име: Ђорђе
презиме: Ивковић
име оца: П.
место: Врање
општина: Врање
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ђорђе је рођен у Врању 4. маја 1894. године. Био је дипломирани правник с Велике школе у Београду. Оставши у раном детињству без оца, Ђорђе је 1911. ступио у Војну академију у Београду, одакле као питомац ХLIV класе Војне академије учествује у балканским ратовима и наставља ратовање све до 1918. године.
Заслуге Ђорђа Ивковића најбоље се могу сагледати из предлога Првог пешадијског пука књаза Милоша Великог за његово унапређење. У том предлогу стоји:
„За време ратова 1912/13. годину у Првом пешадијском пуку првог позива од јула 1914. водник у VIII пуку, 1916. командир Друге чете, па затим командир Четврте чете. Заступник командира четврте чете првог батаљона Првог пешадијског пука Ћорђе П. Ивковић одликовао се:
У борби на Крушоградским положајима, за време од 4. од 19. септембра 1916. године преданим вршењем службе.
25. и 26. септембра 1916. године приликом напада на Бели шанац, тиме што је успео да пребаци свој вод и подвуче га под ћувик да привуче непријатељску ватру на себе и да ватром свога вода обезбеди пребацивање целе чете, затим одбио непријатељски контранапад.
2. октобра 1916. године примио команду над четом, пошто му је командир погинуо и на положајима Креста и Кола водио с непријатељем непрекидно борбу бомбашким одељењима и патролама.
6. октобра 1916. године био је са четом међу првима при заузимању непријатељског положаја и гоњењу непријатеља до његове утврђене линије Редут.
28. октобра 1916. године добио је задатак да се са четом пребани на леву обалу Чегелског потока и нападне непријатеља у рововима, који су били добро осигурани гвозденим кољем и препреком од жица, у 17 часова пребацио се са четом и обухватним нападом приморао Бугаре да се повуку из ровова које је посео. У току ноћи одбио је један непријатељски контранапад. Освајањем ове утврђене тачке допринео је да се ослободи ужасне непријатељске ватре лево крило XIV пешадијског пука, која му је спречавала кретање у напад.
Сутрадан, 29. октобра 1916. године кренуо је чету са овог положаја под врло јаком непријатељском ватром и имао успеха. У 15,30 часова избио је први са четом у село Полог и није се задржао само на том успеху већ је продужио кретање напред. У Чегелском потоку, поред пута који води из села Чегела за Орахово, наишао је са четом на непријатељску хаубицу од 155 мм која је дејствовала убиственом ватром на наше трупе. У тренутку када је хаубица напуњена последњим метком упао је са четом међу преплашену послугу, која је после кратке борбе делом заробљена а делом потучена. Заробио је том приликом 10 војника и запленио хаубицу.
Према одсеку на коме се пук задржао 29. октобра 1916. године од Риничке реке до Гњилешког потока налази се греда Башота (Обла чука) на коју су биле управљене операције пука. Овде је поручник Ивковић имао тежак задатак, да напада положај с фронта. Он је то вршио с пуно успеха све до 2. новембра 1916. године. Лагано али сигурно отварао је пут ка јуришној зони и 2. новембра 1916. године у 6 часова заузео на јуриш средњу ивицу Башота, а потом продужио гоњење поколебаног непријатеља. Са четом је први избио на Башот, иако је имао пред собом и делове XI немачког пука.
Његов успех донео је успех и суседним колонама. Отворио је повољно поље за даљи рад. У току дана заузет је цео Башот. Трећи батаљон могао је успешније да се креће ка Кокошару, за помагање дунаваца који су освојили коту 12-12.
7. новембра 1916. године на Трпезастој коси, између Калуђера (Огореле чуке) и Каменитог ћувика, својом иницијативом извршио је три јуриша са четом, један из првог борбеног реда на непријатеља који се огорчено бранио. Јуриши су му заустављени знатним снагама немачких трупа, али га неуспех и контузија нису ни за тренутак поколебали, већ је своје људе прикупио и у току целе ноћи се утврђивао пред непријатељским рововима.
У даљим борбама на овим положајима био је командир на кога је највише полагало и коме су поверавани најтежи задаци. Умео је да дух код својих војника одржи и да развије највеће поуздање и пожртвова ње.
7. новембра 1916. године на истом положају а у тренутку када је са четом спремао јуриш пао је тешко рањен парчетом од непријатељског артиљеријског зрна и при томе изгубио једно око.
Похваљујем поручника Ђорђа Ивковића за храбро држање и пожртвовање у борбама и хладнокрвно и умешно командовање четом.
Заступа команданта ђенерал Бранко Јовановић, с. р.“
Поред Карађорђеве звезде са мачевима, Ђорђе је носио низ домаћих и страних одличја међу којима и Француски ратни крст са златном палмом.
