Ђорђевић Драгомир

име: Драгомир
презиме: Ђорђевић
име оца:
место: Башин, рођен у Мраморцу
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ЧУВАРИ “ЦРНЕ РУКЕ”

Ја сам Драгомир Ђорђевић, а зову ме Драгиша, рођен сам 1896. године у Мраморцу, основну школу учио сам у Мраморцу, али живим у Башину од 1930. године.
У војску отишао сам фебруара месеца 1915. године, јавио се окружној команди у Пожаревцу, из окружне команде пошаљу ме у Београд.
Припаднем осмом пуку Дунавске дивизије. Из касарне узму ме у официрску мензу, слушао сам осамнаест официра. Куварица се звала госпођа Тереза, Швапкиња. Ја сам преносио са пијаца сваког јутра пет кила свињетине, пет кила говедине и за пиће – пиво и вино, а она је спремала. Ишао сам и на Калемегдан у кафану “Грчка краљица”, те сам и отуд доносио пиће за њих.

КАД СЕ ЦАР ФРАЊА УГРУВАО

У Београду смо остали… ето, видите, како: док смо ишли тамо те копали ровове поред Саве и Дунава, градили утврђења према Сави. И кад Швабе баце рефлектор отуд, ми попадамо, полегамо да нас не виде. Онда наиђу оним моторним чамцима, ноћу наиђу, а ми полегали и чекамо их. И кад они наиђу, ми оборимо плотуне. Оборимо плотуне и побијемо, вратимо их натраг. Они су двапут прелазили овамо, ми их двапут враћали тамо.
Али аустријски командант Поћорек се зарекао да ће да покори Србију – да доручкује у Ваљеву, а да вечера у Нишу. Тако се зарекао и онда пошао. Па кад смо их вратили, кад се угрувао ту, војска му заробљсна и побијена, онда њин цар Фрања пише:
ка Виљему, немачком владару,
одмах пише своју бруку стару.
“Ој, Виљеме, савезниче мили,
ја вас молим помоз’те ми сада
јер милион војника ми страда . .”
бугарском краљу:
“Ти удари од Тимока право,
а моји ће да бију са Дрине,
са ужичке високе урвине;
покрај Ниша војске се састати
и у море Србе натерати…”
још Есад-паши албанскоме:
“… да јавимо саде
албанашке стазе да не даде.”
Али Есад писмо Фрањи враћа:
“Не пристајем, Срби су ми браћа”
– зато што га мајка Српкиња родила.
Шта смо још радили у Београду? Гурали смо вагоне од Гасаре до Топчидера, да иду за Сталаћ – исто ноћу. У вагон-цистернама био је гас, петролеј.

ТО НЕ МОЖЕ НИКО ДА ОПИШЕ

Октобра деветсто петнаесте долазимо ми у Младеновац. Из Младеновца пут води за Горњи Милановац. Одатле води пут за Краљево. Из Краљева за Нови Пазар па на Рашку. После дођемо у Косовску Митровицу. Из Косовске Митровице у Вучитрн, из Вучитрна дођемо у Приштину. Из Приштине одемо у Сиње, у Липљане, Феризовић, па у Суву Реку и стигнемо у Призрен. Из Призрена одемо у Пешкопеј, из Пешкопеја у Дебар. Одатле у Стругу, Охрид. Из Охрида у Елбасан, из Елбасана у Тирањ, из Тирања у Ћукшу, Шијак…
Од Београда до острва Видо путовали смо три месеца.
Како је изгледало повлачење кроз Албанију – то не може нико да опише ни да зна.
Повлачимо се као војска, ја сам пешак, јесте. Сваки командир има своју чету. Наоружани смо прописно овамо у Митровици Косовској. Ту смо се обукли и ту смо се наоружали. Прописно, војнички смо се обукли. Ја добио цокуле. Дотле сам све био у опанцима, гуњу и чакширама, од војног одела имао сам шињел, опасач и капу. Али за трећепозивце опет немаде одела…
Кад смо стигли у Пешкопеју, ухвати ноћ и где ћемо – у кућу неку велику, цела кућа једно одељење. Ко имао пола динара, тај ушао да ноћи у њој, ко није имао пео се на таван, горе. Двојица мојих Мраморчана ушли пре мене, уђем и ја и легнем код њих, у ћоше. Товарила се војска, товарила на таван.. И, кад је било неко доба ноћи, проломи се таван горе и они лупе ‘озгор. Они – јаој, ми оздо – јаој. И гурнемо сви на врата по оном мраку и кршу. Оно једна греда запречила врата, не може да се изиђе. Ја се вратим где сам и био, у ћоше. И она двојица се вратише, али били изули опанке да суше па сутра да крпе – оно нема опанака! Неко поузимао и готово. После они секли кошуље од појасева, имали дугачке кошуље, и завијају ноге оним крпама да не иду боси по снегу. (Прешли обојица Албанију, али један погинуо на фронту, а други умро касније.)

ДАЈ ЈЕДНО ЗРНО

Код Струге већ оскудица у храни, дуго не добијамо следовање. И, један мој друг продаде гуњу за леба, само му шињел остао. А он викне да пева: “Аој, Струго, варошице бела, у те нема леба ни одела ” – то сам запамтио по тој песми.
Имао сам и два друга из Мраморца, који смо лепо живели у Мраморцу. Одступамо заједно. Приме они по кило брашна, примио и ја. Ја метну моје у торбу и легао, од умора не могу да се макнем. А они држе ватру, хоће да месе погачу, кажу ми: “Дај и твоје да саставимо па ћемо да поделимо.” “Нај, велим. носи.” Они то саставили, умесили погачу. Ја изишао напоље, на реку, умио се, вратио се и прилегао и – заспао! Кад се ја пробудио, њих нема! Ухватили пут и побегли са све погачом, отишао и мој део.
Онда ја стигнем неког Чеду Милановића из Мраморца. Он извадио корење од купуса, ишчупао и опрао тамо на потоку, па грицка оне жилице, једе корен. “Шта то радиш, Чедо?” Каже: “Оћеш ти?” “Дај,” реко’. Даде он мени и ја оно грицкам, и једно перо празог лука, то једем, то ми је храна. Осамнаест дана ја нисам био видео леба очима!
И долазим до једне ватре, нашао сам у шаши коричак, пабирак, да оно мало осмудим, да испечем. Седе двојица Мачвана. Они: “Дај једно зрно.” Ја окруним па дам овом првом до мене у шаку. Он држи овако, дршће, не може да донесе до уста – изгубио се. А онај други њему: “Ајде бре, устани да идемо.” “Не могу…- а на његовим ногама цокуле, док овај што полази – бос. Он седе и скида му цокуле! Онај не може да се брани, болестан. Скиде му цокуле и оде! Онај остаде, кука – шта вреди…

ПАДНЕ КОЊ, ВО, ЧОВЕК

А коњи мртви, то само видиш коске. Ако је пао коњ, во, било шта, то се одмах сече, носи се. Метне се у торбицу, носиш. Увече се пече, једе. Ја сам баш видео Швабе да деру коња и онда одсеку по комад меса и носе. Швабе су ту са нама, заробљеници. Пропало, мали део прошао. И ја, исто, задерем. па на бутини нађем да има кртине и метнем у торбу, носим. Кад увече заложимо ватру, ја метнем те се испече. Оно се скупило, скупило у гомилу па поцрнело. Сечем – оно црвено, живо. Метнем у уста и ножем сечем до уста; жилаво, сама жила. Жваћи, жваћи – морам да притискам руком, овако, те прогутам. Тако пет-шест пута и готово, нема више.
Око сваке ватре остане по један, по два мртвих. Или живи, али не могу да се дигну. Много је страдало, много. Ко да их сахрани? Човек још жив, они га свлаче – Арнаути. Дођу њихови кучићи, шарови и бели, и једу. Нема шта да му једе на бутини, него завукао главу и вади му срце и џигерицу. И ја пролазим туда, он режи на мене. Ја потегнем из пушке: так! Он почне укруг да се окреће, није намртво погођен него скичи. Арнаути ето их: Ан-дара-а-а! – ја бежи.

МОЈ ДРУГ, САМО БОС

Одступам даље, сам. Па наиђем увече на једног друга мог из Придворице, кука он.
“Шта је, Гило?” – Гила неки, Перић.
“Јаој, бос сам и ноге ми се надуле, не могу да изиђем горе” – на брду горе светли ватра где је логор. А ја седох код њега:
“Гило, кад би имао један залогај леба да ми даш ја би те носио.”
“Имам мало” каже.
Поједем једно три залогаја, устанем, упртим пушку, понесе и он своју пушку.
“Ајде, пењи се на леђа.”
Попе се он на леђа, понесем га. И – саплетем се, паднем. Ноћ. Паднем, он кука, и ја кукам. Изнесем га до логора, тога Гилу Перића, то је био мој друг, али само бос. (Он је Заре Перића син, исто прешао Албанију, ратовао и вратио се.)

ВОЈНИЦИ БИ НАЗАД

Ето тако: нас пет-шест идемо, идемо. Ухвати ноћ, заложимо ватру. Арнаутин отуд са брда потегне из пушке, погоди војника, падне онај, ми побежимо. Где ћемо сад? Снег велики, ноћ, зима. До једне ватре дођемо. И војници: “Нећемо даље да идемо” – псују краља и државу. “Нећемо ми даље одавде да идемо. Сутра се ми враћамо у Србију.” Кад ујутру – видимо ми један пуковник са његовим ордонансима. Ми полазимо да идемо даље. Изиђе пред нас пуковник и каже: “Војници, па није тамо Србија!” – зато што смо ми говорили да се вратимо, а сад идемо напред. Чуо је све, био ту уз ватру, припегао са осталима кад смо псовали.

ПРЕКО РЕКЕ И У РЕКУ

И прелазимо ми једно поље као од Паланке до Паталинаца, оплавила река Маћа, па негде до колена, негде до чукљева. Дођосмо до ћуприје, стоји ћуприја, само однета обала са обе стране. Сад, одуд и лако прескочиш – мање одрла вода, али другу обалу више однела и ако не можеш да прескочиш, падаш у воду, вода те носи и – готово. Ту се подавило робље – Швабе, па само се плави шињел тамо у врбаку. Коњи, магарићи, војска – све се дави. Вече. Дошао ред да идемо и ми, нас четворица. Ја станем на ћуприју, осмотрим: нема простора да се излетиш, да се замајеш и да прескочиш. Најпре пребацим ствари онамо. И онда викнем ја и прескочим, али једном ногом упаднем у воду и изиђем тамо мокар. И прескоче се двојица, ја их прихватам тамо, али онај трећи не прескочи, него упаде у воду! Кука, запева… ми одосмо.
Неко време опет идем сам кроз мочвару. С једне стране блато, с друге стране те стазе вода, шевар и трскар. И гуске запливале! Ја појурим оне гуске да ухватим једну. Оно се заглави једна у трску. Ја ухватим гуску, уврнем шију, метнем у торбу и носио цео дан. Кад смо дошли до реке Шкумбе, војници заложили ватре и ту читав логор. А ја ухватим један трњак тамо, сам. И очупам гуску, испечем је ту. Ујутру, и ја полазим, а већ сва војска прешла, последњи одлазе преко неких леса од прућа; недељу дана се ту правио прелаз преко реке. Али око сваке ватре леже по два-три мртва; мртви, или не могу да се дигну. Гледам од ватре до ватре: јадници, шта их је. И пођем да ступим на прелаз, а командир, један дежурни официр, каже:
“Ти остани! Ми ћемо последњи.”
Добро. Кад сви пређоше који могу да иду, он:
“Сад вас неколико све ове што су остали…” – не знам шта хоће, питају и они други шта је. “Вуците ове мртве до реке!”
Ми ухватисмо, нас пет-шест на вуци, вуци, и ’ајд у воду.
“А ови што су још живи, а не могу да се дигну, шта ћемо са овима?”
“Вуци и њих!”
Ми вуци, вуци – до реке. Он гурне чизмом, официр, они кукају… Бацај! И живе и мртве, све побацамо ту у Шкумбу, и онда прелазимо и ми.
Јео ја и сутрадан ону гуску што сам испекао. Командир ми био добар и ја одсечем, дам њему један батак од гуске. Кад је видео печени батак, он погледа у мене и прекрсти се: “Једини ти ако можеш да пређеш Албанију, други нико.”

ИДЕМО ДАЉЕ

Кад смо прешли преко река Шкумбе и Војуше, нас неколико што идемо заједно видимо у једној ували – има тридесет наших војника, сколовирили их Арнаути и отимају им пушке. А ми: Доле пушке! Доле пушке! – па кр-кр на њих. Они побацаше пушке, већ сви нису ни имали, и побегоше, Арнаути. Војници узеше ствари да иду даље. А ја се издвојим и пођем на једно брдо да осмотрим где смо и куд ћемо. Кад, један Арнаутин огрнуо кабаницу и чека ме горе! О мајку му јебем. А код мене пушка и реденик – сто двадесет метака. Кад дођох близу код њега, каже он:
“Аскер?”
“Уи, аскер” – неке њине речи смо већ знали.
“Фишек?” – питао јесам ли војник, сад пита имам ли муницију. А ја одгртох шињел:
“Ево фишек.”
Он одгрте ону његову кабаницу, изнесе и изврте торбу, извади једну пројицу од два кила. Ја извадим само један шаржер од пет метака и дам њему. Он ми даде тај леба. Да ми није дао, ја би’ га убио и узео би’ му… И после ту пројицу ломим, кријем, гледам да неко не види. Кријем у један џеп, у други, и у уста набивам. Ако ме неко види, неће да ми каже ни дај ни продај ми, него ће да ме убије – да ми узме леба, имало и таквих случајева.
Официри? Немају ни они. Ја не знам, имали су посилне, посилни су носили торбе са пексимитом. Они су га некако добивали однекуд. Али одакле ћу ја да добијем? Спавају заједно са нама, но како! Где би? Али кад Арнаутин потегне пушком у ватру, онда не убије официра, но убије војника… Грејемо се око ватре, разговарамо се. Кад буде око пола ноћи, оно пукне пушка, ‘ајд готово: побежимо од ватре и притајимо се у мраку. Арнаутин приђе да узме нешто са оног војника и – ту остане и он. Идемо даље.

КОРЊАЧЕ, ТАЛИЈАНИ, МРТАВ ДРУГ

На три дана пре но што смо стигли у Драч, ја сам био на стражи, стојао код једне смокве.
Исто у Албанији. Чувао сам наш логор. И чујем нешто: чака-чака-чака, цока-цока… А оно се јашу корњаче!
Дођоше ближе код мене, видим велике оне суве корњаче. Ја ударим кундаком. Једна оде, а другу сам убио. Оставим је и чекам док се сменим са страже. Онда одем иза неког трњака, узмем воду у канту, наложим ватру, и кувао сам док се није добро искувала.
Кад сам је истресао овамо, одсечем онај горњи оклоп и доњи – оно лежи батак, месо бело као риба. Лепо месо, фино. Око три кила имало меса. Ја одмах у уста, само нема соли, нема леба. После сам то месо помало јео, размицао те ми трајало. Да није било тога, не би могао да стигнем ни до Драча, ни до Валоне.
Дођемо у Драч. Ту се искрцала талијанска војска. И, немачки долетеше авиони, почеше да их бомбардују. Они напустише мазге натоварене са страна – комора – и побегоше. А ми ргнемо на ону комору и поузимамо све онај пексимит и конзерве. Они туже код наших официра, туже нас војнике. “Па где вам је била војска?” “Па,” каже, “побегла.” “Кад је побегла, шта има да говорите?!” И тако се ја снабдем са две конзерве и мало пексимита.
Стигнемо некако до Валоне. Преноћили смо у шаторима. И, ујутру, један мој друг из Паланке, Момчило неки Митровић, остао мртав. Увече смо вечерали заједно, ујутру он мртав. И где ћемо да га сахранимо – почнемо да копамо ту, а све песак. Море, знаш. А овамо горе брдо, камен. И копамо, ископамо један ашов и други почнемо. Поче вода да извире! Ми онда мећи ту где смо копали, у раку, и затрпамо.

ЛАЂОМ НА ОСТРВО ВИДО

У десет сати дође лађа, мала лађа која нас превози до велике лађе. И у великој лађи, тамо, свуку нас, голи ко од мајке рођени. Били смо у вашкама. Свуку нас, ошишају, обрију, окупају; завије те у чаршав и лези у кревет. Лађа је била руска, “Екатерина.” Седам спратова, седам хиљада кревета било.
И онда три дана и три ноћи путујемо на острво Видо. Нас војнике искрцају тамо. Питају Французи – шта је. Кажу – гладни Срби. Они стављај казане са пиринчом и са месом, дебело, оволико, дуби, па маст озго поврх пиринча. А ми Срби три месеца нисмо јели са машћу. Како се ко најео – он готов. Готов! Ја не смем да једем то, а од оног хлеба што примим пола дам Грцима за две-три поморанџе. Испечем неколико кромпира под казан и то ми је. Мало кромпир, мало соли, и тако прошло кроз стомак.
Те мртве што страдају од хране и од болести прво закопавали, онда бацали у воду. Пази, само оволико је било земље – педаљ, оно доле све камен. На острву Видо. И није могао да закопа нико. Бацали су онда у воду. Али они нису могли да потону са све оделом. После на пристаниште односе са оделом, тамо свлаче их голе: одело на гомилу, а њих бацају у воду – кад је го он потоне. Пет хиљада је тако бачено у “плаву гробницу.”
Ја сам ту примао храну за чету, био сам комесар. Моја чета прима храну тамо на казану, а ја се подупрем позади, нећу да примим. А мој командир каже: “Шта ти чекаш, што не примаш?!” Реко’: “Не могу да једем ту храну, пиринач и дебело месо.” Како се који наједе, добије дизентерију и – готово.

БИЗЕРТА, АЛЖИР, СОЛУН

Са острва Видо пребаце нас у Бизерту, тачно не знам колико смо ту остали. Одатле нас пребаце у Алжир, као – на поправку здравља. Био сам тамо, радио са Французима и са Талијанима, зидали смо. Ја нисам био зидар, али сам научио од њих (па сам се касније у животу бавио зидарством).
И врате нас поново овамо у Бизерту.
У Бизерти били смо мало на обуци, онда – ‘ајде за Солун. То је деветсто шеснаеста година, летње време.
Дођемо у Солун. У Солун дошли официри – ми се постројили, он броји, каже: довде ми треба за мој батаљон, довде за мој пук … довде… довде… броји, броји. И тако редом – мене отераше, ја као Смедеревац, а отераше ме у Тимочане: четрнаести пук Тимочке дивизије!

БОРБЕ СА БУГАРИМА

Око Светог Илије, јули месец, ја сам већ био на положају, вратили смо се на фронт и копамо ровове према планини Кожух.
Шеснаесте године произведен сам за каплара.
Битољ смо ми освојили били шеснаесте године, али нас врнули Французи. Каже – не зависи рат од Манастира (Битоља), него, каже, кад падне бедем, идите и ви, каже у Србију.
Седамнаесте године, кад су Бугари напали на наше ровове, био један трећепозивац са мном у рову – неки Ђура, Тимочанин исто. Код нас била два сандука бомби. А Бугари напали на ров и бацају бомбе на нас, ми бацамо по њима. А командир са четом одступио, остала само нас двојица. “Фрљај, момчадијо, фрљај!” – командује Ђура да чују Бутари, а само нас двојица ту. Све те бомбе побацамо и одбијемо Бугаре – нас двојица. Погледамо лево и десно – нема никог од наших у рову. Ми отидемо, нађемо их тамо и вратимо, целу чету. “Шта је било?” Тако и тако – испричамо командиру. Онда – онога Ђуру за Карађорђеву звезду, а ја у чин поднаредника. Требало је и ја да будем одликован, али он Тимочанин, Тимочани официри, а ја Смедеревац.
Водили смо борбу на правцу Острво-Владово. Горе камен, а доле вода. Бугари запосели брдо и нисмо могли да се боримо. Заробе нам Бугари четири топа. Ту сменише нас, дођоше неки Руси. Ми идемо да примимо нови положај. Тај положај се звао Крива чука (а имало је и Голо било, Оројски поток, Бакоски поток… Код тог потока падала вода са брда и шумела да се није могло да чује ништа друго).

ЋУВИК КАМЕНИТ

Крива чука – то ти је са три стране један ћувик каменит, са три стране косо артилеријска ватра туче, ниси могао никуда, остало је доле несахрањених и Бугара и наших. Официри избегавали, нису хтели да приме тај положај. А наш командир, да се прослави, Ужичанин, неки Сима Поповић из села Каран код Ужица, каже: “Дајте мени. Ја да примим тај положај, али да ми дате све оно што мени треба.” Они га приме. А ми војници просто смо се упрепастили, бога ти. И одемо тамо. Силазио сам доле увече, ноћу или кад је велика магла и видео: све лежи мртво, нико није сахрањен – ни Бугарин ни Србин.
Фронт је устаљен, то је деветсто седамнаеста година. Тај командир Ужичанин много добро са нама. Тражи он од наше команде толико минера, толико крампача, динамита – да се уђе у здрав камен. Дају му, укопамо се, и тај камен мећемо озго да се заштитимо. Тако смо, у том камену одржали тај положај. И њему, командиру, направили смо земуницу. Падали су и мерзери, али нису могли да је наруше. Ја идем код командира тамо на разговор, и оно бије, артиљерија бије, падају мерзери, падају фргочке, оно чудо, али не могу ништа, три метра озго назидано. И криви лимови ударени. Све смо добили криве лимове, закопчамо један за други, па на те криве лимове озго камен. Прописно смо се утврдили. Долазе Французи, гледају, каже – ово је други Верден. И зато смо се ми одржали ту.

ЋАТИНА СЕСТРА

Једно вече отишао сам у земуницу код ћате добровољачког одреда – из Америке добровољци дошли и ја отишао на седење, јер код њега има свега. Седе два наредника, а он чита неку дописницу према жижи у земуници.
“Од кога је, Миленко, та карта, ко ти пише?”
“Из Башина, каже, пише ми сестра.”
“А колика је та сестра?”
“Сад јој, каже, осамнаест година.”
“Кад се будем вратио, ја ћу да је узмем.”
А наредник Матејић:
“Ћато, ако је лепа, ти да му је даш.”
“Је л’ није, реко’, ћорава ни саката?”
“Није.”
“Ево ти руке!” – изљубисмо се ту, и дај мањерку кафе на ватру, црно вино, жути шећер (има ту два џака) – да се скува на конту тога. (И кад сам дошао у Мраморац, мене чекају осам девојака, био сам богат човек, имао сам тридесет хектара земље и 700 калемова лозе, винограда, али рекао сам овде. Направим кућу и кажем оцу: Иди код тога и тога човека у Башин да му кажеш да ћу да му узмем ћерку… И тако се ја оженим, и после десет година пређем из Мраморца да живим овде у Башину.)

ДОБИО САМ РАНЕ

Рањем сам у руку и у ногу. Добио сам ране кад сам прешао на Кајмакчалан, кад смо нападали Бугаре. Рањеног натоваре ме на мазгу, угођена носила, једна одуд, друга отуд. Донесу ме у Солун, у Седму резервну француску болницу. Докторка ме одреди да идем за Алжир, у болницу број 103. Откиде ми листу од кревета, дођоше кола, одвезоше ме на пристаниште, утоварише ме у лађу. И истоваримо се у Алжиру.
У Алжиру био сам три месеца.
Излазим, идем-рамљем, рука још везана, о дугме окачена рањеничка карта виси. А тај дан у нашим баракама беше за ручак макарона нека само, бљутава, ни посољена није. Ја узмем па проспем тамо. А ту била једна барака проту жице, видим и стражара. Али шта се мене тиче стражар! Ја улазим у бараку да узмем сарике, мало оно, мало ово, цигаре… Улазим ја, а стражар “Но, но…” на мене. “А што но, но?” Он мени каже да је забрањено. А ја овом десном здравом руком кад сам га ударио, пао тамо. Поче да кука и псује, арапски. Дотрчаше још двојица, ухватише мене и – ’ајд у апсу! Нигде никог нема да ми помогне, моји Срби сели да ручају. И, они ме однесоше и спустише ме четири спрата доле, у једну ћелију поред мора. Пола решетке – гвожђе, а пола бетон. И једно старо ћебе. Ту сам провео четири дана и четири ноћи. Кад су ме извели горе, сунце греје, ја пао на траву, не могу даље. Донесоше ми одело из бараке где сам лежао. Обукох се ја ту, метнуше ме у кола, дадоше мало леба и мало печења овчијег и одвезоше ме код станице железничке. Ту ме предадоше шефу станице.

ВОЗОМ У БИЗЕРТУ

Дође воз. Дадоше ми ону оптужбу што су ми написали. Уђем у вагон, седнем уз прозор и цепкам оно и бацам кроз прозор – оптужбу. Три дана и три ноћи ишао воз преко планине. Сиђем из воза у Бизерту, и шетам туде. Кад, наиђе дежурни официр, погледа мене – ја никакав нисам, четири дана сам био доле у камену. Дође код мене, ухвати за карту: “Кад си рањен? Што си такав?” Ја причам каква је ствар. Он: “Дај кола!” – дођоше кола. “Терај у болницу!”
Болница четири километра од Бизерте, у једном маслињару. Ту затекнем два Сепчанина. И, мени одреде француски доктори говеђе месо печено на жару, по фртаљ кила за ручак. Пола испечено, пола живо, мораш да поједеш. И тако се ја ту поправим.

ТРИ ПОПА НАС ОПЕВАЈУ

Кад сам се поправио, онда дође да се иде за Солун. Дођемо у пристаниште доле, нас три хиљаде се сакупило. Пре него што се укрцамо, три попа нас опевају – у случају да се лађа потопи…
Седнемо ми у лађу. Неки игра карте, неки клопе, неки ово, неки оно. Разбашкаримо се ми. Обукли смо и онај руксаг, онај појас на себе – кад хоћеш да се удавиш, за спасавање. Био је леп дан, сунчан. Кад, лупи звоно! Сумарен! – ми помислисмо. Па држи да изиђемо! Не може да се изиђе – искакање: неки поскакали у чамце и чекају. Али ми не можемо да изиђемо, заглавили, да изгинемо ту. Французи вичу: “Менаж! Менаж!” Ми мислили сумарен, а оно лупило звоно за вечеру!
И дођемо ми у Солун, седам дана и седам ноћи смо путовали отуд. (То је био мој други боравак у Африци.)
Одморимо се пет-шест дана и пребаце нос у Микру. Лежали смо у шаторима тамо три дана. Онда: свира труба у логору у Микри. Збор! Како свира труба, војска бега – терају их тамо да носе песак и шодер, праве стазе… А ми лежимо, дошли смо из Бизерта. Лежимо, чекамо три дана да прођу па да идемо на положај. Кад, дежурни офршир: “Шта ћете ви овде?” Ми, кажемо, нас двадесет пет-шест имамо три дана поштеде, после идемо на положај. Каже: “Скините капе!” Скидосмо. “А, ви сте за шишање. Него ко уме да шиша?” Јавим се – ја умем. И ошишам све њих, а ја останем нешишан. А онај посилни њихов каже: “Шишај се, будало, идеш извесно време у Солун.” Ја – ’ајд, ошиша он мене.

ЧУВАРИ “ЦРНЕ РУКЕ”

И упуте нас у Солун, у команду места, да се јавимо код пуковника Дуњића. Пуковник нареди да нађемо згодно место, распростремо шаторе и да се одморимо три дана. Тако ми и урадимо: распростремо тамо бале сена. ‘Ајде, после три дана одмора воде нас на обуку – да знамо шта да радимо, кога да чувамо у затвору, и како.
Јесте, одведу нас тамо изван града, горе, затвор број три, да чувамо “Црну руку.” Пре нас жандари су чували, па за наполеоне пуштали затворенике, онда дај војнике који треба да иду на положај, а жандаре на положај – на њино место. И тако ми ту останемо, чувамо Аписа и његове затворенике.
Шта је радио тај Драгутин Димитријевић звани Апис? Радио је на убиству: да се убије краљ Александар и да узму власт у њине шаке. Он, мајор Љубомир Вуловић и комитски командант Војин Поповић. Али Војина Поповића ране на Грунишком вису, на коти 12-12. Ране га Бугари, и његов посилни дође да га превије. А један Бугарин што био рањен сакрио се у камену и видео да је то неки велики официр, па потегне пушком и убије га, погине Војин Поповић. Онда све његове ствари се однесу у команду места, претресе се то и види шта има. И пронађу документа о завери – била код Војина Поповића.
Али пре тога, један Раде Малобабић што био аустријсхи официр, потпоручник, предао се српској војсци 1915. године и дају му чин наредника. И он покуша атентат на краља Александра на путу за Владово, али ухвати се да је то он, пошто Војин Поповић погине, те нађу та документа. И онда: дај Љубомира Вуловића, дај Радета Малобабића, дај Димитријевића, дај тога, дај онога с положаја – доводе их и хапсе ту код нас где ми чувамо. А командир ми био из Жабара, поручник Радивоје Петровић, попов син; био командир затвора тога.
И онда дотераше Димитријевића: генералштабни пуковник, Карађорђева звезда, Бели орао, крупан човек – страх и трепет. Затворимо и њега у собу, метнем клупу пред врата и седнем. Оно врућина, а он:
“Војниче, отвори ми, мало открени врата нек уђе ваздух.”
“Тражите да вам отворим цела врата, само тражите дозволу. Ја не смем да вам отворим.”
Њих је хапсио неки Обрад Плазина, наредник, он је био жандар, имао брата пуковника: једини он остао, други жандари упућени на положај.

АПИСА ОСУДЕ НА СМРТ

И тако то стајало стајало, прође једно три-четири месеца – суђење, одређује се суђење. За све време ми смо на дужности ту чували Аписа и те у затвору. Апис се понашао добро, он је ћутао, а имали смо једног из Паланке који је био немирац; он се свађао и тукао с њима. Ја сам ту крив што се тукао, разумеш. На Ђурђевдан они се пусте мало напоље, тај Паланчанин славио Ђурђевдан и каже: “Ево ти наполеон, донеси ми у чутурицу ракију мастику.” Ја онда отидем на чесму, оне друге чутурице напуним водом, а његову напуним ракијом. Они се напили и потукли се тамо, шта нису радили.
Е, добро, суђење: осуде се њих тројица на смрт: Димитријевић, Вуловић и Малобабић.
Једнога дана дође мој командир и позва ме тамо у канцеларију. Одем, он не погледа у мене – то је онај Петровић из Жабара.
“Шта си се, реко’, поднимио, шта ти је, шта си се убунио?”
“Ма, каже, слушај, бре – даде ми неке паре – Да идеш да купиш три мале црне мараме и три мале штранте.”
“Шта ће ти то?”
“Ма иди па купи. Нареди кувару, каже, нека буде вечера у четири сата после подне. И, каже, сиђи у подрум, зашиљи три колца. И дај војницима ашове, пијуке, лопате и та три колца. Све сакријте под шињел и ‘ајдете, каже, право кроз Микру, ја ћу вас чекати са коњем на крају Микре.”
Све тако и урадим, спремимо се нас петнаест војника и пођемо. Стигнемо тамо на крај Микре, командир стигао и чека нас с коњем. Ухватимо пут, па ’ајде, ’ајде… већ се смркло. Иде и командир са нама. Па у један суви поток. Тај суви поток нас водио, водио… Изиђемо десно, ту има једна мала равница и пред равницом виноград неки млад, а ту ледина. Командир изиђе ту и каже:
“Овде једну раку копај, једну овде, једну овде.”
Ноћ. Копај ми, копај, знаш како кад је ноћ, тешко се копа. Тврда земља, гњилава, а и војници – не копа им се… могли смо да ископамо све како треба. А ми ископали где ће да стану Вуловић и Малобабић добре раке, али овамо где смо знали да треба Димитријевић, крупан човек, ми ископали плитко и кратко!

СТРЕЉАЊЕ

Кад, отуд кола, вр-вр-вр, троја кола – “фордови” они мали. Командир био тамо негде пострани и дође код нас:
“Стој, остави!” – а ми таман побили редом по колац у раку.
“Па није ово још готово.”
А он:
“Остави то! У строј!”
Ми стадосмо у строј. И стигоше они. Прелазе преко тог потока, излазе овамо на ледину – нису могла кола да приђу близу, те њих пешке доводе. И како излазе, Димитријевић стаде на десном крилу, Вуловић у средину, а Малобабић на крају. Сваки код своје раке, тако стали. А Апис се окрете у ону раку и каже:
“За мене је ово мало и плитко.”
Ми ћутимо, немамо куд.
Испред строја војника и жандара изиђе Љубомир Дабић, војносудски потпуковник, да чита пресуде о њима.
Ту је и поп, и пуковник Дуњић – он је из команде места, и још неки дошли ту, сви у униформама.
Принесоше два фењера да се прочита пресуда. Позва ме поручник, притрчим те држим фењер, ја са ове, други са оне стране. Чита он редом: још од 1911, потекла завера – ја шта мислиш – и читај, читај – преко два сата читао. Ноћ, нико се не миче, фењер горе, чује се само читање. Жандари иза нас у строју; на пет корака испред нас стоје она тројица, сваки пред својом раком. У зачељу строја командир, капетан Стојковић. Наређено жандарима: гледајте у сабљу капетана Стојковића, он командује. Кад сабљом увис, све пушке горе, спремне – прст на обарачу; на сабљу доле – има да палите. А њих тројица док им се чита пресуда, гледају право овамо у тог што чита и у стрељачки строј, и ћуте, тек понешто добаце. Димитријевић пали цигару за цигаром, пуши. Раде Малобабић је био окован, палчеви му састављени и оковани, и он стално хоће да то скине, једнако вуче да извуче руке. А Димитријевић није везан, није ни Вуловић – они имају шапке и официрске униформе, док Малобабић обично војничко одело…
Чита онај, чита, и на крају каже:
“Осуђује се на смрт стрељањем: Драгутин Димитријевић, Љубомир Вуловић, Раде Малобабић…” – заврши читање пресуде, нас два војника што смо држали фењере стадосмо у строј.
А командант места пуковник Милан Дуњић иступи пред њих тројицу, лиши их чинова и одличја, каже:
“Господо! До сада сте били достојни да носите ту част, више нисте!” – и у то им приђе поручник Протић и поскида им: Карађорђеву звезду, и Белог орла, и онај ширит око шапке, и монограм, и згура себи у џепове.
Они се примакоше један уз другог, њих тројица, и кажу:
“Срећна ти вечна кућа!” – једно другом честитају! Повадише новчанике и бацише паре војницима, али нико се из строја не маши. И стадоше опет сваки код своје раке.
Стрељачки строј спреман, само чека команду.
У том тренутку Апис узвикну:
“Живела велика Србија! И дабогда се у њој све овакви синови рађали!” – то је Димитријевић рекао, а Вуловић:
“Јој, моја жена, јој, моја деца!” – а Малобабић ћути.
Сва тројица осуђеника скочише – сваки у своју раку.
Ми приђосмо да им вежемо марамом очи, они не дају; везасмо им прво руке за коље, па мараме на очи.
Капетан Стојковић стаде у зачеље строја и диже сабљу увис… Жандари узеше пушке на готовс… и искорачише ближе ракама. Сабља доле! И пушке р-р-р! Грунуше плотуни, три пута један за другим, и они се скљокаше. Притрчасмо, одрешисмо их од оних колчева, али мараме им нисмо скинули са очију. И видесмо на грудима – већ зора, јун месец, види се: како официрска блуза затегнута, рупе где су ударили куршуми, и на сваку рупу избија крв. Положисмо их прописно по дужини раке, кочеве исто поред њих, и одмах земљу! Кад смо све то поравнали земљом, поп очита молитву (пре тога поп није разговарао са њима ништа, успут ако су разговарали). Онда дођоше плугови, поораше целу ледину, поравнаше, не познаје се да је икаква рака била.
После стрељања одмах ми налевокруг и дођемо овамо где смо и били, на дужност. Ја кажем командиру:
“Немој више да си ме позвао на овакав посао! Казаћу ти да нећу.”
“И ја сам, каже, једва издржао.”
Ми војници смо рђаво коментарисали ту “Црну руку.” Зато што хоће да убије краља. Што да убије краља? Да узму власт у њине шаке, да они буду господари. Тај Апис је био добар за војнике, играо карте са војницима. али нико није знао да је он такав… био је крупан, висок човек, леп, широк.

ОПКЛАДА У ПЕТ ШАМАРА

Кад су Французи, Енглези – наши савезници – закратили официрима да бију војнике и да им псују фамилију – војник је био готово старији од официра. Ма какви да ти официр нешто ружно каже – боже сачувај! Одједном нама: “друже.” А пре тога, у Србији, бију, бију!
С командиром сам се кладио једном у пет шамара. Он нашао чавуру једну, испаљен барут и метак, а каписла стоји. Каже:
“Ако набијем барут и упалим, ја велим да ће да експлодира каписла.”
“Неће.”
“Хоће. Да се кладимо?”
“По пет шамара да неће.”
По пет шамара са командиром, са капетаном! Набије барут он сам, упалимо, фитиљ гори, гори, дође до барута – так! Чавура одлети, погледамо – није испаљена каписла.
“Могу ли поново?”
“Ето ти поново.”
Он набије барут па земљу, и замрља горе чавуру. И упали фитиљ. Гори, гори, так! Опет каписла није испаљена.
“Е сад, господине капетане, ја да бијем пет шамара. Ти би мене био.”
“Немој, каже, кад заслужиш нешто, ја тебе нећу.”
Питам потпоручника да идем у Вертекоп код једног друга мог, далеко, бог зна где је! Он ми не вели. Ја ухватим пут па одем. Он ме пријави командцру. Али ја одем. Вратим се увече. Донесем пића, пршуте, за јело свега и свачега. То сам донео од једног коморџије, превозио храну, па крао, имао свега. И кажем капетану: “Ако ћете да ме казните, ја не дам ништа. А и дужни сте ми пет шамара…”

ПРЕД ПРОБОЈ

До деветсто осамнаесте опет сам на Кривој чуки, у мојој јединици, на положају. Онда дођу Грци те нас смене, а ми одлазимо на одмор. Одморимо се пет-шест дана и хајде на Соколац, Добро поље, одатле да се полази. Пред пробој било. Таман се ја укопао – зора, укопао се и да легнем. Оно пуче један топ из буквара – ту шума, букве. Пуче и код нас и код њих, код Бугара. Кад се отвори бој! Гру-гру, дум – не можеш да чујеш никог, само по устима ако можеш да разумеш нешто. Сваки топ тукао један ар. Овај топ бије, па други преко њега, па онај трећи отуд… И нису могли Бугари од артилерије да одступе, дошли овамо уза жицу, чекају – да се предаду! Око сто десет кила граната, кажу, падало на сваки ар, бацали Французи из букава. Покр’али, поломили, па се запалило и гори.
Кад су дошли наши авиони, испели ме на брдо, мене! Распрострем гумирано платно бело, узмем заставе, па кад дође аероплан, пошто обиђе около и види да нема непријатеља, он мени да сигнал да идемо напред. И ја тамо сигналом јављам: напред, напред!

МИ НАПРЕД ПА НАПРЕД

Напредујемо ми, али љуљамо се: а тамо, а овамо. Долазимо близу рова где је наша артилерија тукла. Тек, једна женска: р-р-р-р са колима. Угодила шеширић на глави, Енглескиња једна. И узима рањенике, купи. Кад ми видесмо њу – зар овде женска дошла, а ми се љуљамо?! Па кад гурнусмо напред! Нико више не устави нас. Она је била болничарка, дошла ту и купи рањенике – алал јој вера!
И ми напред, па напред, на терај, па терај, па дођосмо до Демир-капије. Да се прегази вода код Демир-капије! Прелазим ја, занесе ме вода дваестину метара, брза вода. Изађох код неке куће. Кућа једна, заграђена у шипове и трње. И видим – пролази отуда један у авлију, Бугарин, Македонац, шта ли је. Он види мене, ја видим њега. И он каже мени: “Заминај, заминај! Тука је српска војска.” (Бегај, бегај, каже, ту је српска војска.) Он мислио да сам ја Бугарин. А ја – мајку ти јебем, ти волиш Бугаре! Па пушком На њега – кр! Да л’ га уби’, да л’… И ухватимо пут страном једном, терај терај – ми војска терамо непријатеља. Они беже тамо од Демир-капије, тамо на Неготино, Вардар… Наиђемо на један Виноград. Погледам – колиба има, а пред колибом пушка. О сестру му! Наберем мало грожђа и једем ту, нема да изиђе нико из колибе. Узмем ону пушку, извадим затварач и бацим.
И терај, терај, силазимо до села Крушиград и излазимо преко планине Плачковице, изађемо у брдо горе. Војска наша изишла пре, хватали овце, клали, пекли на ражњу. Ту будемо три дана. Где ћемо сада? ’Ајде сад назад у Скопље. Па у Феризовић… дођемо у Приштину. Из Приштине у Вучитрн, одатле у Косовску Митровицу. Онда пођемо ка Новом Пазару, Рашкој. Сиђемо и ухватимо пут за Краљево.

ЈАВИМ СЕ НА ЛЕКАРСКО

У Краљеву јављам се ја за лекарско. Не могу даље. А тај доктор, он дошао дотле на коњу, а ја пешке. “Јест, каже, болесни! Забушанти!” “Докторе, реко’, ту реч к себи! Имај ти на уму да сам ја дошао довде под пуном ратном спремом, а ти си дошао на коњу”. “Добро, добро.” Забележи ме за болницу, ухвати пут, оде. Останем, отидем у болницу у Краљево.
Прозивају мене. Празни кревети у болници. Женске тамо неке, које су биле код Немаца, код Швабе… Шта је за ручак? Пекмез од шљива! Ја да живим на пекмезу не могу. А увече мрак, оне се мувају ту око војника. “Сестро, сестро, шта тражиш? Је л’ леген тражиш?” “Ја кад легнем,” каже, “ја га сама нађем.” А онај распаса опасач, па удри, па удри – истера је напоље. “Мислиш, каже, ово су Швабе овде!”
Изиђем ја сутрадан напоље, донеле ту жене сира и кајмака, напољу продају. Ја купим једно кило сира и кајмака и џабаишем болницу. И ‘ајде напред, за Ужице. Близу Ужица стигоше ме два дечака, мали дечачићи: “Молим те, чико, дај да пуцам једанпут.” “Шта ће вам да пуцате, ви сте мали.” “Дај, па ће да те водимо код председника. Да видиш, он богат човек.” Дадох им ја, испалише по један метак. Одведоше ме тамо код председника. Дочекаше ме лепо. Напунише ми торбу, свега и свачега за јело, а сам идем.
Стигнем јединицу код Бајине Баште.

ИДЕМО У БОСНУ

Нисам се добро ни одморио, кад удари један облак са кишом, па пљушти, само шиба, вода као прст. И тек викнуше: “Устај, устај! Полази!” Шта је сад? Изиђемо тамо напоље, тамо крчи скела преко Дрине. Тамо Босна, брдо ударило тамо у небеса горе, планина. Прелази се ту преко реке Дрине.
И превеземо се скелом преко Дрине. Силазимо у варошицу Сребрницу. Ту будемо, одморимо се. Па ухватимо пут узбрдо – иди, иди, изиђемо тамо код Власенице. Кад, стигоше нас два дечака: “Отераше, каже, Швабе говеда из Србије!” “Куда?” Показаше нам. А ми заобиђемо одуд и стигнемо их: четрдесет пари волова и крава. Распалимо на Швабе. Они побежи! Дође командир са четом, пита шта ћемо са говедима. Ми – дај једног вола овамо! Ухватимо, закољемо да се скува за војнике у Власеници. “А шта ћемо са ово ресто?” питам командира. Каже: “Узми једну краву и води мојој кући у село Каран, а ти”, каже, “узми себи два вола која хоћеш, па води кући.” “Да ми даш све ово,” реко’ “нећу.” Те неки Милутин Недељковић из Великог Орашја: “Дај мени,” каже, “госин капетане.” Онај му даде. Овај чим претерао преко Дрине, он продао па отишао кући – паметан човек. Али ја хоћу да идем напред…
У Власеници је била њина подофицирска школа. Ту смо се улогорили и били дан-два. Па чујемо, каже, побунили се Турци у једном селу. Одемо ми тамо, измлатимо неколико њих, вратимо се. Долазимо у Хан-Пијесак. Из Хан-Пијеска одемо у Завидовић, па у Жепу. И прелазимо Али-пашин мост, улазим у Сарајево први, моја патрола. Швабе побегле, био велики гарнизон аустријски. Из Сарајева долазимо у Илиџу, бању, из Илиџе прелазимо планину Игман. Силазимо доле, река Јабланица. Од Јабланице идемо у Мостар. Ту узмемо фијакер да се мало проведемо.

ЈА, КОМАНДАНТ МЕСТА

Из Мостара идемо пешке за Дубровник. Све побегло, ми идемо без борбе (имали смо борбе све до Дрине). Стално смо под пуном ратном спремом.
У Дубровнику ми дају да будем командант места у селу Дубравици, иза Чапљине, две станице до Мостара; командант места за два села. Имао сам још три војника. Шеф станице био неки Лука Пуљевић, имао је ћерку девојку, давао ми – ја нећу, имала и шиваћу машину. А ту у селу – одлазио сам тамо – фамилија Мандраповићи: четрдесет пет у кући! Мандраповићи, Срби, дочекају ме лепо: мало кафе, мало… Лепо сам у том селу живео два месеца, добивао сам сваки дан по једну јегуљу из језера. Не може да се испржи, њен маст јачи него онај маст. Кажем оном мом посилном: нека се пече на жару. И кад добро ручамо, пијемо вино донето из Дубровника.
Затим, шест месеци проведем у Дубровнику. Војска оде кући, а дођоше они који су били у ропству и они што су били код куће, њих узимамо за послугу.

СПРОВОДИМ ДВОРСКИ МАТЕРИЈАЛ

Кад, једнога дана дође наређење да се превезе дворски материјал, три вагона, за Београд. Траже старог војника да то спроведе. Вели ми потпоручник: “Иди ти, па немој да се враћаш више.” “Метните ми,” реко’, “кревет и ћебиће, наместите у трећем вагону, и да спроведем то.” Спремим хране, спремим смокве, урне, поморанџе и у воз. Ковр-дум, ковр-дум, ковр-дум, дванаести дан ја стижем у Земун (ишли смо малом пругом преко Сарајева). И, стоје та три вагона на перону! Стоје један дан, стоје други дан – нема тога ко треба да прими. Ја се обучем прописно: војничко одело, пушка, фишеклије и сва ратна спрема. И упаднем у министарство војно, лупим о патос: Господо, је л’ ме видите? Па, каже, видимо те. Је л’ ће да дођете да примите вагоне што сам дотерао из Дубровника, или ћу све да оставим и да одем! Дванаест дана како ја путујем, реко’, за мене нико не брине. Тек они на француском: жу-жу-жу, и један узе кључеве и пође са мном. Дођемо, предам му та три вагона. И дођем ноћу кући у Мраморац.

И ШТА ОНДА?

И шта онда? Годину дана пошто се завршио рат, траже мене у војску, да одслужим војни рок. Тражи ме окружна команда осмог пука. Траже мене! Ја пошаљем објаву да сам демобилисан из Дубровника 19. августа 1919. године. Али они ми поруче да дођем или ће стражарно да ме дотерају. Ја ухватим пут па дођем у Београд. Свратим у једну кафаницу близу команде, попијем две-три љуте и уђем тамо код једног потпуковника. Дам онај позив. Он узе па мени:
“Како ти смеш, ти си шпијун, ти си овакав, ти си онакав.”
“Шта си,” реко’, “ти хтео?”
“Ти ниси служио војску, ти си забушант.”
“Па,” реко’, “ја бих служио војску, али хоће да ми се жене смеју.”
А он скочи са столице на мене (тај потпуковник није био у рату), дотера ме до врата, хоће да ме удари. Тог минута мој наредник што је био са мном у рату, Новопазарац, уђе на врата, носи књигу под мишком.
“Пендићу,” реко’, “бога ти, не дај ме!”
Тек он стаде, онај потпуковник: “Шта знаш, каже, о њему?”
Наредник поздрави па каже: “Господине потпуковниче, па то је мој војник, био са мном у рату.” Седосмо тамо за астал, дај књигу, које си године рођен, дај ово, дај’оно и после изглади: нађе се да сам био међу Тимочанима, у четрнаестом пуку.
Нисам добио орден, какав орден кад сам био четири дана у затвору! Па зато што сам грунуо оног Арапина, у Бизерти то било. Тада сам ражалован, чин поднаредника ми узет. Кад сам отишао на положај, командир није хтео да призна то, хтео да ми врати чин поднаредника. Не треба, реко’, ништа, ја с њим не идем на орање, ја сам сељак, реко’. И дошао сам кући као војник, без чина.