име: Василије
презиме: Ђурић
име оца:
место: Сјеница
општина: Сјеница
година рођења: 1878.
година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ДОБРОВОЉАЦ
Рођен је у Сјеници 1878. Од турског зулума родитељи су морали да напусте свој завичај и да пребегну у Београд где је Василије довршио основну школу и нижу гимназију.
Као питомац Министарства спољних послова одлази у учитељску школу у Нишу. Кад је ова школа ускоро затворена, Ђурић се уписао у учитељску школу у Београду. У овој школи свршио је први разред. Затим је школа премештена у Алексинац, где је свршио други разред а из трећег разреда упућен од Министарства за учитеља у Јужну Србију. Тамо је био учитељ у Жељ. Речанима, Гостивару, Тетову, Челопеку, Кршевици, Бујановцу, Богомилу и Зеленикову. У Србији у Рачи и Међуани у топличком округу учитељевао је.
У сталном кадру није служио. Али по његовој молби на дан мобилизације 1912. распоређен је за благајника допунског батаљона у II прекобројном пуку. Пошто овај батаљон није био формиран, он ступа као редов добровољац у поменутом пуку. Ускоро је произведен за каплара, поднаредника и наредника после осведоченог јунаштва и ратне вештине његове у борбама са непријатељем у првом балканском рату. По завршеном рату са Турцима постављен је за председника општине у Зеленикову.
У светском рату остаје у истој јединици резервни наредник водник. Бори се у многобројним борбама са великим пожртвовањем и храброшћу. У великој Сувоборској бици при истеривању Аустријанаца из Србије тешко је рањен. У мају 1915. произведен је за официра као п.поручник водник у истом пуку.
Као храбар и поуздан борац за време повлачења стално је у заштитници све до Елбасана у Албанији. У даљем прелазу наше војске кроз Албанију Ђурићу је поверена жандармерија да појача и чува одступницу нашима кроз кршевите и стрме врлети албанске.
И по завршеној реорганизацији српске војске на Крфу, Ђурић је распоређен у истом пуку.
Одређен је да са граничарима одржава везу са савезничком војском и да мотри на грчка села поред границе. У почетку првих борби с Бугарима на Солунском фронту 1916. враћен је у свој пук. Још из доба четовања и борби на Југу имао је жељу за осветом непријатељу. Познавао је менталитет и ратне манире Бугара. Његов судар с Бугарима био је крвнички, страстан…
Петогодишњи ратник, храбар јунак, осведочен родољуб Василије Ђурић у свом пуку иде из борбе у борбу, са победе у победу. Најзад издаје га срећа, на Чуци код Велесела поред Црне Реке у жестокој борби с Бугарима рањен је у главу при јуришу на бајонет 9. октобра 1916. Рана је била смртоносна. У највећим мукама испустио је душу 14. октобра 1916. Сахрањен је у селу Воштерану.
Велико родољубље, пожртвовање и храброст, његова јуначка и славна погибија изразит су доказ заносног патриотизма и велике љубави за слободом и величином Отаџбине његове! Један доказ више о историјским заслугама српских учитеља са геслом: „За отаџбину све, па и самога себе“!…
(Из споменице)
