име: Михајло
презиме: Јевремовић
име оца: Д.
место: Шабац
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
САМ У НЕПРИЈАТЕЉСКОМ РОВУ
Рововска Коса хиљаду девет стотина седамнаесте. Упамтили су је добро многи борци, и наши и непријатељски. Беле магле, хладне и влажне, вукле се врлетима и скривале видике људима из долине. У пустом и беспутном камењару, где је од постанка владао само мртви мир, биле су постављене две линије, два реда ровова један према другом: непријатељски и наши. Кроз крпе облака и магле указало би се на часак плаветнило неба и благо јесење сунце бацило би покоји сноп светлости на сиви камен. Јесен је хладна у овим странама. Ту је био наш Шести пешадиски пук.
Увече су војници добили француско следовање, и изненадили се овој неочекиваној гозби. Дали им неке конзерве, дали сувих смокава, чоколаде, па чак и вина. Смејали се наши Шумадинци из свег гласа.
– Е, лепо ово, брате. Мазе нас као да су покладе, – говорио један Шапчанин и бројао суве смокве.
– Море, више би ја волео сада парче добра сира или мало кајмака, него сву ову чоколаду и беспослице…
– Право велиш, без нашег смока нема хране.
– Ово нам дође као причест. Сутра ће почети напад пре него што сване, па веле да нас гладне не шаљу на онај свет. Нису нам донели само чоколаду. Ено их тамо сандуци са бомбама и муницијом.
– То је чоколада за Бугаре.
Војници су се смејали. Нису се плашили сутрашњег напада. Они су навикли на то. Што пре, то боље, јер доста је било мрцварења.
Спремио се и Михајло Јевремовић, млади шабачки абаџија. Обријао се, утегао увијаче, накривио шајкачу као да ће у сватове, а не у борбу, из које можда, никада неће изнети главу. И на голу руку везао марамицом четири дуката, све његово имање. Тако су некада радили старински јунаци, пре битке облачили свечана одела и око појаса стављали ћемере злата за онога ко их нађе мртве.
– То ти као Краљевић Марко, изиграваш великог јунака. Е, јеси шабачка чивија.
– Море, слађе ћете ме сахранити кад знате да имам злата. А будем ли рањен, сваки се отимати да ме спасе и изнесе. Неће му бити џабе…
Пази да не буде оно друго. Може ти се десити да ти дигнемо злато, а телесину оставимо орловима.
Тако су војници задиркивали један другога и на ранац стављали беле крпице, које ће служити као знак нашој артиљерији да не бије у нас.
Два реда ровова, као две паклене линије, стојали су мрачни један према другоме. Пробити непријатељске редове, значило је отворити пут у отаџбину.
Кад је свануо сутрашњи дан пуцњава није одмах почела. Време је пролазило у припремама. Језива тишина владала је на једној и на другој страни. Тек негде пред подне дође командир чете међу војнике.
– Патрола напред!
Подигла су се три војника и утегли опасаче са фишеклијама. Они су још синоћ одређени у патролу. Вођа је поднаредник Радосав Милошевић, слабуњав и мршав човек, али необично храбар и одважан. Иза њега је Михајло Јевремовић и још један редов из Подриња.
– Помози, Боже, – прошапутали су они и искочили из рова. Кренули су својим правцем.
Нису далеко одмакли кад је наша артиљерија отворила ватру. Била је право испред њих.
– Смрт нам је сигурна, – говорио је онај Подринац.
– Нико од смрти не може побећи, – мудровао је Михајло.
Ураганском ватром наши топови претурали су и разарали непријатељске ровове. Гранате су искидале неколико редова бодљикаве жице, која је делила онај камењар на два дела. Линија, коју је била наша артиљерија, личила је на неки огњени зид. Патрола се кретала напред. Невешти људи помислили би да је непријатељ сасвим смрвљен. Али они су знали да се човек вешто крије као змија. Непријатељ се закопао, завукао дубоко у земљу као кртица и само чека да артиљерија престане, па да искочи и покуља одоздо. Све је прштало и парчад наших пројектила звиждала су по ваздуху, а наш стрељачки строј примицао се непријатељским рововима, који су били испретурани, негде затрпани до колена, негде до рамена. Терен је олучаст и каменит.
Михајло Јевремовић први је ускочио у непријатељски ров. Његова два друга остала су горе на насипу. Били су на објавници, коју наша артиљерија није дохватила, јер ту није смела да бије због превелике близине. Та објавница није била удаљена више него педесет корака од наших ровова. Са главним ровом била је везана дубоком, узаном и кривудавом спроводницом.
Храбро али опрезно Михајло је ишао напред. У рову као да никога није било. Али после неколико корака, наишао је на непријатељске војнике. Било их пет на окупу. Укопали се као мишеви, па им вире само главе. А ров узан, тек колико један човек може да се креће. Михајло је био невероватно присебан. Мирно, готово пријатељски, али одлучно и заповеднички казао је непријатељским војницима:
– Ајде, бре, излазите из ове раке. Сада ћете у Солун.
Мирни као јагањци, извукли су се један по један и бацили оружје.
– Идите слободно, сада сте спасени. Тамо код нас има свега и свачега, неће вам бити рђаво.
Другови су прихватили заробљенике и послали их тамо иза стрељачког строја, који се трком примицао. Све су то гледали наши и француски официри са осматрачнице.
Михајло Јевремовић није остао на овоме, ишао је он још даље. Разривеном спроводницом потрчао је. Иза једне траверзе, на самом улазу у широки ров, вирио је један Бугарин. Био је ђак-наредник. Срели су се очи у очи. Бугарски наредник намах се сакри иза траверзе. Ствар није била проста, јер ту је главни ров, ту је била главна непријатељска снага. А наших још нема. Михајло се није премишљао него одлучно ступио напред. За наредником је стојала читава група непријатељских војника, који су били збуњени од страховитог дејства наше артиљерије. Михајло је креснуо бомбу о бомбу и бацио у гомилу. Запалио је још две. Експлозија је била страховита и он је убрзо чуо јаук рањеника. Провирио је иза рововског зида и пришао гомили. Пет људи превијало се у крви. Ко зна, можда су их разнеле његова бомбе, или их можда захватила артиљериска ватра.
Михајло Јевремовић није био свиреп човек. У свом прегнућу, он је пришао непријатељским војницима. Тројица од њих још су били живи. Михајло је на брзу руку извукао завој из свог ранца и хтео да им превије ране.
Наш стрељачки строј већ је стигао и војници су ускакали у ровове. Пред Михајлом се нашао његов водник, потпоручнин Сава Јелић.
– Јевремовићу, шта је, да ниси рањен?
– Нисам, него помажем овим несрећницима, сви су пострадали.
Поручник Јелић наредио је нашима да изнесу бугарске рањенике.
Битка се наставила. Наши су у силном налету јурили напред и сатирали све пред собом. Носили су машинске пушке, митраљезе, рововце. Али наједном, отуда из позадине, ударише Бугари фронтално. Наши су намах отворили брзу паљбу и цео терен се зацрнео од људских лешева. То је била страшна касапница. Језиво је било погледати сиви камењар у овај хладни јесењи дан. Ракетле и с једне и с друге стране полетеле су у ваздух и давале знак артиљерији. Бугарски топови са Соколца почели су да бију наше у теме. На несрећу, почела је да бије и наша артиљерија. Направи се кркљанац. Падали су и наши и бугарски војници. Да би спасли људе, наши су официри одмах повукли трупе и отступили на полазни положај.
Михајло Јевремовић и његова два друга остали су, јер су били много измакли напред. Требало је искочити из дубоког рова. Михајло је подметнуо леђа и његови другови искобељали су се некако. А он је стао на пушку и извукао се на ивицу рова. Али још није ни коракнуо, а један куршум пљоштимице га удари у леву ногу. Није га много раскрвавио. Бол га је стезао, но ипак је могао да се држи на ногама. Али не за дуго. Захватио га је нови митраљески сноп и два метка прошишала су кроз десну ногу. Пао је окрвављен. До једног олука требало му је само неколико корака, али за рањеног човека то је био далек пут. Пузајући, са великим напором, довукао се тамо. Био је неким камењем заштићен од пушчаних зрна. Плашио се да не буде заробљен, и чим је мало себи дошао продужио је пут. Онако тешко рањен и сав огрезао у крви, довукао се до нашег рова. Сви су га дочекали као да је васкрснуо из мртвих.
– Ја се таман спремам да ти притекнем у помоћ, јер још нисам заборавио на оне дукате што носиш на руци…
– Оставићу ти их кад будем хтео да’ погинем…
– А ја ти већ и свећу спремио.
Другови су Михајлу превијали рану. Ту је дошао командир чете, а одмах за њим стигао и командант пука, јер је ватра већ била мало мирнија.
– Срећна ти рана, јуначе, – говорио је командант Јевремовићу и тапшао га руком по рамену. – Не брини ништа, јуначе. Са осматрачнице те гледао Краљ и командант армије Мишић. Краљ је питао за твоје име. Сви смо те хвалили.
Михајло Јевремовић из рова је пренесен у пуковско превијалиште, а одатле у болницу где је остао два месеца на лечењу. Тамо су му предали Карађорђеву звезду са мачевима.
После се опет вратио у своју јединицу и са њом доцније ушао у ослобођену Србију. Кући је стигао тек пред крај деветсто деветнаесте.
– Да нисам имао мајку, прича резигнирано Михајло, – не би се никад ни враћао. Све је било порушено, све упропашћено. Почео сам опет да радим. Људи ми дали мало капитала, зајмили ми две хиљаде круна. Знате, онда су још круне важиле. Био сам сељачки абаџија и у почетку добро радио. Тако рећи, моја радња била је прва у Шапцу. Али, давао сам доста на вересију, па дошла она криза и народ престао да плаћа. Имам велике паре у народу, али не могу да наплатим ни динара. Радња ми пропала. Данас, ето, чекам да ступим негде у службу или да добијем ма какво запослење. Обећали су ми место у Раковици, па ништа… Молио сам да ми даду овде у Шапцу један киоск за дуванџиницу, па општина неће да квари улице. Срећом, немам деце, па жена и ја лакше подносимо сваку невољу…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Михајло је родом из Шапца или из околине Шапца, јер је у Шапцу био абаџија. Припадао је Шестом пуку Дринске дивизије.
Рођен је 1893. године и почео је ратовати од 1913. године против Бугара. Кратки период и предах српској војсци између бугарског и аустроугарског рата Михајло није користио јер је Дринска с Моравском дивизијом првог позива била од стране Врховне команде одређена да угуши албанску побуну. Управо кад су овај посао окончали почео је нови рат.
Познато је где је све била Дринска дивизија 1914: на Церу, на Дрини и Колубари, а 1915. године у одбрамбеним борбама тамо где год је затреба изискивала. Михајло је одступио са српском војском преко Албаније и учестовао у жестоким борбама 1916. године на Кајмакчалану.
Године 1917. Дринска дивизија налазила се на положају Рововска коса. Требало је извршити деликатан задатак – поћи у патролу, напасти непријатеља бомбама и по могућству заробити неког непријатељског војника. За овај задатак Михајло се припремао као старински јунаци. Обријао се и дотерао а у марамицу је завезао четири дуката, па су се његови другови с њиме шалили: колико следује ономе који га изнесе рањенога а колико ономе ако га сахрани мртвога. Михајло је ову шалу прихватио и своје другове позвао да пођу на извршење задатка. Михајло и његови другови убацили су више бомби у бугарске ровове, а када се експлозија стишала преживелима је пријатељски препоручио да пођу с њим и да живе као остали људи. Послушали су га. Предали су се а он их је послао у позадину а патролу је повео даље. Наишао је на петнаест Бугара у рову у који је убацио четири бомбе. Том приликом Михајло је теже рањен па је морао да одлежи у болници пуна три месеца. У болници му је уручена Карађорђева звезда са мачевима.
Михајло се оспособио да у борбени строј стане са својим Дринцима пред офанзиву 1918. године. Потребно је рећи још и то да је Јевремовић био изврстан ратник али да није био суров. Увек је својим друговима препоручио да превију ране заробљеним рањеницима и да се према њима владају хумано. Када су га другови носили рањеног поново је почела она шала коју су пред извршење задатка започели – колико ће златника дати што му спасавају живот. Милан одиста није био шкрт, частио је своје другове и ако су они то одбијали.
Михајло се кући вратио тек крајем 1919. године. Мајка је била та која је привлачила Михајла да се врати кући. Иначе, како је све било порушено Михајло је говорио да се не би никада вратио. Био је ожењен али није имао деце.
Тешко се сналазио у животу и није познато до кад је витез Михајло Јевремовић живео, иако се зна да је био жив испред самог другог светског рата.
