име: Миливоје
презиме: Хаџи Перић
име оца:
место: Пећ
општина: Пећ
година рођења: 1883.
година смрти: 1955.
извор података: “Кад су војске пролазиле”, Драгутин Паунић, 1988.
До првог светског рата Миливоје Хаџи Перић био је учитељ у Призрену, а како је добро знао турски, албански, грчки, руски, и француски језик, постао је драгоман (званични преводилац) при манастиру Дечани живећи са женом и четворо деце у Пећи. Од 21. јуна 1916. године (по старом календару) па све до краја првог светског рата налазио се у Болдогасоњу, заробљеничком логору у Мађарској. Тамо је свој дневник писао “на колену”, обичном одловком, на хартији истргнутој из свеске већег формата. По повратку у отаџбину ради као књиговођа у Пећи, Призрену, Земуну и Скопљу. Повремено је долазио у Смедеревску Паланку, где краће или дуже време пребива у дому своје кћери Данице Јанковић, код које је и остао његов заробљенички дневник.
Почетак Хаџи Перићевог дневника није сачуван. Нисмо у стању да објавимо ни његов крај. Дневник је писан финим ситним рукописом, али како је време одмицало аутор је све више штедео хартију и писао све ситније, тако да добар део друге половине дневника није било могуће прочитати.
ЗАРОБЉЕНИК No. 31146
…Јутро облачно са росом. Ноћ је била облачна и тамна а хладна као права јесенска ноћ а и јутро је тако. Целе ноћи су стражари бодро чували и стража је била дупла.
Јуче у турској бараци играли се домина и један изговорио реч “харашо”. Рагип питао шта је то а Хазир Вуф му одговорио да ће скоро дознати значење те речи, и да је она онога старца чије је пола света.
А један стражар Румун рекао: Рус не добро, ни Румун не добро.
А Маџар, Бугар, Турчин добро, али Румун узе Ердељ!!!
Синоћ претресоше који су пошту преносили из србијанског краја и многима отимали лебац и друго што су хтели преносити. Једноме су тако дигли пуну марамицу црвених патлиџана, лебац и друго.
Јутрос пробраше из официрског лагера више од 200 официра а из нашег око 60 цивила разног рода грађанства и из разних крајева Црне Горе. Рекоше да их одвојише ради превођења на II дијету али да ли је то истина, као што не изађе истинито да ће комисија доћи и прегледати логор?!!! Писасмо кући карту.
За ручак добисмо по парче бакалара и чорбу од пасуља. Воду нам не пустише пре ни после ручка, осим што се могаше дохватити на шмрку. Тек у 5 сати дође вода. Пред вече опет смо имали мало. Добисмо новине које нам донесоше добре гласове да Румунија добро напредује и да је грчки краљ абдицирао. За вечеру добисмо доста кромпира и доста чорбе. А пошто имадосмо и пасуља који од ручка уштедисмо, то више од пола кромпира остависмо за доручак. После вечере се поново шетасмо али ипак мало јер ми ноге клецаху, изгледа ми од слабости.
У бараци смо се рано сакупили. Седећи код Леке и Гиље разговарасмо о јелу и скробу, те ми Лека рече да примам његов или Гиљин скроб и даде ми један лебац од којега по пола добијамо дневно. Из наше бараке спремаху се неки на бекство, а међу њима Драги и Јово Магрић.
25.
Јутро кишовито. Киша је почела око 6 сати ујутро. С почетка тише а затим с времена на време пљусак. Више нас прокапља опет, те потурисмо шољице да на нас не капље. Сви смо у бараци. Неко разговара а неко игра. Синоћ нико није смео умаћи мада су жицу пробили. Киша једнако пада. Ми пређосмо на упражњене кревете дра Радевића и брата му који са осталима прозватима одоше у официрски лагер. У бараци је брујање од разговора и игре. Спремају се шољице за ручак јер ће се јело скоро издавати. А свако осећа глад и свакоме крче црева од глади. Ево и јело стиже: пасуљ и месо са доста чорбе.
Пошто наш старешина бараке оде са онима у официрски лагер то после ручка се приступа бирању истога. Због тога би таква галама и свађа да се умало не побише неки. Киша мало престаде. Сунце грану али је хладно. Раде игра домине а ја легох да спавам. После спавања, а мало сам и спавао, изађох да се прошетам. Затим одох са Чичом да читамо новине које нам донесоше: да Румуни напредују али споро и да је грчки краљ насигурно абдицирао у корист свога сина. После читања новина бисмо код Сејфедина на игру домина и карата а затим на вечеру. За вечеру добисмо као и обично кромпир, који одвојисмо, а чорбу помешасмо са пасуљем и месом од ручка. После вечере због кише остадосмо у бараци и легосмо рано. Спавао сам немирно, а и Раде је спавао немирно, и сањао да је испод мене пао коњ и да сам се ја одржао на ногама. Киша је падала целе ноћи, а с времена на време јаче.
26.
Јутро облачно и хладно. За доручак добисмо скроб који помешасмо са гњеченим кромпиром. Онда шетасмо али више сеђасмо, јер је снага изнемогла – није као у прве дане. Обрст казни 29. и 30. бараку без ручка зато што нису могли да кажу ко је провалио жицу. А жицу су провалили Драги и Јова али нису могли побећи. Вуков говораше да је дозвољено да се Црногорци узимају на рад изван лагера. Раде и ја решавамо се да идемо на рад или у неку фабрику или код неког бауера. Због рђавог времена већином смо провели јутро у бараци. За ручак добисмо саљотку и купус барени као “боршч”. Једосмо добро јер једну порцију леба добисмо пшеничнога а једну кукурузнога, а Лека нам даде пола леба кукурузног. Пошто је кишљиво те се шетати не може, и ја и Раде легосмо да се одморимо.
Н. Б.(Накнадна белешка – Д. П.)
Многи у лагеру саљотку не једу. Многи је суше и тако осушену пеку или непечену једу. А ми је уредисмо и данас у купус издробисмо једну рибу. А пошто имадосмо и доста хајвара, то и хајвар удробисмо у купус те се добро наручасмо. Пре вечере се прошетасмо јер се време пролепша.
За вечеру добисмо по обичају кромпир са чорбом. А чим после вечере изађосмо у шетњу пронесе се глас да је Команди дошао списак који да се овде задрже као интернирани, и то, отприлике 80 цивила и 30 официра, а остали да се пусте кући. То изазва бурна расправљања и распитивања до 9 сати, и све се једнако тврђаху вести исте те исте. Ноћу смо се и Раде и ја будили.
А јутрос 27., после скроба, одмах се почесмо састајати са осталим баракама и о истинитости синоћне вести расправити се. Та вест и до ручка оста неоповргнута, те се међу нама праве разне комбинације о путовању. Ја, Живко, Александар и Бег Сејфедин играсмо карте учетворо с тим ако ја и Живко добијемо, не идемо кући а ако нас они добију онда идемо. И нехотице нас они добише што у нама изазва извесну наду којој потпуно не могасмо се још предати. А Чича као на све, такође и на ово, врло песимистички гледа и без икаквих доказа говори да је ова вест лажна. Мени лично ова вест се учинила као да с неба долази. И молим Бога да се обистини, јер под овим условима и без новца нећемо дуго издржати ни ја ни Раде.
За ручак добисмо по парче бакалара и чорбу од кромпира јер се кромпир сувише разварио. А лебац нам је иста порција тј. пола леба или 250 гр. на човека, али много бољи јер први бејаше налик на кукурузни а садашњи је ражени помешани са пшеничним. После ручка се добро одморисмо. А после одмора дознадосмо да су у турској бараци пописали имена и презимена са бројевима. У 5 сати по подне пегласмо и у то време стиже код лагера онај исти аероплан који и пре долазаше те се надамо да је донео извесну тајну и хитну поруку из Беча или Пожуна.
Стиже и пошта. Како ли нам је жао што другима стижу писма, капути и пакети а нама ништа. Ево и вечере. За вечеру као и обично добисмо супу са кромпиром. После вечере пегласмо до 8 сати. А онда се мало прошетасмо. У истинитост пропуштене вести о пуштању нашем још се верује једнако. Штавише. Чича и Александар су уверени 100% да ћемо бити ослобођени. Читане су новине од 7. по новом, које су донеле доста добре вести о напретку на свим фронтовима. Бања се припремаше за купање Македонаца који су доведени са радова да би се упутили у Бугарску војску пошто су се изјаснили да су Бугари. Ноћ је тиха и ведра до 6 сати а јутрос, 28., магла се спустила као у дубоку јесен. Чај добисмо доста заслађени са румом. Код Ристе Тимотијевића и Ј. Анђелковића дошао Шасивар-бег те се ту око њих покупили Миле Радовић и други и начинили читаву гунгулу. Јуче су пописали све Црногорце у Србијанском лагеру.
Јутрос Александар потврди да ће известан део Црногораца бити посигурно ослобођен а у томе је сигуран као што стоји 100 према 99. Александар дошао до таквог убеђења да је готов и на чашћавање. А према дијети коју добијају они преведени у официрски лагер долази насигурно да се има права веровати томе, пошто нису пробрани људи за дијету, него према њиховом положају за задржавање. А дијета им је тако богата да изјутра добијају по пуне шољице беле кафе а за ручак по 200 гр. пасуља и добар комад меса или рибе. Затим увече кромпир густ као качамак зачињен са путером итд. Кревете засебно за сваког. Пре ручка грану сунце и време се пролепша те се прошетасмо по лагеру. Живко и Лека добише карте од Мирчета из Митровице. За ручак добисмо пасуљ с месом као обично. После ручка дође нам вест да Руси и на Карпатима и у Добруци напредују. Иначе, особитих инцидената није било. За вечеру добисмо такође као обично кромпир. У 8 сати добих обзор у коме прочитах демант цетињског гувернера да старине дечанске не само што нису продавате него нису ни такнуте. Јутрос, на Св. Јована Главосека, Боже помози, за доручак добисмо врућу воду тј. за нашу бараку на цео казан чорбе 2 кила пасуља. А тако је било и осталим баракама. Од доручка до ручка, а такође, ни од ручка до вечере, није било никаквих изузетних изступа нити новости, осим што је Обрст рекао Душану Новоселу, кад му је овај тражио капут: “Сутра ћете добити капуте, а сад изволте цигару.” За ручак добисмо кромпир као оно прошлих дана, о вечери и по једну конзерву на тројицу. Конзерве беху са кобасицама малим. Ја и Раде пола конзерве поједосмо а пола остависмо за сутра. А такође кромпир процедисмо и остависмо за вечеру. После ручка дадосмо се пеглању јер нам неки фицири бејаху послали: кошуље, крагне и манжетне. Чује се да су Бугари заузели Силистрију. За вечеру добисмо жидак качамак у који стависмо јутрошњи кромпир. А једну порцију качамака задробљену са лебом и сиром који нам Лека због свог свиленог стомака – хвала му – даде, остависмо за доручак. После вечере изађосмо у шетњу. Разговори се вођаху разни. Доказиваше се поново наше распуштање у слободу, према неком писму које је од Митрофана стигло и према вести из Канцеларије да се тамо спремају спискови. Затим се доказиваше да су Руси учврстили Силистрију и Бугаре потисли даље. И да ће најдаље до децембра месеца Балкан, односно Србија и Црна Гора бити потпуно слободне. Рада боли зуб ужасно да му мира не даје.
30.
Јутрос је време облачно. Синоћ је падала киша. За доручак добисмо кафу. Ми доручковасмо добро са попаром којом смо од синоћ оставили. После доручка прошетасмо, а пред ручак стиже вест да је Обрст рекао министрима и генералима да се спреме за одлазак у Карлштајн. Риста доби депешу и на његову писасмо кући. Новац за депешу узајмисмо. За ручак добисмо саљотку и чорбу од пасуља. Пошто добисмо доста чорбе од Леке и Гаша по једну порцију, нашу остависмо за вечеру. Наш бивши старешина Рашковић који је био побегао врати се јутрос у нашу бараку. Од распуштања нашег још нема ништа, тако да је Чича поново променио своје мишљење и постао песимиста. После подне смо још провели у пеглању. Али на жалост још ни две паре од пеглања не узесмо. За вечеру добисмо чорбу од кромпира. После вечере смо због изнемоглости снаге мало шетали. А пошто и ветар дуваше то се још рано завукосмо у бараку. Легли смо такође на време и то још пре њега, тј. у 9 и по сати. Зато сам се ноћас целе ноћи борио са разним сновима: сањао сам Варсанофа, калуђере друге, Арсенија, Јована Герића и наше домаће. А највише ми у памети остала наша деца, којима сам тобоже понео дарове и одела. Сањао сам да је Тухолка лежао код Јована, да сам ја неке трање простро Јовану и такође га са трањама тј. цепаним јорганима покрио. А ја сам остао поред лампе читајући некакву књигу. Па сам сањао да са Сајфедин-бегом и још неким некуд путујемо, да смо дошли у Призрен и ту се видео са калуђерима и шта ти још нисам сањао. Затим да смо се са калуђерима кроз некакве куће и таване провлачили и на највишем месту куће (?) некакву црквицу која је била нарочито за покрштавање Арнаута.
31.
Јутрос добисмо некакву врућу воду са неколико зрна пасуља, ни слану ни љуту. И да нам није било порције кромпира од синоћ и парчета леба, остали бисмо без доручка и гладни. Кад синоћ примисмо вечеру, врати се аероплан из Пеште за Беч, а на један сахат отприлике раније пролете из Беча у Пешту. После доручка почесмо да пегламо. При пеглању добисмо писмо од куће које нас веома обрадова. Пошто бејасмо гладни, то пола леба поједосмо, а да би за ручак и вечеру имали доста, узесмо две круне од пеглања и за њих и два друга гроша од пеглања куписмо хлеба. Ручак нам бејаше доста мршав: чорба од кромпира са врло мало масти и такође мало кромпира. Чују се доста добре вести из новина и Србијанског лагера. А гласови о пуштању кућама још се више подгревају, штавише данас се и датум, 26. септ. по новом, одређује. Од замишљености о положају нашем синоћ сам запалио цигару, а сад сам такође испушио цигару. После ручка спавасмо и шетасмо. А за време ручка завадисмо се наш вод са II водом односно примања порција. Пошто бејаху последњи: Сима и Зора (???) Радевић и Миљен Миџа не примише јело. А не прими га ни наш водник Вуксан Гојковић. Мита нам донесе вест да је Лавов пао. Према једној депеши од Луке Мијушковића надамо се да су и они тамо дознали о повраћају кућама извесног броја Црногораца.
За вечеру добисмо качамак. Ја и Раде и ноћас прилично добро једосмо али нисмо баш насићени. Такође и ноћас остависмо мало качамака за сутра. После вечере шетасмо се подоста и гледасмо са Живком карбидске лампе, договарајући се да по једну-две у своје време набавимо. Разговарало се готово у сваком кругу о распуштању и састављању партија, пошто се гласови о одласку једнако подгревају и тврде да ће 16. по новом поћи Министри у Карлштајн и да ће остале послати у партијама ка кући од 16. па до 26. закључно. Разговарамо се још и о боновима када ће се и на који начин примити уместо новца депонованог, пошто се чује да ће их сутра разделити свакоме према депонованом новцу. А видесмо их какви су пошто их бејаше донео Валија из Србијанског лагера где већ бејаху раздати. У нашу бараку, пак, донесе их Гаље.
Затим се у нашој бараци расправљало о крађи леба. И на крају крајева сложише се сви да је ту покрађу леба чинио Љакић Вујисић.
1. IX
За доручак добисмо чај, али не заслађен, како би требало. После чаја посласмо кући карте. Од чаја до ручка проведосмо време у примању бонова. Многи не примише, и ми такође не примисмо јер немадосмо шта. А пошто ни Јосиф не прими, приморани бејасмо да узајмимо 20 круна од Васа Радуловића. Од рада примисмо 4 и по круне те вратисмо дуг, а од узајмљеног новца куписмо леба. Пошто за ручак добисмо купус и месо, доста добро јело, то се тако наклописмо на леба и јело да само за ручак поједосмо 1 и по лебац.
За време примања новца простре се вест да је цар Виљем издао прокламацију о напуштању Белгије, Пољске и Галиције, с тим да се народ не боји кад то чује. Ова нас вест веома узбуди те се на све стране дебатова о томе, а нарочито многи се убедише о нашем поласку кући. Живко се још више убеди да ћемо кући, доказујући да ће се ратна зона пренети на Балкан и да ће се Немци евакуацијом Белгије и Пољске упорно држати на Балкану и не дозволити да је Антанта, заузевши Цариград, одвоји од Турске. После ручка проведосмо у лежању и разговору. Александар упорно тврђаше да се ове године неће рат завршити, а не губи наду да ћемо се одавде ослободити. Играсмо мало и карте код Сејфедина. А пред вечеру растурисмо се по својим баракама. За вечеру добисмо купус помешан са кромпирима те се и ноћас добро наједосмо. Да је овако да нас хране, могло би се одржати. После вечере, због ветра и хладноће, мало се шетасмо. Све време проведосмо у разговору и у читању новина.
Ја и Раде рано легосмо да бисмо се мало боље угрејали. Спавали смо добро, а изјутра устадосмо као и обично међу првима.
Јутрос нема јаког ветра али је хладно као у сред јесени. Пре примања доручка завадише се Миџа и Јова Магрин, а затим Магрин и Јово Марковић око шољице, тј. што је Марковић дошао да узме Миџину шољицу да би за себе узео две порције пошто Миџа није хтео да прими. Мало се и побише потрпани на кревету, али их брзо раздвојише. За доручак добисмо чорбу од пасуља, много укуснију од прошлога пута. Раде и ја помешасмо врућу чорбу са порцијом купуса коју од синоћ остависмо. А лебац задробисмо па се прилично добро наједосмо.
После доручка грану сунце али ветар никако не да да се време отопли. Чују се добри гласови са Руско-румунског фронта, наиме: да су Руси и Румуни заузели Видин, Лом Паланку, Прахово и Силистрију поново одузели од Бугара; да су на Соми Французи напредовали, да су Срби ступили 15 км на своје земљиште. До ручка пегласмо мало, а за ручак добисмо чорбу од кромпира и саљотку. Саљотку смо само опрали па је уз чорбу и појели. Пре ручка Турци идоше у Србијански лагер да се виде са Зијабегом који је дошо да види: оца, брата и рођаке. Кад се отуда вратише, Харџи Азизбег дође код Миља да му узме бакшиш за Кочу што је жив и иде на поправку здравља, а да су му обе ноге одсечене.
Духови су код свију узбуђени и коментарише се једнако и свуда о свршетку рата и о времену трајања још. О одласку нашем и обратно. Како дадоше односне бонове, тако лебац одмах поскупе упола више те што се продавало за три круне до 18 гроша скочи на шест круна. Осим бомбона и колача које препродавци продају друго се ево неколико дана ништа не може купити ни у лагеру ни на кантини.
Данас на кантини донесоше неколико… сира белог, али се распродаде одмах. Купити га могаше само онај који беше јачи и виткији, јер се од гурања не могаше приближити. После ручка се шетасмо али, мада је лепо време, ипак мало. У лагеру никаквих инцидената. Вуков и Обрст већ од неко време не долазе у наш лагер. Сејфедин бег се са Чичом шетао поред жице. Два стражара у размаку на двадесет корачаји један од другог разговарали са њима, и то један Маџар а други Румун. Кад су били код Маџара он им је рекао: Маџар и Турко добро, а Румун курва. А кад су били поред Румуна он је рекао: Румун, Срб, Монтенегро добро, а Маџар курва.
Пре вечере добисмо карте поштанске. Играсмо код Сејфедин-бега и ту писах Турцима неколико карата. Шасивар бег врати се од сина. Даде нам по цигару дувана коју у три пута испуших са слашћу. Почех га пушити и то само кад добијем коју добру цигару. А кад на добру цигару нападнем, пушим је са слашћу. Иначе већина господе у лагеру једва чека да неко запали цигару да би после добили и испушили “безец”. Многи пуше лишће од пасуља. А најпростији дуван и то врло танка цигара продаје се по тридесет пара комад.
За вечеру добисмо качамак. Две порције поједосмо одмах, а једну порцију коју нам дадоше Гаље и Лека попола остависмо за доручак и у њу удробисмо леба. После вечере шетасмо. Хрватске вести од 14. читасмо али веома штуре. Никаквих весги са бојишта. Чу се да је Милу Држићу рекао јутрос Обрст да су до данас Црногорци били под судом, а да су од данас као слободни грађани. Време пријатно до доцкан, а у 9 и по легосмо да спавамо.
3.
Јутрос ветра јаког нема него само поветарац. Али је време ипак хладно. За доручак добисмо чорбу од пасуља. Ми у њу задробисмо леба и још порцију качамака од синоћ. Наједосмо се добро. Леба имамо доста јер синоћ куписмо један војнички лебац за (6) шест круна. У бараци нашој галама; неки кажу министри пошли ноћас, неки кажу да нису. Ја сам ноћас сањао овако: прозвали нас све поименачно. У некаквом парку поред главног друма уређен сто, а поред њега поседали неки виши официри налик на аустриске. Међу њима у средини као да је краљ Милан. Ми идемо у четворне редове. Први међу њима има пред собом некакав списак и како сваки ред прође он гледа у списак. Ми поздрављамо по војнички. Одатле одосмо некуд навише, исто у редовима, док изиђосмо на врх брежуљка. На брежуљку сретосмо Симу Шћекића који бејаше изнемогао те узимаше соду. А воду му носаше Биљан. Ту ми Симо предаде кутију са содом и ракијску чашицу. Одатле скретосмо налево и наиђосмо на неки велики дворац чија капија ми изгледаше на Дечанску. У капију уђосмо или не – не знам јер се ту пробудих. А пред нама бејаше вијгави пут и у долини некаква варош.
Кад јуче одосмо код Сејфедин-бега, Рагип бег бејаше толико љубазан да и преко свију препирки између Живка и Александра о стању ствари, и његова тврђења противу Антанте, по десетак пута нуди Живка и Александра да седну на његов кревет. На извину ових да су са ципелама одговори да се тога не женирају пошто на кревету не клањају. А Заим из неколико пута мени понови: Брате, брате. То им после доласка Зија-бега много нешто значи!!!
Пред вече и јуче угледасмо као изнад Беча један аероплан врло високо леташе. Учини нам се да то и није аероплан. А јутрос такође један мали прелете до близу лагера па се врати натраг.
Јутрос пођоше многи из нашег лагера на рапорт пред пуковника. Тамо их предусрео Вуков који им није дао ни речи проговорити, но их је све изгрдио и отпустио.
Сејфедин бег прича да му је Станко Матановић, доктор, поново синоћ доказивао да је наредба за наше отпуштање стигла н да се на томе ради. Рекао ми је и то да Обрст није рекао да смо од данас слободни, него да се од данас рачунамо интернирани а не бунтовници.
За ручак добисмо по парче бакалара и порцију чорбе од кромпира. За време ручка отпоче се препирка и пребацивање старешини бараке што писар поред порције коју прими после старешине одмах прими и додатак са осталима. Та се препирка продужи и после ручка и би бурна дебата, у којој узеше учешћа многи из наше бараке а такође и Г. Протић, који жели да буде уз сваку манџу бибер, али остаде као прапоњак на цедилу, јер га нико не хтеде слушати. Дебата се на крају крајева заврши без икаква резултата. А већина бараке даде права старешини. Време је напољу хладно те се морамо још задржати у бараци. Напољу се кроз лагер чисти. Кујне се ремонтирају, крече и перу а такође канцеларије и перионица бр. 53.
Од порција дебата пређе на декице и шољице које би се имале примити за оне који их немају, на које њих двојица – тројица почеше да пребацују старешини и да га укоравају за неред у бараци и рђаву управу.
У 2 сата по подне дошли Живко и Недељко код мене те смо седели, разговарали и резоновали како ће се и шта ће се. Недељко се жали да му је врло досадно тамо међу непознатим светом, мада добију храну како само у лагеру пожелети можеш. Он има сваког јутра белу кафу по пуну шољицу. За ручак сваког дана по пуну шољицу са месом, а увече по пуну шољицу кромпира густог са гризом. А после вечере стално чај. Дешава се да покоји дан у недељи уместо меса добију по добро парче бакалара.
У 2 и по сата побише се Томица Поповић, бивши председник у Резнићу и Митран Кнежевић заступник капетана у Венецији. Истукоше се изван бараке а затим, пошто их раздвојише, уђоше у бараку да нам сваки понаособ коментарише узрок њихове заваде. На то наш водник Вуксан Гојковић скочи као рис те их изјури да се изван бараке расправљају.
Још се није уставила свађа поменута, кад Лука Лукић, ћурка, доведе једног Србијанца виолинисту, па га посади на кревет према себи да му свира и пева говорећи: Ви се свађате аја ћу да се веселим. Затим пођоше на средину бараке, те засвираше и коло поведоше.
Из наше бараке свирач оде у 52. те тамо читав сахат играше коло, чак и пред бараку изађоше са колом.
На тужбу старешине наше бараке код лагерског старешине, наша два борца одлетеше у две разне бараке, 30. и 34.
За вечеру добисмо купус, те једну порцију задробљену лебом и помешану са кромпиром од ручка остависмо за изјутра.
После вечере шетасмо прилично. А онда седосмо пред Пљеваљску бараку да слушамо свирку и певање.
Дошавши у бараку, дознадох да сам ја стражар од 10 до 12. Зато замолих Ђорђа Радојковића за новине те ми је време стражарења прошло неосетно. Али кад сам легао, целе ми се ноћи ноге нису могле загрејати. У 11 сати поче киша која се доцније претвори у пљусак, а такође и ветар поче дувати.
4.
Недеља. Јутрос за доручак добисмо чај са румом. Задробљени купус од синоћ поједосмо пре а затим пописмо чај са по парчетом леба. Јутрос је у бараци мирно. Неки почињу да се свађају, али из бојазни да их не преместе у другу бараку не смеју да прелазе у дубље заједање.
Старешина бараке објави нам да уредимо кревете мало боље пошто командант лагера очекује некакву комисију. Ишао сам код Сејфедин-бега. Тамо ме Шасивер-бег позва да му пишем карту, те ме почасти са једним бисквитом и две цигаре финог босанског дувана. Од доручка до ручка време нам врло тешко пролази. Нарочито од 11 до 12 сати кад осеђамо глад у пуном јеку, а да једемо – осим леба немамо ништа.
За ручак добисмо кромпир са месом. Али у нашим шољицама меса добисмо само по парченце као залогај. Пошто нам Гале и Лека сипаше супе, то кромпир са мало супе остависмо за вечеру. После ручка легосмо да се мало одморимо.
У 4 сата по подне дошао аустриски официр са списком те прозвао: министре, генерале, мајоре, друге, а међу њима и Сејфедин-бега, да се до сутра у 10 сати пре подне спреме за пут у Карлштајн. То узруја поново духове и коментарисање поче увелико о нашем распуштању.
За вечеру добисмо купус у који издробисмо и мало сланине коју Раде данас купи за две круне. А пошто начинисмо место за нашим асталом и за Леку, то нам он даде и парче качкаваља и парче паприке зелене и љуте. Једосмо добро, а поред порције кромпира, коју од ручка бејасмо оставили, остависмо и порцију купуса за сугра, у коју задробисмо и мало сланине.
После вечере читаше новине које донесоше доста добре новости о напредовању на свим фронтовима. У бараци се сакуписмо неколико нас из Пећи и певасмо. А пошто се отуда разиђосмо, сваки оде на своје легало, осим С. Радевића и Ђ. Инојчића који су код Мире и Саве Гашића још дуго дертовали и причали разне ствари.
Јуче после подне писасмо кући и Јови по карту за новац.
Јутрос (5-ог). Понедеоник. За доручак добисмо кафу али не добро слатку. Ја и Раде поједосмо шољицу кромпира коју смо од јучерашњег ручка оставили, а затим пописмо кафу.
Одмах после доручка поново из Турске бараке пронеше вести да насигурно идемо кући, а да им то доставили Турци из Србијанског лагера. Ту исту вест донеше из официрског лагера.
Министри и генерали, а са њима и Сејфедин-бег, пођоше изван лагера у благајну да приме новац по прилици.
Наредба командантима лагера да се све сламначе са кревета сваког јутра наслажу у једном крају бараке, па да се увече пре легања отуда узимају и простиру. Томе се готово цео лагер противи, али да видимо резултат?
О одласку се на сваком кораку коментарише на разне начине и то: неки кажу: идемо кући, пошто су, према писмима која су појединима овамо стигла, пуштени кућама не само интернирани него и ратни заробљеници из лагера у Зеници. Други кажу да идемо некуд у други лагер. А трећи се боје да нас неупропашћене нашег здравља не оставе случајно овде. Главно је да су сви са радошћу готови да овај лагер напусте, те да не буду потчињени Вукову и његовим креатурама. Нико, пак, не може да да тачан појам на који је начин и по чијем нахоћењу као и због чега одвојен на другу дијету известан број официра и цивила.
Интересантна је једна ствар, која губи важност свима претпоставкама, које су чињене на рачун ових што иду за Карлштајн, кад се у току једне ноћи могло измамити да се тој партији додаду још брат Матановића др Крсто и неки Вељко Поповић кад на списковима нису били, нити су досад прозивани ни за другу дијету, а камоли за пут у Карлштајн.
Дознајем да су Турци добили вест из Србијанског лагера да иду само они а не и ми сви. А сад донесоше вест да су министри и др Станко рекли да иду кућама прво они из новоослобођених крајева без разлике народности.
У 11 сати пођоше министри, генерали, Сејфедин и други са стварима на станицу. Шетајући после њихова испраћања са Јованом Анђелковићем, Ђоком Радојковићем и Живком, изрази се Јован да му је жао да остане и да би волео ићи кући, а да се тамо не мора крити пошто и он уме да се послужи као и Јован Герић. Ту га Живко ухвати и измуштра наводећи да се Јован Герић тамо одржава на нечастан начин, изневши му многа лукавства Јованова. Онда Анђелковић окрену да би платио као Марковићи и други. Али му то ипак не поможе да се потпуно оправда, јер већ једном испољи свој карактер те му не завреде што се доцније уједе за усну.
Одвојивши се од Живка који пође на ручак, и ми такође на ручак. За ручак добисмо кромпир са трошчицама меса од конзерви. За нашим столом ручао је и Лека те нам додаде још мало само у једну шољицу нашу. Пошто је од јутрос добро време и сунце са поветарцем, то одмах по ручку изађосмо у шетњу.
Јутрос пролете попреко нашег лагера један аероплан, али тако високо да смо га једва могли угледати. Већином говораху да то није аусгријски него страних држава аероплан.
За вечеру куписмо један лебац војнички за 7 круна. За вечеру добисмо качамака, али не као обично пуне него по пола шољице. А то због тога што су наши Монтенегринци удесили да добију додатак доста а качамак мало гушћи. Због тога се опет други Монтенегринци, за које не добише додатак, почеше бунити те после вечере дође до ватрене расправе.
Још од 4 сахата по подне поче ветар да дува јаче, те је напољу хладко и није за шетњу, због чега се склонисмо у бараке још рано.
Комисија која је имала доћи и прегледати наш лагер на жалост до нашега није се ни приближила, него прегледавши Србијански отпутовала одмах. Запостављање нашег лагера двојако се тумачи. Неки кажу да се вратила зато што, прегледавши бараке, кујну итд. Србијанског лагера, задовољила се тим и, рачунајући да је тако исто и у нашем лагеру, отишла. Други, пак, кажу, она је прегледала Србијански лагер, а дошавши до нашега, пуковник је рекао да се овамо, к нама, не може, пошто смо ми затвореници. Кажу да је у тој комисији била нека Рускиња – милосрдна сестра – чије су груди биле пуне ордена и црвених крстова.
Ноћас је било хладно, али се ми бејасмо добро утуткали те добро преспавасмо.
Јутрос (б-ог) јутра хладно. За доручак добисмо чорбу од пасуља, а ми имадосмо још и порцију кромпира од јучерашњег ручка, те мало тога с мало хлеба доручковасмо некако, мада нисмо сити.
Лека и Гаља послаше и добише белу кафу те је поједоше са земичкама. А Миље ће сам да се поједе што не може набавити белу него од ордонанса купити црну кафу.
Синоћ смо се сакупили на Лекин и Гаљин кревет те смо певали и веселили се до 9 и по сати.
Време до ручка прошло нам је у баракама седећи, разговарајући и играјући се. За ручак добисмо по саљотку и чорбу од кромпира. Кромпир изгњечисмо и остависмо за вечеру па поврх њега поређасмо парчета од саљотке.
После ручка због ветра ми и неке од барака проведосмо у баракама, а раденици из других барака одоше на рад.
У баракама време проводисмо на разне начине, тако нпр. у 32. бараци Новосел је израђивао живописе појединаца а остали су у групицама, неки играли, а неки лежећи разговарали, а неки су такође у групицама разговарали и разна питања расправљали. У нашој бараци, пак, Мима, Лека, Радојковић и још неки коцкаше се и то увелико. Инорић, Радевићи, Гаље и Гашићи и Тимотијевић играше домина; Саво Булатовић и Шантић радише и поправљаше ципеле појединаца. Други, пак, такође неки играху карте, неки лежаху, а неки се у групицама разговараху.
Поједини продавци дувана, леба и бомбона иђаху из бараке у бараку те предлагаху своје предмете на продају, али скоро баснословно, јер један томпус 2 и по круне, један лебац војнички 6 до 7 круна, а мали наш 3 до 4 круне. Бомбоне продаваху по 5 за грош, итд.
Ја и Раде лежасмо и читасмо јучерашње новине све до пет сати, а онда предузесмо припремање за вечеру и уређивање хајвара за стављање у купус који нам се за вечеру спрема, а саљотку да уз јело, по парче, закусујемо.
У међувремену ручка и вечере дође нам глас из канцеларије да су Руси потукли Маџаре и Немце на Карпатима код неке реке. А да су Срби у Македонији потукли Бугаре тако жестоко да су их приморали на бекство те их ни коњица српска не може да сустигне у бекству. И да су им код Фларине заробили 18.000 Бугара.
За вечеру добисмо купус, те једну шољицу остависмо за сутра пошто имадосмо хајвара, рибе и кромпира које уредисмо и вечерасмо добро.
После вечере седесмо због хладноће поново у баракама, и расправљасмо о могућности горњих вести као и о томе да цивили чиновници, старији и млађи и ђаци иду у Карлштајн и друге лагере, а раденички сталеж и трговци на путеве и друге радове.
Код нас дође Живко те седесмо дуго. А затим одосмо у њихову бараку, где, такође, продужисмо разговор о напредовању српске војске, што Александар и Чича као неистину побиваху.
Затим почесмо песму – “Тебе, Бога, хвалим”‘ и још друге црквене. Онда химну руску и српску за победу Срба и Руса који су, такође, на четири места пробили немачки фронт, а најпосле световне песме. Седели смо до 10 сахати. У 8 сати поче киша доста јака, која је трајала до после пола ноћи. Затим је престала неко време и у 4 сата поново поче и трајаше до 6.
Дошавши, у бараку, одмах легох јер сви бејаху полегали. Испавао сам се добро, само један пут сам устајао ноћу.
