име: Гаврило
презиме: Гузина
име оца: В.
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Добровољац Прве српске добровољачке дивизије из Корпуса Срба, Хрвата и Словенаца, Гаврило Гузина је за књигу “Добровољци у ратовима 1912-1918. – доживљаји и сећања” евоцирао своја сећања како је добио Карађорђеву звезду са мачевима:
“УМЕСТО НА СУД – КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА!”
,,После тродневне крваве битке са бугарском армијом код Кокарџе, у којој смо и поред усцеха, изгубили, поред остадих, команданта другог пука потпуковпика Мидорада Матића, команданта батаљона мајора Милутина Митића и капетана Момчила Стефановића – добили смо смену, и Дивизија се повукла испред села Бид-Бил Мика на одмор и попуну. Испред поменутог села подигли смо шаторе и остали два дана и две ноћи. Треће ноћи пала је команда: ‘спрема за покрет’! На брзину смо покупили спрему, а пошто је падада јака киша, шаторска крила смо пребацили преко рамена као огртаче. Ноћ је била тамна и видљивост ограничена. Путовали смо лево према једном селу исцред Амзаче, одакле се чула јака топовска канонада. Кад смо у зору стигли испред поменутог села, застали смо на краћи одмор, а команданти су изашли на узвишицу ради извиђања и оријентације. Разбијене румунске трупе бежале су у нереду и пролазиле мимо нас, а наше јединице развиле су се у стрељачке стројеве и пошле напред. По прелазу узвишице и наступања по киши и магли, приметили смо испред села Амзаче, по узвишицама где су били румунски положаји, како још крстаре нека мања оделења. Једна румунска батерија лево од нас тукла је непрестано у правцу Бугара. Вероватно није могда бити извучена, па су Румуни брзом паљбом трошили муницију да не би била заплењена. На први погдед нисмо знали чија су одељења војника испред нае, па је командант батаљона наредио да са водом кренем напред и извидим чији су то борци што се крећу. Ако су Бугари, да их протерамо и заузмемо положаје. Кренуо сам напред са стрељачким стројем, али врло тешко, јер су ноге тонуле дубоко у расквашену ораницу. Кад сам се приближио, добио сам пушчану ватру, застао сам и моји борци су почели одговарати. Оценивши да су то мања одељења, наредио сам јуриш. Бугари су побегли и моји борци су заузели положаје. По изласку на узвишицу, испред нас у удолини видеда се једна већа камара сламе, поцрнела од кише, дугачка око двадесет метара. На овој слами Бугари су засекли ров и дочекали ме плотунском паљбом. Од првог плотуна два борца су ми погинула а један рањен. Погинули борац Никола Ћиро, родом са Романије, добио је дум-дум метак и при умирању изговорио је другу последње речи ‘Брате Кулина, имам два наполеона у злату, узми их и потроши ако ти устреба; ако не, понеси их мојима и кажи им да сам погинуо’. Борац није хтео да их узме, већ их је узео, приликом сахране, Рус подофицир, који је био придодат батаљону као вођа санитетске патроле. После неколико часова добио сам вест да је тог Руса разнела граната и наполеони су тако отишли у земљу. Међу мојим војницима поче препричавање: ‘од погинулих не узимај ништа’.
Заузете и поседнуте положаје држали смо дуже време, нападали Бугаре, а они нас. Сламу коју сам поменуо, запалио је артиљеријском ватром мајор Тома Павловић, који је са батеријом био позади другог батаљона. Најзад, Бугари су се повукли и запосели положаје десно и лево од села Амзаче, које је такође било запаљено нашом артиљеријом. Куће, стогови сена и сламе догоревали су и тако обасјавали положаје.
Двадесет другог септембра, после подне, наређено ми је да са водом сменим предстражу друге чете другог батаљона 4. пука капетана Голубовића. Пошто су се борци снабдели муницијом и бомбама (ручним гранатама) сличним пивским флашама, а за борбу подесним, кренуо сам вод по мраку и сменио ранију предстражу, поправио и продубио раније ровове. Кад је наступила ноћ, испред мојих положаја чула се већа граја, нарочито лево од села Амзаче. Чула се лупа маљева и побијање коља за бодљикаву жицу, цијукање осовина дрвених кола, разбијање буради и гласови војника које нисам могао разумети. Десно од села Амзаче Бугари су мировали.
Ради извиђања, послао сам напред две патроле. Како се патроле нису враћале, пошао сам у извиђање и установио да се то Турци утврђују. Десно од мене била је на прописном одстојању предстража првог батаљона, а лево предстража трећег батаљона мога пука. Са њима сам одржавао везу преко патрола. Потпоручник Бурна, командир предстраже трећег батаљона, у шали ми је поручио: ‘Држи се, Гаврило, сутра ће бити кркљанац’.
Кад је сванудо, турске масе су пошле напред. Лево од мене према нашој првој бригади пошао је у два борбена реда гро турске дивизије. Турци су развили неколико барјака. Један мој Лала гледа и каже: “Бога им турског, има их седам пукова!” Објаснио сам борцима да барјаци које виде нису пуковске заставе као код нас: свака турска чета има свој барјак и носи га у строју. Прве чарке нису биле прецизне.
Кад је било око десет сати, главнина турске војске приближила се првој бригади наше дивизије, која их је дочекала убитачном ватром тако, да се нису усудили да пођу на јуриш. То ме је охрабрило.
Пошто ми је телефонска веза са пуком и батаљоном била прекинута, ваљда артиљеријским метком, нисам имао везе. У том часу, у галопу на коњу, дошао је смели Марко Вујановић из коњичког оделења при штабу пука и у журби рекао: Сто ти богова, командант пука је наредио да одмах предстражу повучеш. Одговорно сам: Сад ми наређујете да одступим кад су ми Турци зашли на сто педесет корака, не могу и нећу да одступам, већ ћемо се борити до последњег. Тек тада сам приметио да сам остао сам, јер је предстража првог и трећег батаљона била благовремено повучена. Наредник се вратио и известио командира пука. Он је наредио да се телефонска веза успостави, па сам команданту пука одговорио да не могу одступити, јер ћу на овом брисаном простору изгубити људство. Видевши да сам одбио да извршим наређење, наредио је команданту батаљона да ми пошаље појачање и муницију, што је командант одмах изршио. По два војника су ми дотурали муницију и бомбе. Наравно, војнике сам задржавао у рововима. Тако ми се скоро удвостручио број бораца.
У оваквој ситуацији објаснио сам борцима: кад Турци пођу на јуриш, распале бомбама (ручним гранатама) да бисмо створили испред себе дим и ватру, а онда спојницама да пређемо у резервне ровове. Борци су се сагласили, али је било приговора на рачун команданта пука. У то приметим да се турска војска испред прве бригаде и нашег трећег пука, који помаже бригаду, колеба: први строј попушта а други пролази напред и ствара гомилу. И то ме је охрабрило. У истом часу испред мојих ровова развио се узвик алакања и Турци су са првим борбеним редом полетели на јуриш. Моји борци су искочили из ровова и распалили ручним гранатама. Турци су тако упали у паклену ватру. Настајао је неописив јаук и лелек рањеника у паклу : а кад је други борбени строј позвао на јуриш, моји су борци били већ у резервним рововима и одатде тукли. Турци су били присиљени да одступе. Испред нас је остала гомила Турака, мртвих и рањених, а моји борци су се снабдели конзервама и двопеком из турских телећака. Турски војници имали су и резервне ципеле па и чист веш, јер је ова њихова дивизија била дошла непосредно са Галипоља и била прописно одевена.
У исто време наша прва бригада, наш трећи пук и румунска бригада прешли су у контранапад. Турци су у гомилама и без реда бежали.
Кад је пала ноћ и кад сам добио смену из треће чете мог батаљона, наредио сам да по један са левог и десног крила напуштају ровове, да муницију и пионирски алат не остављају и да рањене борце понесу (имао сам пет рањеника, само један теже). На крају сам обишао ровове и видео чуда од гомила чаура код сваког борачког места. По изласку на положај батаљона приметио сам да командир чете прозива једног по једног борца и испитује колико ко има муниције и бомби и колико је потрошено. Командант батаљона је стајао поред њега и контролисао. Кад сам се јавио команданту, дрско ми је одговорио: ‘Иди команданту пука одмах’. Ова строгост ме је изненадила. Питам се: шта је сад? Успут мислим и сам говорим себи: савест ми је чиста, извршио сам задатак. По доласку пред земуницу команданта пука јавио сам се као командир предстраже, спустивши поред ноге румунски карабин, који сам понео поред револвера. Пуковник Велибор Требињац, командант пука, седећи поред свеће која је горела, погледао је попреко и повишеним гласом изговорио: ‘Ви сте тај непослушник, који је одбио да изврши моје наређење. Знате ли да сте заслужили да вас стрељам на месту! ‘ Одговорио сам “Господине пуковниче, повуците речи; ја нисам непослушник, већ борац који је дошао да се бори и сматрам да сам извршио своје дужности”. Скочио је на ноге и машио се руком за револвер, а у љутини завикао: ‘Наредниче, вежите га! ‘ обративши се нареднику Вујановићу из коњичког одељења, који је стајао пред шатором. Подигао сам пушку и нареднику довикнуо: ‘Не мичите се, убићу вас! ‘ Наравио, наредник Вујановић ме је од раније познавао још са Просеке на Опћинама изнад Трста, где сам у мају 1912. године био интерниран као сумњив. Он није ни покушао да ми се приближи. Командант, видевши моју намеру, позеленео је од љутње, сео, узео слушалицу са телефона и викнуо: ‘Хало, јеси ли ти то, Вујо? Јест, јавио ми је командант батаљона. Ево ту је тај командир предстраже – хоће да ме убије’. Добио сам утисак да говори са дивизијом и да добија неке податке. Кад је завршио разговор, спустио је сдушалицу, променио се у лицу и рекао: ‘Моли Бога што те је командант дивизије узео у заштиту, иначе бих те убио на месту’. Јасно је да је командант мислио само на то што га формално нисам послушао, а заборављао је мој успех. Опасни су такви недостаци код једног команданта.
Кад сам дошао у јединицу, мој рођак Гедеон, који је водио канцедаријске послове у чети, обавестио ме је да је командант батаљона мало пре разговарао са командантом пука, а после тога затражио да му донесем из канцеларије све податке за тебе. Вероватно ће те ставити под суд. Нисам о томе много водио бригу, јер сам знао да ми је савест чиста.
Сутрадан, после вечере, постројио се цео батаљон и потпуковник Милош Цветић позове ме пред строј и преда ми Обилића медаљу, коју ми је послао командант дивизије.
Кад је у новембру 1916. године дошао у Добруџу ђенерал Павле Јуришић-Штрум, као изасланик врховног команданта, предао ми је пред стројем Орден Карађорђеве звезде са мачевима, цољубио се са мном и честитао ми. Том приликом сви команданти који су га пратили, пружили су руке и честитали ми. Пре овог ђенерал Јуришић је прочитао похвалну наредбу Врховне команде и том приликом на крају рекао: ‘У име Врховне команде ја вам захваљујем на храбром држању у борбама, где су се јуначки борили Срби, Хрвати и Словенци за општу ствар. Наши дипломати у Паризу, Лондону и Вашингтону свакоме оправдано говоре: Ено доказа да смо једно и да се заједнички боре Срби, Хрвати и Словенци за ослобођење и уједињење’.”
