24.
Јутрос време као усред лета. Ноћ је била тиха, топла и блага, такоће као летња ноћ. За доручак добисмо чорбу од пасуља, у коју помешасмо јучерањи пасуљ а испекосмо и рибу, те доручковасмо добро. После доручка би препирка опет измећу Вуксана и неких наших који се нађоше увређени што су их записали занатлијама. Наши се труде да за Пећане добијемо засебну бараку.
Јутрос Вуков долази у наш лагер. Многи му приступише са разним молбама за рапорт. Међу осталима један Г-дин бејаше спремио писмену молбу за Обрста којом га је хтео молити да га поврати кући пошто му је фамилија сама са петоро деце. Вуков му одговори да овде има хиљадама људи чије су фамилије такоће остале саме. За њиме јави му се Радивоје штампар са Цетиња, са молбом да пошаље кући календар да се за идућу годину штампа. То Вукова још више увреди па скочи са речима: “Пропадају фамилије, пропадају имања, пропадају милиони и државе, а Ви хођете да календарчиће штампате. Срам Вас било!” итд., изружи га да му не ваљаде док је год жив, а затим оде, а ови остадоше као од Бога убивени.
У Канцеларији израдисмо да нас преселе у одвојену бараку, те ствари изнесосмо напоље и чекамо да нам јаве у коју. Ове редове пишем седећи на сламњачи испред бараке, а око мене све растурене ствари наших Пеђанаца, а уз њих и они сами.
Цеклињанин је осуђен на 21 дан вешања и сталан затвор до закључења рата.
Наредише да се преселимо у средину 28. бараке. Преселисмо се и ручасмо. За ручак добисмо пасуља и по парче бакалара. После ручка почистисмо и опрасмо кревете и штице, а за патос погодисмо четворицу за 10 круна. Ствари су нам напољу а унутра чисти се и риба. Многи нам завиде за бараку. Ђорђа назначисмо за старешппу а мене одредише за писара. Поделисмо места у бараци, комисијски, без ларме и грабежи. По другим баракама пописали ко жели да иде у рудокопе, са платом, да ради. Пријавили се многи цивили, а више од три четвртине официра, тј. око 500.
Време као усред лета. За вечеру добисмо кромпир који изгњечисмо. После вечере прозваше Турке, њих 72 на броју, да иду кућама. Шетасмо дуго у ноћ јер вече је пријатно као у најбоље летње дане. Турци весели, да од радости не могу да верују да ће ићи кући. Ноћ пријатна и спавасмо добро. Пред зору ветар који једнако траје.
25.
Јутрос за доручак добисмо чај са румом. Ветар дува те смо сви у бараци. А у бараци нам мирно и тихо без ларме. Разговара се и игра у смеху и шали, без галаме, као да смо сви из једне породице. Са Живком и Чичом идосмо код Турака на Бајрам, али смо код Шасивар-Аџи-Авдур-Азиз–бега, а код других беше калабалук разнога света. Са Радом писасмо кући и у прилогу за Јову, и у Исток за Идриза и Душа.
Радобег ми синоћ обећа да ће ми оставити новац да примим из депозита. У 9 сати Турци одоше на рапорт. На жалост, са рапорта се Турци вратише тужни и жалосни. Тамо су их питали за имена и презимена. Одакле је који, јесу ли служили војску и јесу ли муслимани прави. А затим их сликали све и отпустили не рекавши им ништа.
Ми из бараке никуд не излазимо. Ту се играмо и разговарамо својски. За ручак добисмо купус са мрвицама меса. Купус нам беше ситније издробљен и боље скуван но у првој кујни, али за примање ручка незгодно, јер прво су примали из нашег казана попови, затим неки раденици који су у другом одељењу бараке, и, на послетку, тек ми. После ручка такође смо већином провели у бараци. Време променљиво – час са ветром а час без њега, али топло. Пре вечере свираше свирачи пред турском бараком у Србијански лагер. За вечеру добисмо кромпирску чорбу, али кромпир бејаше прекуван и иситњен тако да не могосмо оставити ништа за гњечење. После вечере такође ветар. У бараци певасмо и разговарасмо до 9 сати. Стависмо прозорска окна, која Раде донесе из друге бараке. Спавасмо добро а ноћу из два пута паде киша, али за кратко време. У бараци нам топло и мирно без икакве ларме.
26.
Јутро благо. За доручак добисмо кафу коју примисмо чак испред поповских врата, са којима примамо из једног казана. Мило Томановић дође те купи једну поштанску карту за круну у сребру. Синоћ у 9 сати цуксфир је измлатио једног у 37. бараци зато што је од једног свог друга, који је био у болници, испразнио сламу из сламњаче, те га овај тужио. Раде се пријавио доктору с надом да му да болничку храну, али му онај уместо хране дао неки ординарни лек и отпустио. Док је, међутим, Чича још јуче добио, а добијају је још многи. Време је такође пријатно. За ручак добисмо купус са мрвицама меса. Куписмо лебац и вратисмо Зари Радовиђу зајам. После ручка такође време пријатно са малим ветром. Живко доби карту од куће у којој му јављају да су у Митровици интернирали све странце и Чичиног сина Влада, те је Чича врло ожалошћен. За ручак још пекосмо беле патлиџане и истукосмо само са сољу и поједосмо пре ручка. За вечеру добисмо кромпирску чорбу. Као и синоћ мало гушћу но тамо, у 37. бараци, али без кромпира, те ипак остадосмо без резерве. После вечере шетасмо, а после шетње, чим у бараку уђосмо, Ђорђе Радојковиђ предложи да се попишу добровољни прилози за помагање заробљеника и сиротих интернираних. Сваки из наше бараке пописа по своме нахођењу, а ја дигох глас да се треба обазрети и у своју бараку, и помоћи прво своју сиротињу па тек онда туђе, јер код нас имамо неколико људи који немају средства.
После пописа настаде певанка те дуго певаше а ја писах. Раде разговараше. Усред певања дође један са бомбонама те их код раздраганог света све распродаде. Штавише, од зазубица и ми куписмо, мада пре изнео бејах да смо са Радом остали без икаквих средстава. После тога седело се и разговарало а затим смо легли те спавали. Ноћ прекрасна и светла.
27.
Јутро врло пријатно. За доручак добисмо чорбу од пасуља. Од доручка до ручка шетало се, играло и разговарало о свему и свачему. Чича је мазун што су му узели сина из Митровице. Довели Црногорци, већином Колашинце, њих 30 на броју. Причају да је Црна Гора пуна аустриске војске и да се утврђује. Прича се да су Срби у Македонији дошли до неке Беле реке. Дођоше писма да су неки дали пакете у крез-команду да им она упути пакете пошгом. Ја и Раде надамо се, али са зебњом, да ће и нама доћи штогод од куће.
Зато спремисмо данас телеграф. Пре ручка дођоше и позваше Ђорђа Инојчића (војник са ножем на пушци) и поведоше га на рапорт зато што је купио некакав сир који је крађен, па га је дао некаквом сељаку да му га продаје. Пре добијања ручка наш старешина изручи кофу са јелом у казан, коју (кофу) су били у кујни издвојили за попове, као и досад што су радили. За ручак добисмо купуса. А додатка још пуну порцију, па нам и Лека даде своју порцију, пошто је ручао код Јаке у доњем лагеру. Јака и Лека добили депешу у којој им јављају да им шаљу новац по неком Сукићу из Пећи. Живко се спрема да и он узме паре од њега. Кад је Александар чистио рибу, оставио близу себе капут. Занесен чишћењем рибе, заборавио да се по један пут окрене да му га ко не понесе, те му га украли и остаде без капута као да га није ни имао.
После ручка посласмо људе да од стране нашег одељења чисте кромпир. Пре вечере зваше многе да приме пакете. За вечеру добисмо кромпирску чорбу, уз коју поједосмо добар комад леба јер бејаше укусна. После вечере шетасмо се са Живком, а наши певаше. У 8 сати легосмо. Остали остадоше певајући и разговарајући се. Целога дана нам је било лепо време као усред лета. А ноћ красна, обасјана месечином и топла. Ни помена од јесенског времена.
28.
Јутро такође пријатно. За доручак добисмо добро заслађену кафу, у коју задробисмо парче леба те са апетитом поједосмо. Али, на жалост, после сваког јела дижемо се гладнији но кад седосмо за јело, јер нам се отвара апетит а немамо га чим задовољити. Ђорђе Инојчић се још не врати, што значи да је затворен. Јадни Ђорђе: “аз тама чок зарар.” Хтеде много да добије па и сам настрада. Дођоше из затвора те му понесоше лебац и рибу бакалар. Јутрос паде магла, а сад сунце летње греје. Синоћ учестано пуцаше митраљез негде на вежбалишту, а данас чује се јека топова, каква се досад није чула. Подгоричани примају пакете, сваке недеље по 20 и више. Највише им долази лебац, којег деле заједнички. Лебац је величине добре цигле, а плаћаће га тек у Подгорици по 12 новчића комад. Долазе им и разне сорте конзерви, а све то из Швајцарске.
За ручак добисмо по парче бакалара и купуса. Ручасмо прилично добро. У 1 сат по ручку понуди ме Сима Шчекић да пођемо у Србијански лагер на шта са задовољством пристадох и одосмо. На првом месту прођосмо поред цркве, која бејаше споља дивно украшена, што се из далека не види тако. Уз источну страну цркве бејаше и школа, која бејаше доста пространа. Одосмо у бараку Јере Парлића. Саставши се са њиме, шетасмо по лагеру, те нам показа читаоницу, биоскоп и занатлијску школу за инвалиде, односно дрворезачки, подвезачки рад, и рад на прављењу разних фигура од картона. Том приликом упознасмо се са неким г. Бумбићем, који управљаше том школом и читаоницом.
У школи сам гледао где израђују дивне дрворезе за рамове и разне украсе. А сав инструменат и материјал добијаху из Швајцарске. Тамо нађосмо и Ђорђа Радојковића који бејаше отишао на ручак Стијовића, свог пријатеља. Са њима у друштву поведе нас Јера код себе у бараку где мало поседосмо а затим нас поведе код једног трговца из Паланке, неког Михаила Несторовића, који нас веома љубазно прими и угости водом, пекмезом и цигаром дувана. Седосмо и разговарасмо се са њим доста, а затим са истима у друштву одосмо у кафану. Тамо пописмо по три-четири кафе и остадосмо до 7 сати увече, слушајући оркестар, а нарочито капел-мајстора који изводи разне комаде, међу њима имитирање славуја на виолини. Окреташе виолину и обрнуто, односно оно што треба да буде под руком он га стављаше под грло.
У пријатном слушању оркестра и сркању кафе са г. несторовићем разговарасмо и ја и Ђорђе о много којечему, а међу осталим и о експлоатацији шума, те му предложих да, ако икад имадне могућности, дође и посети Дечане. Врло разложно говораше и о политици. Исто навођаше да се носи двојаком мишљу – или ће се рат до истребљења продужити, кад би ми имали пропасти коначно, или, стицајем прилика се прекинути и, од прилике бити ко јал-јал, пил-пил. Благодарећи неком Баји, надзорнику нашег лагера, који нам се у кафани придружи, не опомену нас Вуков кад нас у кафани нађе. А такође благодарећи њему и неком Стошићу, његовом помоћнику, прођосмо поред стражара безбрижно.
Дошавши у бараку затекосмо Леку Попадића где са Јовом Магрићем игра карте “жандара”. Коцка је трајала до ујутро, у које је Јова дигао од Леке и Симе Мићиног, који је за Леку доцније играо, 200 круна, али му их не дадоше. А целе ноћи им Лека држао свећу. На крају крајева отказаше му и не дадоше ништа. Ни ја ни Ђорђе Радојковић од узбуђења данашњег састанка и шетње не могосмо заспати, те лежасмо на његовом кревету и у пријатном разговору проведосмо време до 1 по поноћи. Претресасмо начин трговине, а такође велику рентабилност од пољопривреде, коју Ђорђе мисли да предузме после рата. Нарочито извођаше корист од сувих шљива, пекмеза и ракије од истих, а такође и од држања свиња, говеда и коња. Затим смо прешли на разговор о добрим и рђавим странама појединих трговаца у Пећи, осуђујући Леку као балавца, Живка као материјалисту, и пасивног у државним и општинским пословима, а Миљу као пргавог и још неуглађеног трговца.
Седећи код г. Несторовића видесмо воз пун бежаније, који туда прође пут Пеште. Леки рекоше да је то са Италијског фронта, а други, опет, да се Ердељска бежанија враћа својој кући. Међутим, од јутрос су на станицу стигла 5-6 воза бежаније. Ту се растоварила са свим својим иметком кога су могли са собом довући, и пропраћена у село Болдогасоњ. Ту је било, поред осталога, и фамилија које су понеле и пернату живину.
29.
Јутрос дува топли западни ветар. Спавао сам добро, али сам рано устао. За доручак добисмо пасуљску чорбу без соли, коју осолисмо поред соли још и рибом и хајваром. После доручка пређе се на разговор о ноћашњем игрању. Друштво осуди Леку, али он отказа и са тиме се заврши. Тек што се то ућута а оно споречкаше се Ђоко и Васа око панталона што је Васа био дао Ђорђу на послугу, па му их јутрос, без узрока, потражио натраг, те дође до оштрог пребацивања Васу што за једне панталоне од 14 круна заборавља доброчинства која му је Ђоко указивао у својој кући у Подгорици.
За ручак добисмо купус са помало меса, те се наједосмо добро. О ручку пустише из затвора и Ђорђа Инојчића, који прича да није са њим рђаво поступано. Дан је красан. После ручка неки се шеташе а неки од нас играше карте и домине.
За вечеру добисмо кромпир, те се готово и преједосмо од парчета хлеба и три порције кромпира. После вечере пођосмо са Живком у шетњу, али после мале шетње седосмо јер ме ноге почеше болети и клецати у коленима.
Зато седосмо, а после се поново дигосмо, али одмах после првог повратка, постајах и одвојих се оставивши Живка са Манушбегом да шетају, а ја седох на клупу исцред бараке те готово задремах. И да ту не бих заспао, дигох се и одох у бараку, а кад тамо, а оно се дохватио Миље са Ђоком Инојчићем и препиру се око узрока затварању његову и цицијашлуку његову при продаји тог сира. Загустише добро па им се у одбрану Ђокину умеша и Душко шкембар те са Миљом се мало испребациваше речима, а затим се сви ућуташе.
Данас нам Ђ. Радојковић подели по 1/2 киле од купљеног пекмеза на двојицу, на који доби најмање по 2 круне од кила. Он од нас то сакри наводећи да му тај вишак наредник тражи, али то није истина. Но, док половину раздаде по 8-30/100 кило, дотле му друга половина остаде по 5-1/3 круне кило.
Досада нас смрви. Нерад нас упропасти. Клонули смо и душом и телом. Новаца немамо, последње паре дадосмо јутрос за лебац. Намеравали смо да тражимо од неких наших на зајам, али се бојасмо да нас не одбију. Богу хвала, време лепо, те и цела ноћ прекрасна.
30.
Јутро врло пријатно. За доручак добисмо кафу добро заслађену те једну порцију остависмо да нам се чува за после подне. После доручка шетасмо по сунцу. Бања једнако ради, а и дезинфектор. Јутрос су код неких официра налазили ваши, те поред тога што су и за нечистоћу грдили и ружили, него их прскали течношћу којом се кожне ствари дезинфикују и мазали их још неком машћу, која страшно заједа и производи болове на телу. Затим су их обријали свуд, по целој снази, где год има и длачице једне.
Миље доби депешу из Пећи у којој му јављају да му је Цвета пошла у Призрен и питају га за Кочу. За ручак добисмо рибе саљотке и купуса. Цуксфир који надгледа чистоћу прође из бараке у бараку, а затим од казана до казана, те надгледаше какво се јело издаје. Попови се бунише против примања јела по реду а не као што су до сад у кујни, али им Вуков не даде ни речи проговорити него остаде по нашем, тј. да примају редом као и ми.
Баш пре вечере дођоше Никшићанима пакети пуни свачега за јело, а међу осталим и дувана. Просто смо сви завидели јер и из Ђаковице доби један преко поште 100 круна, а ми из Пећи не можемо више од 20 круна. А о пакетима ни речи. Сваког дана из нашег и официрског лагера иду на рапорт, те према потреби неки добијају капуте а неки панталоне.
Таман пре вечере стигоше лебови швајцарски који нама, Црногорцима уделише Србијанци. А ти лебови шаљу се од стране: Bureau de secours aux prisonniers de guerre. Section Serbe-Berne-Maulbeerstrasse 5. Одмах после вечере нам их поделише и добисмо сваки по један лебац од киле.
За вечеру добисмо кромпирску чорбу са добро укуваним кромпиром. После вечере идосмо у Србијански лагер са Симом, Леком и Миром, а проведе нас поднаредник лагера Стошић. Тамо пописмо кафу и дознадосмо да су читали у новинама да се Немачка Влада обратила Папи, да он посредује да се цивили Антантини који су интернирани у Немачкој и обратно, немачки који су интернирани код Антанте, поврате државама под гаранцијом да се не употребљавају за војне операције. Такође, да се заробљеницима поправи храна и да им се да већа слобода и кретање, а да им се укине злостављање истих. Чује се, такође из новина, да на свим фронтовима, напредује Антантина војска а да Румуни у Ердељу одступају због војних циљева. На Балкану чује се да напредују српске чете и да се налазе код Кавадарца и Неготина. Такође се чује да је много војске у Србији, а да Немачка напушта Русију и Пољску.
Вративши се из Србијанског лагера затекосмо наше певајући, који нас жељно очекиваху да чују шта има новог. Испричавши им горе поменуте новости, дознадосмо с њихове стране, да ће од сутра цео официрски лагер добијати другу дијету хране. После смо још дуго седели и разговарали а затим, у 9 сати, легли да спавамо.
Раде је данас помињао Матеји да нам узајми нешто новаца, али га отказао. Носим се мишљу да молим Драгомировића да Рада преведе на другу дијету, а ја да поднесем молбу Обрсту да нас пусти у лагер код руских калуђера пошто смо њихови чиновници.
Матеји и Ниман-бегу дође телеграф из Дозендорфа, у коме им јављају Тома и Асим-бег да су за новац у великој невољи и моле их да им макар и мало новаца упуте. Јово Магрић дознаде данас да му је мајка умрла.
Ноћас бејаше око 7 сати месец сав крвав као помрачен и тако трајаше више од једног сата. Јутрос су многи Никшићанци преведени на другу дијету зато што су се били обратили Драгомировићу, д-ру болнице, с молбом да их преведе на бољу храну.
1.Х
Јутрос јутро пријатно и топло као лето. Ноћ беше такође топла и врло пријатна. Живко је синоћ у сну говорио: “Не мешати се у то!” Сигурно је сањао о неком разговору што га је дању имао с неким. Са Радом спавали смо добро на јастучићима које начинисмо предвојивши један велики, који бејаше из Пећи понео, те од једнога начинисмо два.
За доручак добисмо пасуљску чорбу, само голу воду, у коју ипак задробисмо по парче леба и поједосмо са апетитом.
Шетајући се после доручка, састадосмо се са Никшићанима, те добисмо помало дувана, односно на мој део падоше две цигаре дувана и једна цигара готова, звана “Даница”“. Ево и сад, у 8 сати, стиже аероплан из Беча. Ипак Мита тврди да одавде узимље по 25 – 30 кила брашна. Раде се јавља доктору за дијету али га одби. Написасмо молбу д-ру Драгомировићу и дадосмо Јери Карлићу да му је понесе и преда. Јеро дође код нас изненада са још једним господином који нам овде пропусти вест да су Аустријанци заузели Синаје у Румунији и да је румунски краљ побегао у Исмаил. За ручак га задржасмо, узесмо и за њега порцију купуса и парче бакалара, и остависмо га код Ђорђа и Миља да код њих руча, пошто имају резерве хлеба и смока.
Време је врло пријатно. Може се рећи боље него око Петрова дана, те смо данас, као и свакад, изнели сламњаче на сунце, а бараку добро измели и очистили. После ових вести Чича нам је много клонуо, али ипак не верује у истинитост њихову. Са Ристом писасмо кући карте. Посласмо Миру у Србијански лагер да се увери о истинитости тих вести, те нам донесе да то апсолутно није истина, него да Румуни по наредби Антанте повлаче војску из Ердеља, да би у Добруџи и даље гонили Бугаре. На Соми су Французи напредовали за 6-7 километара, а такође и у Македонији прешли Кавадарце за 4-5 километара. У официрском лагеру предвајају бараке за по 2-4 и 8 лица, те претпостављају да ће у њима поново превести оне из Карлштајна. Официри заиста добише бољу храну и то одмах. Јутрос по пуну шољицу беле кафе. Док, међутим, ми добисмо за вечеру пасуљску чорбу са мало више пасуља но за доручак што добијамо.
Време лепо целога дана. Увече у нашој се бараци скупише сви у гомилу те певаше и разговараше до 9 сати. Дођоше и Живко са Чичом да виде како се код нас тихо и сложно живи.
2.
Ноћ прекрасна и блага, а јутрос магла и мало прохладно. За доручак добисмо чаја, али са врло мало рума, мада Сима Шћекић – који је јуче надгледао у кујни да кувари не дижу – говораше да је за сваки казан дошло по од прилике по 3,5 кила рума. Мира ми прича да му је Гера говорио да се за Рада заузели код доктора, те да ће можда бити уважена. Јутрос дође у наш лагер Михаило Несторовић, те код Ђоке мало поседе.
За ручак добисмо купус са мрвицама. Јутрос писасмо карту кући. После ручка дође Несторовић, поново, те код Ђорђа седесмо дуго. Ту дођоше још Живко, Чича, Станић и (?) Ђурашковић која понесе као успомену дашчицу с које јој је Ђока послужио пекмез уместо лажице.
Дан је такође и данас као летњи. Поред жице шетају се Мађарице те нам дају зазубице. Турци из Србијанског лагера полазе као добровољци у Турску војску.
За вечеру добисмо качамак од белог гриза. А додаде нам још пола шољице и Лека. Пола качамака поједосмо здробљено а пола одвојено са лебом присмачући. Вечерасмо напоље за асталом јер је пријатније напоље но унутра. Дођоше две женске те Турцима донесоше мустре и узеше им меру за одела која за свој рачун наручиваху.
Мире и Ђока донесоше нам из Србијанског лагера вести да је грчка војска ступила у редове Антантине војске и да је грчка флота у рукама Антанте. Да су у Маћедонији Срби заробили 860 Бугара и да стално напредују.
После вечере шетасмо дуго а загим одосмо код Живка где остадох ло 8 и по сати. Ту чух да ћемо пооново у уторник добити по једну векну леба швајцарског. Ту купих 7 цигара по 2, и 2 цигаре по 3 гроша, свега 20 гроша 9 цигара.
Данас пописаше све Турке из Србијанског лагера који желе да пођу у добровољце у Турској војсци, те су се сви јавили. Пред вече писасмо кући.
3.
Ноћ топла и блага. Јутрос мало прохладно али ведро јутро. За доручак добисмо кафу. Алија Јоксић и Рустем Кадрибеговић спремили молбу за Обрста да и они оду у добровољце, с намером да се у путу сакрију и побегну. Идосмо да се купамо те се окупасмо добро. Раде јутрос не дође бојећи се да га не ошишају.
За ручак добисмо купус са мрвицама меса, али поред порције добисмо и порцију додатка, мало маснију од редовних порција. После ручка време се промени. Ветар поче да дува те хладовина поче као пре неколико дана, због које смо морали остати у баракама. Код нас се око куповине једног леба завадише Миље са Ђ. Инојчићем, те Миље скочи као петао на Ђорђа, да се са њиме бије, али их брзо развадише. И Живко ту беше играјући домина, али се не учини вешт него само посматраше шта се ради. Раде искрпи чарапе а ја подших Миљин јорган у замену за Драгета што ми он закрпи панталоне на колена и ћутлук.
За вечеру добисмо чорбу од пасуља, али ми имадосмо порцију купуса од јутра те једну шољицу пасуља остависмо за изјутра. После вечере тако смо у бараци сви осим Мире и С. Шћекића, који су у доњи лагер са Миљом и Ђоком. Дођоше из лагера тек у 8 сати ноћу. Рекоше да су се добро провели, да је Вуков наредио свирачима у кафани да му из два пута свирају Српску Химну. Затим су били код Г. Несторовића који им је удесио забаву позвавши једног да им уз тамбурицу пева. Од новости чули смо да је Енглеска потопила једну немачку подводну лађу, “Бремен”. Ноћу ветар а и киша је падала.
4.
Јутрос хладно. За доручак добисмо само голу воду од пасуља. Сунце грану али врло зубато. Иако нам је барака мала и топла, ипак нам је зима. Пре ручка добисмо по парче бакалара. Парчад нам бејаху много већа но другим водовима, па ипак се Јован Анђелковић пољути са Р. Тимотијевићем, око рибе. И то Јовану би криво што му је парче мање од Ристиног.
Баш при примању рибе дознадосмо да је неки официр дошао из Пожуна и причао да ћемо кроз две недеље бити пушгени кући.
За ручак добисмо вареног купуса само, али, пошто у њега задробисмо 1/4 купљеног војничког хлеба, са апетитом га поједосмо. Уз то поједосмо, пре ручка, и за ручак, још и цео лепчић који добијамо за обадвојицу у 24 сата.
После ручка куписмо један лебац за 6 круна. Раде ми се љути што му приметих што и други лебац не купи док имамо пара, да не би у друго потрошили 30 круна које од Душка узајмисмо. Лука купи и продаде две кутије колачића, а Мире поче да шверцује лебац, земичке и дуван. Напољу сунце али хладно. Долазио Јака код Леке на ручак. Исти прича да је међу официрима постојала свађа, а нарочито око примања јела. И мада су удесили да поређају шољице редом, па да им у њих кувар сипа, па тек онда ордонанси да им разносе, ипак се свађају око тога.
За вечеру добисмо пасуља. Чорба црна као џибра, тј. вода од шљива из каце кад се хоће да пече ракија. После вечере са Ђорђем одосмо код Несторовића, али у кафани бејаше пуно света те не могосмо пити кафу. А код Несторовића, такође, не могосмо седети пошто према њему сеђаху Баја са Радованом и М. Минићем те пијаху, због чега морадосмо прићи к њима. Али нам то друштво бејаше досадно те устадосмо да се проетамо, мада напољу дуваше ветар. После шетње од једно четврт сата растадосмо се од њега и дођосмо у наш лагер. Таман при прелазу у наш лагер сретосмо стражара где тера пред собом једног, који је хтео да шверцује лебац и друго. На растанку Несторовић нам каза да је Макензен потучен у Добруџи. Дошавши у бараку мало поседосмо и легосмо.
5.
Јутро прохладно. За доручак добисмо кафу. Мој Раде се наљутио од јуче,. тако да све што ради, преко воље га ради, те јутрос пописмо кафу одвојено. После кафе, а према обећању, одосмо са Ђоком код Несторовића. Ту поседесмо мало а затим га Ђока понуди на кафу, те одосмо у кантину и уз разговор пописмо по кафу. Затим смо одатле изашли и шетали поред жице све до самог ручка а онда нас Несторовић допрати до саме жице те ми пређосмо овамо а он се врати тамо.
За ручак добисмо пасуљ и у њему укувану рибу – некакву тврду, окорелу, која се није могла омекшати ни после тродневног топљења. Док сам тамо био, Раде је овамо понова био код доктора и добио другу болничку дијету. После ручка са Ђоком одосмо на седење код Живка, који нас части колачима, а одатле изађосмо и шетасмо се поред жице пуна два сахата, а затим дошли те до вечери изиграли партију домина. Шетајући, видесмо се, преко жице, са Несторовићем, који нас, а нарочито Живка, кога два-три дана не бејаше виђао, понуди да га посетимо. Обећасмо му за после вечере, те чим вечерасмо, сакуписмо се и, узевши Чичу међу нама, прођосмо поред стражара, који нам ипак хтеде уставити Чичу, али га преварисмо те прођосмо.
(За вечеру добисмо купуса, у који удробисмо парче кобасице коју бејах пре вечере купио).
Свратисмо право у кантину где затекосмо Несторовића који нас очекиваше. Начинивши нам места, оде лично те поручи кафе а затим, уз пијење кафе и пријатан разговор о политици и другом, слушасмо музику и певање свирача. У 8 изађосмо те се мало прошетасмо. А затим, опростивши се од Несторовића, пређосмо преко жице и дођосмо у нашу бараку, где поседесмо и уз парче колачића, којим нас Ђорђе угости, пописмо по чашу воде и разговарасмо све до 9 сати, када Живко и Чича одоше а ми полегасмо.
Несторовић нам тамо прича да су у њиховом лагеру пописали имена заробљеника млађих од 17 и старијих од 50 година. Нада се да ће овог пута бити ослобођени. А такође нада се, да је врло могуће да ће и нас, овамо, пробрати и, осим виђенијих чиновника и грађана, све ослободити. Исти нам рече да је Грчка војска ступила у рат без званичне објаве и да је Антанта узела у своје руке полицију, железнице, пошту и флоту грчку.
6.
Југрос време облачно и мало прохладно, а јуче бејаше до ручка хладно а после ручка сунце и прилично топло. За доручак добисмо пасуља, а Раде оде у болницу да прими белу кафу коју такође са апетитом поједосмо. Јуче доведоше са рада четири-пет Колашинца, а јутрос доведоше једнога који је био два месеца у Цетињском затвору. Синоћ у неко доба ноћи Гаље, преврћући се, паде са кревета. Случајно многи од нас бејасмо будни те му, сваки за свој рачун, добацише шале, да смо се гласно смејали. Поред осталога рекоше му да је хтео да начини место Магди. А Риста му довикну арнаутски: “бје шаадет”, чему се још више засмејасмо. Од доручка до ручка време је врло променљиво, киша, ветар и тако, али прохладно.
За ручак добисмо купус и месо, а Раде из болнице такође купус, али уместо меса једну ћуфту. После ручка Раде оде да извади зуб, који му је тако изгњилио да му је у комадима из вилице изашао.
За вечеру добисмо пасуља али прилично укусног, мада жидак, односно само чорбу. Некоме из Никшића дошао телеграф, да из Никшића не примају пакете, а Ђ. Радојковићу дође телеграф да му и брата интернирали, те Аца рече да је врло могуће да су му брата удаљили због жене Ђорђеве, да би ју Аустријанци имали и употребили као своју без бриге. Ђорђе је поводом интернираног му брата веома снужден. После вечере поново се Јован завадио са Ристом и пребацивао Ристи због Дечана и не знам што још, некакве бљувотине. У 8 сати дођох од Живка где сам био на седење и слушао новине, које само о Италији доношаху вести важније, односно да су Италијани заробили 5.600 војника. За Грчку да је сва у рукама Антанте, и да Грчка функционише сада као душа без тела, итд. Дошавши у бараку затекох Ђорђа, где поред Леке сео на Лекин кревет а уз њих Сима, и преко пута Гаље, Матеја, Риста, Јован и други. Баш онда донесе Мира кило ракије те му је дружевачки откупише за 8 старих круна. Пошто се Ђорђе, Лека и Гаље изредише, подиже се Јован те пита може ли и он попити ракије. Они му предложише да за две круне може ући у друштво и пробати, на шта овај пристаде и узевши флашу испи гутљај-два. Кад му по други пут дође ред, он се не застиде да откаже плаћање и даље пијење ракије. То изазва смех и чуђење друштва. После тога поседесмо још мало те и ја пробах гутљај јер ми Гаље пружи флашу, а затим легох и заспах.
Јуче су Живко, Сава Гашић и Шасивар-бег задиркивали Миџу око учињеног зајма Леки. А данас га, после ручка, такође Живко, Ђорђе и други задиркивали, њега а такође и Матеју, за његов чифутски карактер.
