Јанковић Б. Милојко

Јанковић Б. Милојко
Јанковић Б. Милојко

 

 

име: Милојко
презиме: Јанковић
име оца: Божидар
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1884.
година смрти: 1973.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Јанковић Б. Милојко, официр – армијски генерал, уредник (Београд, 1. IV 1884 – Београд, 11. IV 1973).

Отац Божидар, био генерал и министар, а мајка Станка из београдске породице Ковачевић.

Шести разред гимнзије завршио у Зајечару, а Нижу и Вишу школу Војне академије у Београду. Током 1910. године био на стажу у Француској, а десет година касније завршио и генералштабне припреме.

Официрску каријеру започео је као командир вода у Коњичкој дивизији. У балканским ратовима и после њих био коман- дир III ескадрона III коњичког пука. У Првом светском рату ордонанс у Штабу I армије а од 1915. до 1916. командир III ескадрона Дринског коњичког пука. Потом био помоћник начелника Штаба Прве српске добровољачке дивизије у Русији до 1918. године, па помоћник начелника и начелник штаба Коњичке дивизије 1918-1920. године.

После рата као потпуковник био је помоћник начелника и начелник Штаба Осјечке дивизијске области. Од 1923. до 1925. године био војни изасланик у Атини а потом командант ХЦУ1 пешадијског пука и шеф Оперативног одсека Одељења за ваздухопловство Министарства војске и морнарице, па в.д. начелника и начелник Наставног одељења Генералштаба.

Током 1929. постао је бригадни генерал а две године касније в. д. команданта Моравске дивизијске области. Следеће године постављен је за помоћника команданта Ваздухопловства, а 1933. године произведен је за дивизијског генерала. На положају помоћника команданта Ваздухопловства остао је до 1938. године, а следеће године постао је армијски генерал. Од 1938. до 1940. био је в. д. команданта а потом и командант Приморске дивизијске области до заробљавања 1941. године.
Заробљен је и одведен у италијанско заробљеништво. Побегавши из логора крио се од 1943. године у околини Рима. Савезници су га упутили у Југословенску војску на Средњем истоку (1944), где му је Шубашић понудио положај министра војске и морнарице, али га је одбио. Враћен је у Београд 1945. и пензионисан 1946. године.

Бавио се писаном речју. Био је сарадник и уредник више војних часописа, међу којима и Ратника. Написао је предговоре за поједине књиге из ваздухопловства и др.

Оженио се Видосавом, ћерком Крстића, трговца из Кичева, Имали су: кћи Олгу, дипломираног физичара-хемичара и сина Божидара, архитекту. Живели су у Земуну.

Добитник је више домаћих и страних одликовања и других признања. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Орденом белог орла са мачевима III и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде III и IV степена, Орденом југословенске круне III степена, Орденом Светог Саве I, II и III степена, Златном медаљом за храброст и бројним другим медаљама и споменицама. Такође је одликован са девет иностраних одликовања.
Носилац је почасног извиђачког звања.

Слични чланци:

Матејић Ж. Милутин

Нисмо дали да закоље Белог Јову за славу. Заволели смо га, играли се са њим. Па кад идемо на положај, Јова са нама, неће са другим војницима за божју мајку, само са нама.

Прочитај више »