име: Светислав
презиме: Хођера
име оца: В.
место: Београд, рођен у Нишу
општина: Београд
година рођења: 1888.
година смрти: 1961.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен је у Нишу 12. новембра 1888. године, где је завршио матуру. Пре балканских ратова дипломирао је на Вишој комерцијалној школи у Паризу и био је запослен у Народној банци у Београду.
У турски рат 1912. године ступио је као ђак – наредник у саставу коњичког пука Тимочке дивизије и учествовао је у борбама на Црном врху, као и у опсади и заузимању Једрена. Одликован је Сребрном медаљом за храброст и Бугарским орденом. У другом балканском рату учествовао је у борбама код Пирота и Књажевца.
Пошто је дипломирао права на Београдском универзитету био је запослен као писар српског Конзулата у Прагу где га је затекао први светски рат. Био је репатриран преко Берлина, Варшаве и Букурешта у Србију. У Нишу, где се налазило Министарство спољних послова, било му је саопштено да је као чиновник министарства ослобођен војне службе. Он је то одбио и захтевао је да буде одмах упућен у свој пук. Првог августа 1914. ушао је у састав Четвртог београдског коњичког пука и учествовао у церској бици. У другој аустроугарској офанзиви, у новембру 1914. учествовао је у борбама западно и јужно од Београда, и после пробоја фронта, био је 2. децембра, на челу коњичке патроле која је прва ушла у Београд још пун Аустријанаца.
Повукао се са својим пуком 1915. године кроз Албанију, на Крф и 1916. пребачен је са Првом српском армијом на Солунски фронт. Приликом стварања нашег ваздухопловства на Солунском фронту ступио је 28. априла 1916. у авијацију, као капетан II класе, и завршио авијатичко-извиђачки курс у школи савезничке војске у Микри код Солуна. Као авијатичар, Хођера је био у саставу Ф.98 српско-француске ескадриле I армије и учествовао је у извиђањима, коректури артиљеријске ватре и ваздухопловним борбама испред фронта армије. У то време авијатичари су летели без падобрана, који још није био измишљен.
За време кајмакчаланске битке и освајања Битоља, у јесен 1916. Хођера је био похваљен у трима наредбама. Приликом операције око Црне реке, био је тешко рањен у борби с два непријатељска авиона. Он је био први српски рањеник у ваздуху у првом светском рату. После рата његово држање служило је као пример у подофицирској школи у војничком правилу службе, где се истиче следеће:
„Резервни капетан Светислав Хођера као авијатичар-извиђач, 1916. године на Солунском фронту, имао је да провери извештај заробљеника да ли непријатељ одступа. При повратку напала су га два непријатељска авиона и у тој борби је рањен у ногу зрном „дум-дум“. Због тога је био приморан да се спусти. Знајући од колике је важности његов извештај, захтевао је да се прво пренесе у штаб ради предаје извештаја, па тек онда да га воде у превијалиште. Лекар је констатовао да је изгубио много крви, и да ће умрети пре него што стигне у армијски штаб. Због тога је извештај диктирао другом пилоту, који је авионом однео извештај. Тек када је авион одлетео, он је дозволио да га однесу у превијалиште и да му зауставе крв“.
За овакво држање био је похваљен наредбама војводе Живојина Мишића, команданта I српске армије, и генерала Сараја, команданта савеничких војних снага на Истоку. Вио је одликован „Карађорђевом вездом са мачевима IV реда и француским Ратним крстом с палмом“. Поред тога за држање у балканским и првом светском рату био је још одликован сребрном и двема златним Обилићевим медаљама за храброст, „Белим орлом с мачевима“ V и IV реда, Косовском и Албанском споменицом и другим одликовањима.
После првог светског рата, као резервни ваздухопловни потпуковник, учествовао у раду југословенског војног и цивилног ваздухолловства. Био је један од оснивача Аеро-клуба, чији је једно време био почасни председник. Био је један од оснивача Друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут“ у чијем је раду учествовао до другог светског рата.
Рат 1941. године га је затекао као команданта ваздухопловне групе при 3. армији у Срему. Приликом повлачења, у борби с далеко надмоћнијом немачком авијацијом, његова група је била уништена код Бијељине а он заробљен.
По повратку из заробљеништва, после рата је живео у Београду где је умро 20. јанура 1961. године.
