име: Милош
презиме: Јаковљевић
име оца:
место: Калуђерица
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЕТИКА СЕЉАКА ИЗ КАЛУЂЕРИЦЕ
… У дугој немој колони, која се побожно кретала према олтару и свештенику у цркви Ружице на Калемегдану, био сам и ја, Милош Јаковљевић, сељак из Калуђерице, надомак Београда. Рат је био готов, али још смо носили војничку униформу. Хтео сам да се причестим… Гледао сам како се маса света примиче и некако са страхопоштовањем чекао да дођем на ред. Осврнуо сам се и видео још неколико војника…
… Кад сам већ био пред лицем свештеника, он се изненади, трже се и шапатом ми рече да не може да ме причести, јер сам војник! Повукао сам се мало у страну, па кад је и оним војницима рекао исто – побунисмо се. Нађемо старешину цркве. Он нам објашњава да сада, у оном тренунутку, војник не може да се причести, док се не исповеди и не очисти душу од грехова…
… Тако сам се нашао у исповедаоници. „Јеси ли убио?“ – пита ме свештеник тихим гласом. Јесам, оче. Морао сам. Бранио сам отацбнну и свој живот. Убио сам једног Турчина. Ишао је према мени изамало да ме прободе. То је било на Куманову, 1912. године…
… На брду Челопеку убише нам команданта пука Александра Глишића. На превару. Крене један турски вод да се преда, а потпуковник Глишић истрча да га прихвати. Стојимо и гледамо. Радосни смо. Поразили смо их, па се предају… Тако мислимо. Наједном, пуцањ и – наш командант паде с коња. Убише га…
… Са потпуковником Глишићем био је капетан прве класе Милисав Недељковић. Њега нису убили, одвели су га штитећи се тако од наших метака. Изненађени смо. Не смемо да пуцамо… Један Турчин јурну на мене, био сам му најближи. Ту је остао…
… Код Криве Паланке, следеће године, искидам неколико Бугара. Усијала ми се пушчана цев, бојим се прснуће, па узмем бомбе. Бугари иду на јуриш, ево их, на двадесет метара од нас. Према мени иду четворица, а ја три бомбе, једну за другом…
… На Божидаровцу, морам иза-букве… Прислоним пушку уз дрво. Чучнем. Али, тог тренутка угледам прво – чизме. Подигнем поглед па видим опасач са ножем. Још мало поглед горе Бугарин… Артиљерац. Шта је ту радио, бог зна… Он, избезумљен, диже руке. Предаде се и доведем га у чету. Ту смо после неколико минута заробили око 300 Бугара… Њих нисам убијао.
Заробљене и рањене нисам дирао, на немоћне нисам дизао руку…
… То је била истина: ја сам само бранио себе и своје другове и земљу своју – на туђе нисам ишао…
… Али, да не заборавим да испричам каква је била судбина капетана прве класе Милисава Недељковића, оног што га Турци отеше па Куманову, кад су нам убили команданта пука. Замислите, њега су одробили – Грци. У једној борби између грчких и турских јединнца, Турци су поражени. Остављали су своје заробљенике. Недељковић је после био командант батаљона у коме сам и ја био. Војници су га много волели…
… После кумановске битке, мој Седми пук Дунавске дивизије крене да их гони према Охриду. Одређени смо да чистимо терен и ми смо то радили све до Елбасана, где нас заустави депеша да се предао Есад Паша. То је било моје прво прелажење Албаније. Одатле, од Елбасана дођемо близу Тиране, па у Пишкопеју и Дечане, где смо се одмарали 17 дана. Онда у Стругу, па у Охрид у штаб пука, затим у Битољ. Ту смо се задржали. А било је и разлога…
… Једног нашег војника наћу на стражарском месту – без главе. Бугарске комите. Нема шта, опасна ствар, страх код војника. То није све, пресечене су нам телефонске жице. То је у рату незгодна ствар. Моју јединицу одмах упуте према Штипу. Већ смо били у рату са Бугарима. Имали смо специјални задатак – да хватамо и ликвидирамо бугарске комите. Једне ноћи имали смо срећу… Ухватимо једног комиту, мало га притегнемо, а он ода још 27 својих другова и десет јатака. Међу јатацима је био и деловођа општине… Неки су приликом хватања пружили отпор, па смо морали да их ликвидирамо. Друге смо живе ухватили…
… Тек што је настало примирје и ја се нашао кући, позову ме. Кажу: вежба – трајаће шест недеља. Мој пук са Бањице крене у Скопље. Одатле према Дебру, побунили се албански одметници, упали у Дебар, а наш 12. пук морао да одступи. Код Гостивара смо ступили у борбу… То је био мој други пут преко Албаније…
… Трећи прелаз је оне суморне 1915. Али, пре тога имали смо страшне борбе на Ади Циганлији. Ту сам био бомбаш. Учествовале су наше две чете, прва и четврта, против три аустријска батаљона. Разнели смо их бомбама…
… Кад је човек млад и здрав, ништа му није тешко. Ни нама, тада, није било тешко да три дана и две ноћи проведемо у рововима, у води до грла. То је било 1912. године на реци Црници код Битоља. С друге стране реке су Турци, гађају убиственом ватром, не дају ока отворити. У току ноћи, паде им на памет да преграде реку. То и учине, и река тако заустављена, почне да се излива у наше ровове… Али, издржали смо три дана и две ноћи. После смо прешли реку и гонили их до уништења.
Милош Јаковљевић има 90 година. Живи у својој кући у селу Калуђерици, близу Београда. Носилац је Обилићеве Златне медаље за храброст и још четири одликовања.
