат ми је у четвртом пешадијском пуку. Сад је негде на Дрини…
Капетан као да мало попусти: приђе ми, стави благо руку на раме и рече:
– Видиш, момче, погрешно мислиш о болничарима. Кориснији је вешт, брз болничар него неки нишанџија у првом борбеном поретку… А то што ти је брат на фронту – разлог је више да ти будеш у позадини…
Већ после неколико дана, чим се заврши кратка обука, упутише ме у Ваљево. Болничка чета Дринске дивизије. Операциона сала је у згради гимназије. Шта сам ту све видео! Какве слике ужаса и несреће! Ту су, неко време, доносили само тешке рањенике… Доктор Јордан Станић је сваки час оперисао… Неко време ми је било жао што нисам на фронту: млад сам, здрав, кадар за све, овако – чекам кад ће да донесу рањенике… После сам увиђао да је ово важан посао – служим отаџбини, видам ране њеним синовима… Па, зар има бољег и племенитијег задатка?! Тако прође прва година ратовања…
У колубарској бици, исте године, болничка чета је била уз фронт. Био сам и на Мачковом камену и ту сам, не слутећи, доживео најдубљи бол: међу мртвим борцима препознао сам и свог брата Божидара… Био је три године старији од мене. Мојима, мајци Крстини и оцу Добрици нисам могао да јавим да су изгубили сина…
… Било ми је тешко. Преживели су ми причали да је то била страшна битка. Кад је командант пука Душан Пурић довео борце на Мачков камен, рекао им је: „Јунаци, ми смо овде дошли да гинемо бранећи отаџбину. За мном!” Повео је пук у јуриш и – погинуо… Војници нису хтели да га сахране. Склепали су ковчег од сандука муниције и – носили га из битке у битку. Тек на молбе и савете више команде – сахранили су свог омиљеног команданта…
… У мени се поново јавила жеља да будем на фронту, у првим борбеним редовима. Мучи ме осећање да се овако, као болничар, не могу Швабама осветити за братовљеву погибију. Хоћу па рапорт, али ме сви одвраћају. Кажу: „Какав рапорт сада, човече? Видиш ли да се гине на сваком кораку! Није ово мирно време да се командантима излази на рапорт…”.
… И тако остадох у болничкој чети. Све време рата био сам подаље од фронта, али као да сам био на главним ватреним положајима – око мене је увек било рањених и мртвих. Био сам сведок њиховог тихог умирања. И не знам где ми је било теже: кроз врлети Албаније, гледајући како тихо умиру моји вршњаци, које нема ко да сахрани, или касније, на Крфу и Виду, где су их бацали у море, јер више није имало места на гробљу, или, најзад, на солунском фронту – на Кајмакчалану, Добром пољу, Рововским косама, Црној реци, Соколу…
… Увек иста слика: рањени и мртви. Људи без руку, ногу, очију… И нико се не жали на своју судбину: кажу – све треба дати за слободу отаџбине… Изгинуле војнике сахрањивали су близу положаја… И ја сам учествовао у њиховој сахрани. Правио сам и крстове, урезивао имена погинулих, садио цвеће…
… После битке на Грунишком вису донели су неколико тешких рањеника. Један је био готово сав искомадан: све је на њему било мртво – осим очију. Није могао да проговори, али су његове очи говориле све. Те очи као да ме и сада прате; ја у њима и сада видим сав људски очај, сву људску немоћ и проклетство рата. Тај несрећник није могао да каже ни своје име. О њему се причало као о неустрашивом борцу. Био је млад, не би га у војску ни узели, али се он јавио у добровољце. Тако је стигао у одред војводе Вука. Спаса му није било: долазили су сви лекари, гледали га, ћутали и чудили се – шта га још држи у животу…
После заузећа Кајмакчалана, вођене су рововске битке, тако да је моја болничка чета увек била на задатку – извлачили смо рањенике са положаја… Французи су нас опремили специјалним санитетским столицама за преношење рањеника: столица се веже за самар, самар за мазгу… Увек по две столице за два рањеника. Тако сам гледао како истовремено преносе рањенике – српског и француског…
Нисам радио само као болничар; било је много и других послова: извлачили смо, данима, француске тешке далекометне топове на највише коте. Били смо одушевљени овим топовима са дугачким цевима и једва смо чекали тренутак да груну. Мислили смо: кад груну топови, грунуће и наша пешадија, па ћемо се брзо наћи у својим кућама. Али, протекло је још доста времена до коначног пробоја фронта. И, замислите моју невољу; разболим се и упуте ме у енглеску болницу у Вертекопу код Солуна. Смота ме нека болест, исцрпе ми снагу и замало да платим животом… Спасише ме лекари. Одатле ме упуте у Водено, у другу болницу. Ту сам после био на поштанско-телеграфском курсу. И чим је пробијен фронт, упућен сам у Прилеп, у војну пошту, у којој сам остао све до 1. маја 1919. године. Кући сам кренуо пешице преко Скопља, Косовске Митровице, Рашке и Јавора до Ивањице.
Иако је на прагу деведесет шесте године живота, Радојко Ђоковић је још у веома крепком здрављу. Живи у Титовом Ужицу, Шумадијска 2.
