7.
Среда. Устасмо као обично. Због хладноће и ветра казан са кафом уђе у бараку те унутра нам се подели кафа. Ја и Раде поједосмо кромпир са саљотком коју смо од јуче оставили. А затим пописмо шољицу и по кафе, а пола наше и шољицу Лекину, који зато што није добро слатка не хтеде пити, остависмо за доцније. Због кише и ветра сви смо у бараци по креветима те по двојица, тројица разговарамо сваки за свој рачун о ратним предметима.
Лека погурен на кревету пије белу кафу задробљену са земичкама, али без апетита пошто му је без шећера, а шећер не могаде нигде наћи, ни за новац нити на зајам.
Разговори по баракама поглавито се воде о ситуацији по фронтовима, о предстојећим победама Антанте као и о положају нашем. Односно, да ли ћемо и даље остати овде или заиста ићи кућама, или, пак, према последњим вестима, на радове.
За ручак добисмо по парче бакалара и по шољицу таране. Ја и Раде подгрејасмо шољицу купуса од јуче и уз то поједосмо тарану, а једну шољицу таране од додатка, у коју удробисмо парче сира, што нам га Лека још пре три дана даде, остависмо за сутра за доручак.
После ручка дође Мита те нам прича да су у Цајту читали о српским победама код Флорине где су Срби потукли армију генерала Бојаџијева и две му дивизије растерали тако да их српска коњица није могла сустићи. А заробила му и 32 топа са којима је такође тукла Бугаре. У нашој се бараци коцка увелико да су се сви коцкари покупили. Ја немам дувана. Да купим жалим а волео бих запалити цигарицу.
Са Радом подгрејасмо и пописмо кафу коју јутрос остависмо. Одмах после ручка наши коцкари, у друштву још са неким Никшићанцима, отпочеше посао и играше до вечере, кад дознадосмо да су Лука Ћурна и Миро Протић изгубили, а Лека штавише позамашну суму.
Од 3 сата по подне ја и Раде начинисмо тетрадку и почех да им преписујем трговачко књиговодство. И радио сам до саме вечере. За вечеру добисмо прилично масну чорбу са кромпиром, те једну шољицу кромпира изгњечисмо и остависмо за доручак. Одмах после вечере дође Мита из Србијанског Лагера те потврди вести о победи Срба над Бугарима. А Живко дође те нам прича да су се у њиховој 32. бараци побили због примања додатка.
Наш бивши старешина Вуко Пуљевић – по причању неких – био у канцеларији ради примања неких пакета и ту видео да су за нас стигле у канцеларију легитимације за пут. У 8 сати коцкари се разиђоше. Лека добио 1500 круна и повратио губитак. Али тих 1500 круна дугује му Ђорђе Радојковић, који му одриче дуг. Због тога би повећа препирка између њих. И на крају крајева решише да му Ђорђе да 300 круна а остатак да му поклони. Та је препирка трајала до 10 сахата увече. Тад сам примио стражарски ред за Леку. А пошто ми се не спаваше престражарих и за Гаљу до 2 по поноћи. За то време, тј. да бих време прекратио, преписивах књиговодство. Раде лежи али нешто није му добро. Боле га зуби и вилица и не може да спава. Од 10 сати до јутра пишао сам 6 пута. Ноћас целе ноћи ветар и киша.
Јутрос 8-ог, јутро хладно и кишовито. За доручак добисмо чорбу од пасуља, коју поједосмо са лебом уз гњечени кромпир а напослетку завршисмо са тараном коју још од јуче остависмо. Одмах после доручка старешина бараке пописа поједине који немају ципеле и капуте да би им се из команде дали. Риста Т. и Ј. Анђелковиђ на креветима један поред другог курдисали му се и прекрстили ноге као две крцајлије, а око њих се покупили неки те мухабете и скраћују време. Сима Шћекић као вражарица иде од једног до другог те понешто прича, а Мица Јоскић се дао у читање јеванђеља које је од два-три дана почео, а слуша га Саво Гашић са великом пажњом.
Одмах после доручка цуксфир који надгледа чистоћу по баракама дође и код нас, па кад једном нађе две сламарице, једну пуну а другу празну, поче да виче и да се љути, те га на једвите јаде некако умирише. Кроз бараку читава трговина са продајом леба, те и ми куписмо један лебац за 6 круна. Јову Магрића неко бејаше преварио те му продао лебац коме је пола средине било извађено.
Код Миље се сакупили Лека, Миџа и други те расправљају што Ђорђе не признаје да дугује Леки. Напољу јак северозападни ветар са кишом те киша лије као мећава а хладноћа је као усред зиме.
Из Србијанског лагера доносе се вести да је Битољ пао и да је армија Бојаџијева до ноге потучена, заробљена и растурена и да је заробљено више од стотину топова.
У бараци се сви шћућурили од зиме. Неки играју, неки разговарају а неки лешкарају. Други, пак, у гомилицама разговарају.
Потврђују се поново вести о паду Битоља те дође Живко да узме карту. Из Карлштајна вратише се Сулејман Бангуш, Стева Марковић и неки официр. Стева дође у нашу бараку те га окупише са питањима о тамошњем живљењу. Хвали се на све. Узрок довођења не зна. Радост се осећа на свима лицима. Цела барака плива од радости за пад Битоља. Чују се и напреци на Румунском фронту у Ердељу.
За ручак добисмо некакву чорбу са мало купуса и тиквама неочишћеним ни од семена ни од кора него само раздробљеним. Ред је био за месо, али је меса тек колико да замирише, иначе није било ни по залогај да се прожваће. И поред тако слабог јела били смо последњи те смо добили ручак слаб, што се не може замислити. Тек Лека нам даде мало сланине те мало зачинисмо.
Време напољу хладно као усред зиме. Ветар једнако траје северозападни. Никог изван барака нема. Штавише, готово свакога мрзи да пође до у нужник. Киша лије као из кабла. Све бараке прокапале да многи морадоше да помичу кревете.
За вечеру добисмо купусно-кромпирску чорбу. Једосмо добро зато што бејасмо гладни, иначе ко је ма шта друго имао, то није јео. Ја престадох писати јер ми власник одузе књигу, те смо готово цело после подне пролежали са Радом. Леку повукли Никшићанци у своје коло, те изгледа да ће га добро ошишати. Играли су до 8 и по сати увече и ошишали га, јер кад седе на кревет, уколико грбав утолико се још више погрбави, просто забио нос у колена. Са Гаљом разговара млитаво а запалио цигару па се пушећи замислио. Сигурно се кајаше! Целе ноћи беснео је северозападни ветар са кишом. Ми смо прилично добро спавали јер смо били добро покривени.
Јутрос 9. – Напоље се без велике нужде не излази. Изгледа ми да код нас ни усред зиме не бива овакве мећаве и фуртуне. За доручак добисмо кафу коју пописмо пошто поједосмо порцију гњечених кромпира. Јутрос се готово нико не пожали да му кафа није слатка. Лука се свађа са Леком за неких 100 круна што су му биле код Лека па их изгубио на коцки. Ј. Анђ. се јутрос као и многих јутара, севши на колена на кревету, окренуо лицем прозору а Риста прекрстио ноге према њему па се тако разговарају са Вуксаном који поред прозора испред њих стоји.
Пошто Гаљо не да Луки ни проговорити но га једнако пецка, Лука батали Леку те се окрену Гаљу и са њиме се готово не завади до туче.
Јутрос су наши Пећанци устали као да су синоћ од петла меса јели, наиме, Миља као завидљивац одувек, а у исто време и унеколико има права, пребацује Гаљу што му је обећао томпусе па му сад не даје а другим се погађао да их прода. Дође до тога да се Лека правда да немају и да му Гаља на послетку каже: Не дам!
Због прокапавања, осим неколико њих, из 32. бараке се сви преселили у 39. Чује се да Шећеровићеве долазе из Неџидера. Александар поводом тога скаче од радости, рачунајући да ћемо ићи кући, бар неки део, ако нас каки важан догађај не омете. Са Живком играсмо домине и туче ме. Ево нам ручка.
За ручак добисмо кромпирску чорбу а уз њу и по саљотку. Данас имамо пет (5) саљотки тј. две наше, Симину, Гаљину и Лекину. Од њих три издробисмо а две расцеписмо и обесисмо да се суше. Говоре да су врло укусне сухе печене. После ручка дође Чича Илија у нашу бараку те се код Миљина кревета отвори жива дебата о томе да ли су Срби заузевши Битољ могли доћи пред Велес, као што се чује, што Чича категорички опориче.
Напољу се, Слава Богу, мало разведри и сунце грану, али ветар још никако не престаје. Као многи други и Раде леже а ја закрпих нотес што ми бејаше рашивен. Затим ставих рибе да се суше на сунцу. Долази цуксфир да прегледа кревете и декице (ћебад) не би ли коме нашао две државне. Том приликом одузе једно од Матеје што бејаше купио. Хтеде и од Драга Иркића да узме и једанпут му га понесе, али га Ђ. Радојковић узе у заштиту а и други повикаше да му је од куће, те му га на крају остави. Десно око ми од јутрос до пред вечеру једнако игра. Пре вечере осећасмо се доста гладни. За вечеру добисмо качамак густ али по пола порције. Ми у њега задробисмо по парченце сланине које имадосмо те га са слашћу поједосмо. Лека ни за вечеру не дође. Чује се да је са Цетиња ургирано да се поповима побољша храна те да им је Обрст то побољшање обећао и бројеве им узео. Дуван ми се пуши а немам га нити имам пара да га купим.
У 8 сати стиже бурна и радосна вест да су Српске чете заузеле и Велес и дошле до места Св. Марко, које је близу Скопља на 3-4 сата. У 8 и по сата дође Лека кисео и прекисео. Изгледа да је изгубио до 2000 круна, ако не више. Иако смо били доста покривени, ипак смо ноћас осећали хладно.
10.
Јутро ведро али хладно. Сунце греје зубато. За доручак добисмо чорбу од пасуља. Уз то, поједосмо и кромпире гњечене од ручка. После доручка поцепах и саших доколенице за испод панталона. Цуксфир дође те виче по бараци што су даске позакиване које где а нису на својим местима. Сунце греје али је хладно. Вуков долази те опомену Ђорђа Радојковића што доноси новине. Аероплан дође у 9 и по сати па оде, па ипак опет у 10 и по сати поново дође и дуго се окреташе изнад лагера и Болдогасоња села. Врло ниско леташе и два пута се спушташе код болнице. Јутрос пошто сам устао и обукао се, запевало ми је десно ухо врло јасно. А десно око ми једнако, с времена на време игра. Свет се размилео по лагеру као мрави. На кантини дође сир доста, али, на жалост, немадосмо пара да га купимо. А такође и лебац има доста, јутрос по 4 круне за нови новац или по 3 и по за стари. Лека нам јуче узе као на зајам 8 круна од оних, што нам је дао, па сад, пошто је изгубио, стид нам је да му их тражимо. Сир купују највише препродавци којих има доста. За ручак добисмо кромпире са доста чорбе, које изгњечисмо и остависмо за сутра за доручак. Поред кромпира имадосмо и по парче бакалара. После ручка опет се многи по лепом времену и сунцу шеташе а шетасмо и ми. Док су многи опет по баракама лешкарали и играли разне игре. Затим смо пеглали до саме вечере, а и после ње, али нас пегла не слушаше, односно ћумур се гасише, те нисмо испеглали само једну кошуљу и једну блузу. Али после пеглања на тој ватри испекосмо две саљотке које претходно бејасмо осушили. И чудо, док су вруће, мирушу на сараге. А кад се мало расхладе исто су као масни и добри ћироси. Еле за пиво и ракију мезе прве сорте. За време пеглања пре вечере поново дође један аероплан са стране Беча и спусти се код официрског лагера, а затим, после кратког времена поново оде натраг. Први, пак, што оде јутрос пут Пеште не врати се више. Око ми постојано с времена на време поиграва. За време пеглања такође дође цуксфир у нашу бараку као и у друге, те поче да виче што даске нису на своме месту. Из 39. бараке поједини се поново почели враћати на своја места у 32. бараку. Бугари су се у Србијанском лагеру целог дана веселили. А у 3 по подне прође спровод једног црногорског официра са певањем и трубом (пошто музике нема већ). Гаље, пак, у бараци окупио око себе многе Пећане те им прича своје доживљаје у Турској војсци у Трабизунду. А затим и нама о рату са Бугарима. Ђазани-бег готово не излази из наше бараке. А такође и Велија. Сваког часа отуд-одовуд па ето га ту. Ноћ је била ведра и доста хладна. Ноћас смо као мало зебли али напоље смо само једанпут излазили.
11.
А јутрос је ведро и хладно. Подухује североисточни ветар али изгледа да ће дан бити сунчан. За доручак добисмо чај уз који поједосмо синоћни гњечени кромпир и печену саљотку, а лебац само парченце пошто га штедимо тако да без резерве не остајемо. После доручка старешина предложи да се изабере недељни комесар у кујни, те га одабраше Црногорци јер се ми, иако се и нас тицаше, не мешасмо у томе. Интересантно је да међу нама Пећанцима а готово и међу свима интерниранима нема још двојице-тројице који једу тако много леба као: Мица Јоскић, Сава Гашић, и, кад га има, Мило Томановић. Ја се поново од дувана не могу да уздржим. Кад год добијем прилику, ја ма од кога запалим. До ручка због ветра није се могло шетати, те смо сви готово били по баракама. Таман је време ручку, кад дојурише у нашу бараку неки са изјавом да је комесар из 34. и 35. бараке крао и да му је нађено масло, рум и кромпири печени. Због тога се побунише и на комесара из кујне те хтедоше да га бију. Навалише на кујну, а кувари са ножевима и секирицама стадоше на врата па никога у кујну не пустише. Јавише цуксфиру и он узе у заштиту куваре и комесара кухињског те поведе са собом да рапортира двојицу који су ту крађу ухватили и проказали. Већ је 12 и по сати а ручак нам не дају. У 12 и 45 добисмо ручак: купус са мрвицама меса. Купус беше мастан као мало пут до тада. А то због тога што кувари вратише у казан маст коју бејаху за своје порције издвојили да им Комисија не нађе. Ми, као и обично, једну порцију купуса остависмо за вечеру.
Мита прича да аероплани који овде долазе и спуштају се, долазе да би куповали брашно по 25-50 круна пошто га тамо добијају само по 200 гр. на човека дневно. А то су један капетан и један наредник који у виду вежбе долазе овамо. (Ово је у оригиналу прецртано – Д. П.).
После подне проведосмо већина такође у бараци. Живко дође код нас те смо провели време одигравши неколико партија домина. Неки коцкајући се са нашим Луком, Ћурком, посвадише се и готово побише. За вечеру добисмо кромпирску чорбу коју уз купус поједосмо а кромпир остависмо за изјутра. Долази Вуков у лагер те покупивши старешине извести да је Команда извешћена да ће се нашим фамилијама давати помоћ, да ће се нама овде дати одело једино по наређењу Министарства, да кујна зависи од нас и да куваре можемо мењати, да ће радити да пакети долазе из свију крајева, да ће се трудити да израде дозволу да и Црногорци иду на рад и, на послетку, да је са разним народностима – шта више Арапима – имао посла, али да му ниједна није била тако тешка, као ово ми Црногорци. Још је рекао да се од целог лагера одреде два лица да сутра пођу на рапорт код Обрста, да изнесу у име свију нас жеље и нужде наше.
Вече је било мало хладно те смо се рано завукли по баракама. Свуда је био говор, расправа о доласку Вуковљеву и шта ће се од Обрста тражити. Ноћу смо спавали прилично добро. Ја сам сањао да се некуд спремамо уз Вешовића да нападамо Турке. Да је Раде преглеђивао и пунио леволвере и маузерове пушке. Да смо ослободили извесну покрајину. Да смо у некој великој сали били за подворење Вешовићу. Да сам разговарао са мајком а и са Хаџи-Ником који ме зваше поред себе. Да сам у томе истом скупу, где ме је X. Ника звао, гледао Неџит-бега огрнутог у пелерин пред столом где написмено предају Управу Општинску нашем председнику, хитајући да не задоцни моменат за бежање за још два господина Ђаковца којима се на лицу показује таква туга од које тек што нису заплакали. Уз то чује се грмљава топова која објављује радосну вест победе. Још као да је Миџа Вешовић дао декрет којим ме поставља за поглавара тог округа. Да сам у виду тестамента оставио код куће некакво написмено. Да сам се возио на колима волујским. И да сам гледао како на усплахиреним коњима возе Аустријанци последње одломке понтоних колица као бежећи испред неког.
12.
А јутрос мало хладно али ведро и пријатно. Сунце је грануло. За доручак добисмо кафу коју пописмо пошто поједосмо шољицу гњеченог кромпира. После доручка сви остадосмо у бараци у групицама разговарајући.пошто је напољу мало прохладно. Вуков је синоћ рекао да ће нама скратити маст три дана у недељи и то: понедељком, средом и петком. Репутација лагерска је одабрана и прошла код Обрста. Тамо их је Обрст примио, али са њима није хтео да говори него им је казао да ће Вуков доћи по баракама и уредити све. Чудио се Обрст како то да у другу класу дођу сељаци. А за попове који су једнако предавали молбе за овог или оног, рекао Вукову да хартију не продаје по бараци да би молби мање било. Вуков се изразио још тамо да ми нисмо заробљеници него затвореници, што је још горе. Из Канцеларије обесише објаве да ће се свима фамилијама интернираних који нису под судском казном давати помоћ од државе.
За ручак добисмо конзерве меса са кромпирима. Једну порцију конзерве и кромпир из обадве порције изгњечен остависмо пошто лебац штедимо колико год можемо. Односно, ево неколико дана не купујемо га. После подне лежасмо а у 3 и по сата раздели се пошта те многи од Пећанаца добише карте, а Живко чак и карту са сликом дечијом и Даничином, а нама ништа. Врло ме мучи савест што је Милева хладнокрвна и мало брижна те се на тако штогод не сети. Уосталом она се не сећа ни да пише чешће. Како ли живе, Боже мој?!!! Лека депеширао да му и на наше име дође 500 круна. Са Ристом изађосмо у шетњу и седесмо пред кујном поред жице у којој станују девојке, које се са неким смејаше унутра. Ту ме Риста части колачићем. Седели смо дуго и неко време нам се придружише још Тахир-бег, Ј. Анђелковић, М. Радевић, поп Дионисије, Величко и Шаћирага који прича да Барани иду кућама сутра, а да ћемо – по причању тих Барана, којима је рекао неки циксфир – бити редом партија по партија сви из Болдогасоња.
Време пријатно те већином смо изашли у шетњу. За вечеру добисмо качамак. Вечерасмо са апетитом јер нам старешина објави да ћемо сутра добити остатак новаца од српских банака које су урачунате 100 дин. за 94 круне. Раде је јуче писао кући а данас писах и ја да нам пошаљу пакете са оделом, храном и дуваном. Од Сејфедин-бега дође депеша са поруком да ће Пећани бити ослобођени. Дошле су и неке карте појединима и то: једноме пишу да други већ лежи на постаћији на којој је пре три године лежао, а то је на Бардањолту дошао други. Друга вели из Женеве. Ако ми побољшање здравља буде устрајало овако, до нове године бићу кући а то значи ако наши узнапредују овако као до сад и он ће из Женеве за нову годину бити код куће. Чују се гласови да је у Цариград ушла Руска војска, односно да је Турска капитулирала и предала Цариград Русији. Ја сам пропушио и сад кад сам без дувана хвата ме жеља за њега. Ради издејствовања штогод од Обрста одређена је комисија од 16 људи да саставе молбу и поднесу је Обрсту. Главни ставови су: храна, одело и новац тј. да се за новац може свашта купити. Узрујаност влада у лагеру велика односно отпуштања јер је и Нико Почек рекао Гаљу да ће сутра бити попис и прозив Пећанаца. Ноћас оде Милош Оповић у Неџидер код своје жене, која му је својевољно пошла с њим још пре месец дана, па су је одвојили од њега.
Јутрос су наши ишли у бању. А ја, пошто се бејах десио код Живка, пропустио бејах то време те остадох без купања. Раду је купање користило те га зуби и вилице мање боле, а после ручка спавао је дуго и пријатно. Ноћ је била блага. Ветра нема, само некаквог поветарца. Александар доби пакет од куће у којему му и дуван послаше те ми од њега даде цигару од које половину оставих.
13.
Јутрос врло пријатно. За доручак добисмо чорбу од пасуља, у коју помешасмо и пола порције од јучерашњег конзерва јела, а половину остависмо за 10 сати да пред ручак мало поједемо. Сад се скроб тражи а такође и качамак али га на жалост нема. Миџа Јоскић једе леба још а мљацка устима да се далеко чује.
Синоћ се говорише у једно време и за заузеће Скадра а такође и за Дебар. Јутрос је прохладно. Сунце да загрије али му облаци не даду. Дођоше писари са купонима од новца. Али зато што сви не бејасмо на окупу раздадоше неколико купона па одоше у официрски лагер. Чекасмо их дуго и напослетку дођоше те и нама дадоше. Лека нам и његов купон остави као што је обећао. Вуков дође те покупи све бараке пред Канцеларијом да би прегледао коме треба капути. Али уместо пописа он се извика на све и нареди да се растуре и да ће после подне поново доћи што знани да само шиканира свет и ништа више. Затим поведе са собо.м Рашовића и Драгишу Боричића пошто су синоћ говорили да се не треба плашити Вукова ни Обрста, но да им треба слободно у очи гледати и настојавати на своје тражење. То је чуо неки Србијанац, детектив Вукова, неки Милан – па тамо доставио. Зачудо Боричића врати са капије а само Рашовића одведе. Банке нам на купонима урачунаше по 96,25 круна за 100 динара.
Свет се узрујао по лагерима. Из Официрског лагера одоше многи да приме пакете. А у нашем лагеру пописаше неколико примораца: неки кажу да их пописаше ради отпуштања кући, а други кажу да су суђени због оружја још у Бару, па да их је тамо застало интернирање те са Баранима овамо послати, а да им је сада пресуда изречена па се зову да им се пресуда саопшти.
Међу нама раденички сталеж изгладнео тако да купе лишће од купуса и љуске од кромпира па то кувају кријући и једу. А они који љуште кромпир за кујну једу их некуване.
Јуче је био лов на оне који преносе из Србијанског лагера лебац и дуван. Многима је одузет лебац и све што су хтели пренети. А синоћ, ноћу, ухваћен је један (трговац са хлебом) у пола ноћи, па га је стража измлатила, одузела му лебац и пустила га.
Турци су се синоћ веселили што ће, према Сејфединовој депеши, ићи кући. И јутрос им игра радост на лицима.
Вуков је отоич записао и име и број неког Ристе Рунде зато што је одговорио Вукову да не види код себе кривицу по којој га Г. Вуков назвати може затвореником. Зато што и једнога из 52. бараке прозваше ради отпуштања кући сада се сви надају некој промени у лагеру.
Да би Чича добио капут државни, бејаше свукао иберциг и дошао само у блузи да се јави Вукову. Али га овај бејаше уочио да има иберциг, те се на њега раздера и нареди му да обуче тај иберциг да га види у њему.
Пре ручка читаво пола сата проведосмо у чишћењу и прању саљотки. Ми добисмо по једну целу, те једну искомадасмо за једење онако уз јело, а другу раширисмо за сушење. У обадвема имађаше хајвар који остависмо за јело.
За ручак добисмо купус само са водом, куваног без масти. Једну шољицу купуса остависмо за вечеру, а рибу и јело јучерашње са пасуљем јутрошњим помешасмо и поједосмо. Ручали смо добро док се међутим остали појединци жаљаху на купус те нам Лека целу, нетакнуту порцију остави. На бараци бејаше сланине, али се продаде брзо као алва те мало коме западе да је купи.
Живко и Миље поручили јоргане те их добише за по 40 круна. Угледавши се на њих и Лека, као мајмун, поручио јорган, а продаје ћебе Чича Илији за 15 круна. Док, међутим, човек који има памет у глави то ћебе не би продао ни за 50 круна. Цело после подне у лагеру живахност. Неко добије карте, неко писма, неко телеграфе, а неко поштанске купоне које мења на лагерске. Свет се размилео и у шетњу те изгледа као читав вашар. Време је топло. Чује се да су Рашовића истукли и затворили у цвингер са вешањем. Наша црногорска шпијунажа, којом друг друга проказује, прочула се и код Србијанаца, службеника лагерских, те један поштански чиновник, мада имађаше доста новости, не смеде нам их поверити, говорећи да не сме због горе поменуте шпијунаже.
Ја и Раде зобали смо семена од сунцокрета који сам украо из бараке у коју донели сунцокрете да суше.
Пошто нам понестаде леба те за сутрошњи доручак нећемо имати, Раде узе на зајам од Инојчића 8 круна, од којих на првом месту куписмо један војнички лебац за 6 круна. Баш пред вечеру дође Вуков са још два каплара у лагер и нареди да три раденичке бараке узму све своје ствари и построје се пред својом бараком. Прегледавши сваку понаособ издвоји по 3-4 старца и нареди да им се запишу имена и бројеви, сигурно ради капута. Тражише му цокуле – одговори да нема у магацину. Старешине свију барака, пак, позва и нареди им да се не смеју држати зборови ноћу и решавати о каквом преврату или реформи. А ако се ухвати ко у томе, да ће пострадати и горе но Рашовић. Јер да нису тражили реформе, не би дошли овде у жице. Неки сељаци, кад им је рекао да понесу све своје ствари из Бараке, мислећи да ће их све или делимице пустити на слободу, повикали су у бараци: “Живио!”
За вечеру добисмо чорбу од кромпира такође без масла, али ипак кромпир одвојисмо за сутра а данашњи купус поједосмо. После вечере време беше пријатно те смо већином изашли изван барака. Али ја сам шетао мало, него са Живком, Чичом и Радо-бегом седесмо на клупи изван турске бараке, па у пријатном разговору проведосмо време до 8 сати. Ту нам се још многи придружише и смејасмо се са Рагип-беговим братом због Воје, који причаше да му је Воја свашта доносио у затвору. У 8 сати пошли смо са Живком у њихову бараку, те тамо још сахат седели. У 9 и по сати легосмо да спавамо јер сам још пола сата провео код Јована Анђелковића и Ристе разговарајући и слушајући В. Гојковића што прича како се борио са Министарством противу његовог наређења да се качанска имања – на којима су били насељени они Црногорци – ослобађају. Пошто осећам глад то са Радом поједосмо по парче леба и пола порције кромпира те онда легосмо. Ноћу смо спавали али не баш добро.
