име: Илија
презиме: Гојковић
име оца: М.
место: Дреновац
општина: Параћин
година рођења: 1854.
година смрти: 1917.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Гојковић М. Илија, официр – генерал и министар (Дреновац, Параћин, 12. I 1854. – Средоземно море код Сицилије, 15. II 1917).
Основну школу завршио је у Сикирици код Ћуприје, а два разреда гимназије у Крушевцу. Са 16. година добровољно је ступио у Први пешадијски пук Народне војске. Напредовао је од каплара 1871 до генерала 1912. године. Учествовао је Српско-турском рату 1876-1878, у балканским и Првом светском рату.
Значајан део радног века провео је на служби у у Ваљеву као: командант V пешадијског пука Краља Милана (1896- 1898), командант I пешадијске бригаде Дринске дивизијске области (1899) и командант Дринске дивизијске области (1905-1910), када је постављен за министра војног Краљевине Србије. У оквиру војне реформе коју је спроводио 1910. године I дивизион Артиљеријског пука из Лознице пребачен је у Ваљево, а I батаљон XVII пешадијског пука премештен у Лозницу.
У Првом балканском рату командовао је Моравском дивизијом I позива и учествовао у борбама око Прилепа и Куманова, када је осујећен маневар турског VII корпуса и, у садејству са Дринском дивизијом, натеран у бекство. За овај успех унапређен је у чин генерала. У Другом балканском рату био је запажен у Брегалничкој бици, пошто су његови корпуси допринели преокрету у српску корист.
По избијању Првог светског рата био је на челу Моравске дивизије I позива и учествовао у Церској бици. Током повлачења, на челу тимочке оперативне војске, одбио је нападе Бугара у Качаничкој клисури. После доласка на Крф, због нарушеног здравља, отишао је на лечење у Француску. Приликом повратка брод је торпедован. Налазио се у чамцу за спасавање када га је командант немачке подморнице позвао на предају. Одговорио је револверским хицима. Посада подморнице је узвратила и убила га.
За заслуге стечене у миру и рату добио је више домаћих и страних одликовања. Међу њима су и два Ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV и III реда.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Када је на левом крилу српске војске Друга армија генерала Степе са своје две дивизије, Тимочком првог позива пуковника Владимира Кондића и Седмом Рилском бугарском дивизијом генерала Тодорова (73.683 војника и 156 артиљеријских оруђа), дошла у контакт с турском војском; а десно од Треће армије Ибарска војска Михаила Живковића била спремна да крене према Рашкој, Новом Пазару и Косовској Митровици и десно српско крило – Јаворска бригада пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе успоставила контакт са црногорском војском и била спремна да осматра према Дрини и да напада према Пљевљима – ударна снага српске војске, Прва армија могда је одлучно да крене према Куманову и Овчем пољу.
Пред оддучујућу кумановску битку распоред снага Прве армије био је следећи:
У првом ешелону:
Моравска дивизија првог позива пуковника Илије Гојковића, Дринска дивизија првог позива пуковника Павла Јуришића Штурма, Дунавска дивизија првог позива пуковника Милоша Божановића и Добровољачки одред мајора Војина Поповића – војводе Вука, а у другом ешалону одмах иза првог: Дунавска дивизија другог позива пуковника Михаила Рашића, Тимочка дивизија другог позива пуковника Драгутина Милутиновића и Коњичка дивизија пуковника принца Арсена Карађорђевића.
Војвода Мишић у својим Успоменама записао је следеће:
,,… У свим претпоставкама Кумановска висија сматрана је као просторија на којој би се могао одиграти сукоб претходница српске и турске војске, које би штитиле покрете и маневар својих главнина.
Такво схватање владало је и у Главном ђенералштабу не само при изради плана за концентрацију и стратегијски развој војске за рат 1912. године, већ и у свим ранијим теоријским задацима извођеним на том војишту.
Овчем пољу, с обзиром на његов географски положај, важност Скопља и путева који од њега воде низ и уз Вардар, са ослонцем на Скопску црну гору, сасвим је оправдано давана велика важност…”
Планови турске војске су полазили од исте претпоставке, али, тако није било 1912. године. Одиграла се битка у сусрету са центром на Младом Нагоричану у коју је српска војска ушла с пуном концентрацијом трупаПрвог и Другог ешалонаа, док су турске јединице улазиле у борбу онако како су пристизале.
Дивизије Другог ешелона српске Прве армије када се развила љута кумановска битка измешале су се са дивизијама Првог ешелона и као лавина кренуле нацред. На десном крнлу Прве армије, иза Гојковићеве дивизије налазила се Тимочка дивизија која се измешала с Моравцима и формирала две нападне колоне. Пуковник Гојковић је одмах предложио Милутиновићу да он командује десном а Гојковић левом колоном, без обзира чији су пукови у којој колони. Та Гојковићева иницијатива је уродила плодом. Десно крило не само да је извршило задатак да обезбеди десни бок средишта кумановске битке, него је баш на том делу пробијен турски фронт.
Кумановска висија је била формално прекривена лешевима турске и српске војске. Турску војску њихови официри више нису могли зауставити од паничног бекства.
Да Коњичка дивизија приица Арсена није цодбацила и у извиђању и у гоњењу разбијеног непријатеља врло је вероватно да до љутих бојева на Адинцима, Присаду, Бакарном гувну, Придецу и Ботољу не би ни дошдо.
Команде Прве армије и Главног ђенералштаба нису биле обавештене да се на Куманову бије одсудна битка и да је турска војска одсуднао разбијена, па је Прва армија сувнше опрезно наступала према Овчем пољу где се очекивала главна битка, тако да је турска војска добила у времену и ипак успела да спасе нешто брдске артиљерије и да заустави бекство своје војске у Битољу и ближим положајима.
После кумановске победе генерал Радомир Путник унапређен је у чин војводе, а у чин бригадног генерала пуковници: Илија Гојковић, Павле Јуришић Штурм, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Ђорђе Михајловић, Михаило Рашић и Милош Божановић, а у чин потпуковника командант Прве армије мајор Адександар Карађорђевић. Стари краљ није се усудио да свога брата Арсена овим указом унапреди у чин бригадног генерала него је то учинио посебним указом, с обзиром на слаб рад Коњичке дивизије којом је принц командовао.
Ко хоће да мери војне заслуге и витештво генерала Илије Гојковнћа, тај мора добро да проанализира рад и успехе Моравске дивизије првог позива у којој је био и ,,Гвоздени” – Други пешадијски пук ,,Књаз Михаило“. Та дивизија је дело Илије Гојковића. Он ју је предводио на Куманову 1912, на Брегалници 1913, он је њоме командовао 1914. када је с Комбинованом дивизијом сачињавала Ударну груцу церске битке на даларевачком положају у јеку колубарске битке.
Храброст, војну способност и одлучност Илије Гојковића од Куманова до Солуна нико никада није доводио у питање. На жалост, завршио је тако да његова вештина и одлучност нису могли доћи до изражаја, али му и последњи потез доприноси да се причало и препричавало да је погинуо као прави витез.
Брод на коме се налазио славни командант Моравске дивизије првог позива, потопила је немачка подморница. Гојковић је и овом приликом имао изгледа да се спасе, јер се био прихватио за једну плутајућу даску, али је тада испловида немачка подморннца и њен командант је заповедио генералу да уђе у сумарен. Илија му је одговорио да се српски генерали не предају. На поновљену претњу да ће пуцати ако се не укрца у подморницу, Шваби је одговорено да може да врши своју дужност. Рафал с подморнице прекинуо је живот и војничку каријеру једног од најхрабријих и најталентованијих српских генерала.
