Драшкић М. Панта

Драшкић М. Панта
Драшкић М. Панта

 

 

име: Панта
презиме: Драшкић
име оца: М.
место: Ужице
општина: Ужице
година рођења: 1881.
година смрти: 1957.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Пешадијски бригадни генерал

Рођен је 30. 11. 1881. године у Ужицу. Основну школу и шест разреда реалне гимназије завршио је у Ужицу, а 1899. године ступио у Војну академију у Београду, где је 1901. завршио 32. класу и произведен за потпоручника. Прву службу добио је у 4. пешадијском пуку у Ужицу.

Доцније, 1908. године премештен је у гарнизон у Ужичку Пожегу, а одатле 1910. године у Шести пешадијски пук са гарнизоном у Београду. У лето 1911. ступио је у тајну патриотску организацију “Уједињење или смрт“. Као капетан прве класе и командир чете Шестог пешадијског пука кренуо је 1912. године у први балкански рат, где је учествовао у биткама код Куманова, на Алинцима (где је први пут рањен, али је и даље остао у строју), код Битоља, где је поново рањен у карличну кост, и опет остао у строју. У другом балканском рату учествовао је у бици код Брегалнице, где је његов шести пук претрпео најтеже губитке од Бугара.

По завршетку другог балканског рата изабран је крајем 1913. године за ордонанс-официра код принца регента Александра кога је пратио приликом избијања првог светског рата 1914. и 1915. године и у чину мајора прешао Албанију. На Крфу је остао на Двору до 1916. године, када је почео солунски процес. Као члан организације “Уједињење или смрт“ уклоњен је тада са Двора и послат на Солунски фронт где је, у чину потпуковника, командовао батаљоном Срба – добровољаца. Са својим батаљоном суделовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године и приликом те офанзиве тешко је рањен у главу на положају Кучков камен. Том приликом принц-регент Александар одликовао га је Карађорђевом звездом са мачевима.

После дужег лечења упућен је у Француску, где је остао до краја рата. После ослобођења вратио се из Француске и распоређен је 1919. за команданта српских окупационих трупа у Баји (Мађарска). Послеш ест месеци боравка у Баји одређен је за деловођу Војне академије у Београду, а 1920. године, као пуковник, одређен је за команданта 45. пешадијског пука у Марибору, где је остао до 1924. године када је примио команду 35. пешадијског пука у Загребу. Крајем 1927. постављен је за команданта бригаде у Вараждину, где је 1928. године добио чин пешадијског бригадног генерала. Премештен је 1930. године за команданта бригаде у Зајечару, где је остао до 1932. године када је премештен у Загреб за помоћника команданта Савске дивизијске области. На том положају је остао до пензионисања 1936. године.

Умро је у августу 1957. у Београду.

Слични чланци: