Хаџић С. Стеван

Хаџић С. Стеван
Хаџић С. Стеван

 

 

име: Владимир
презиме: Цукавац
име оца: Грујица
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1868.
година смрти: 1931.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Хаџић С. Стеван, официр – армијски генерал (Београд, 19. II 1868 – Београд, 23. IV 1931).

Отац Светозар, пешадијски пуковник, а мајка Милева, рођ. Герман, домаћица. Основну школу и седам разреда гимназије учио у Нишу. Са XIX класом завршио НШ ВА као први у рангу. Пет година касније као државни благодејанац завршио и Николајевску генералштабну академију у Петрограду (1891-1895).

За артиљеријског потпоручника произведен је 10. септембра 1889. године, за генералштабног капетана II класе 2. августа 1896, а за гене- ралштабног пуковника 29. јуна 1912. године. У чин генерала унапређен је 18. октобра 1918, а за армијског генерала 21. априла 1923. године. Најпре је радио као водник Армијског артиљеријског пука и наставник у Артиљеријској школи и командир чете. Од 19. марта до 20. августа 1897. године био је в. д. начелника Штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву. Наредне четири био је ордонанс Њ.В. Краља, а затим шеф Саобраћајног одсека ГШ, начелник Штаба Коњичке дивизије и начелник штаба Дунавске дивизијске области. Од 1902. до 1904. био је командант VI пешадијског пука, па шеф Извештајног одсека ГШ и командант XVIII пешадијског пука. У периоду 1906-1910. био је шеф Генералштабног одсека МВ и начелник Општевојног одељења Министарства војног, а следеће две године био је војни изасланик у Петро- граду. Поред редовних службених дужности повремено је хонорарно предавао Тактику и Стратегију на Војној академији.

Као ђак-добровољац XIV пешадијског пука учествовао је у Српско- бугарском рату 1885. године и посебно се истакао у борби на Сливни- ци. Због болести није учествовао у Првом балканском рату. У II балканском рату био је командант Дринске дивизије I позива и учествовао у више значајних борби, а посебно оним на левој обали Брегалнице код Штипа, на Великом и Малом Говедарнику, Побијеном и Престеоливи. У Брегалничкој бици његова дивизија примила је главни удар VIII и дела VII бугарске дивизије. После овог рата постао је помоћник начелника Генералштаба.

У Првом светском рату командује Шумадијском дивизијом I позива у Церској бици до 10. августа. Том приликом учествовао је у свим бојевима на десној обали Саве код Шапца и у Мачви. У августу 1914. српска Врховна команда поставила га је за начелника Штаба I српске армије. У фебруару 1916. године ВК на Крфу издаје директиву пуковнику Хаџићу (постављајући га за команданта) за одлазак у Русију, ради формирања I српске добровољачке дивизије. Као командант до марта 1917, Хаџић је ту дивизију водио из победе у победу. Марта 1917, по завршеним операцијама у Добруџи, именован је за војног изасланика у Румунији, где је остао све до 1919. године.

После Првог светског, 30. марта 1919. изабран је министра војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и на тој дужности остао до 19. фебруара 1920. године. Потом је командант II и IV армијске области, па први ађутант Њ.В. Краља и у још два мандата министар Војске и морнарице. Трећи пут остао је министар све до своје смрти. Предано и савесно је обављао све поверене дужности. Написао је и објавио више стручних чланака и књигу Примена тактике у историјским примерима.

У браку са Јелисаветом имао је сина Војислава, који је млад умро и кћи Олгу.

За заслуге у ратној и борбеној изградњи војске одликован је великим бројем домаћих одликовања, међу којима су: Орден белог орла са мачевима I степена, Орден Светог Саве I степена, два ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV и III степена итд. Од страних одликовања имао је: Георгијевски крст Св. Владимира III реда, Светог Станислава II реда добијене од руских власти. Од румунске владе добио је Орден Михаила Витеза III реда, румунску звезду са мачевима I реда, румунску круну I реда и румунски ратни крст. Поред њих имао је француску Легију части III реда, француски Ратни крст с палмом, грчки Орден Светог Станислава I степена и Светог Ђорђа III реда, и по неко енглеско, италијанско, чешко, пољско и америчко одличје.

Слични чланци:

Николић Светислав

Николић Светислав

Прошао је тада Светислав Николић кроз своје село, прошао поред своје куће, а није могао да сврати. У војсци је тада била велика строгост. Најтеже му што није смео да прескочи преко плота и набере мало шљива. А под зрелим плодом гране се савиле и шљива се само плавела.

Прочитај више »
Ловрић Лујо

Ловрић Лујо

„Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…”

Прочитај више »