Име: Растомир
Очево име: Рајко
Презиме: Јевремовић
Место: Брајковићи
Општина: Косјерић
Година рођења: 1890.
Година смрти: 1960.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
МНОГИМА САЧУВАО ГЛАВУ
Јевремовић Р. Растомир, поднаредник, пољопривредник (1890 – 1960).
Растомир Јевремовић, од оца Рајка Рајице, рођен је 1890. године у Брајковићима, код Косјерића, у земљорадничкој породици. Имао је брата Живорада који је погинуо у I светском рату и сестру, по оцу, Драгињу (удата Перишић).
Растомир је био ожењен Цмиљком, имали су децу: Милан (1923 – 1982), Милица, Милојка, Никола и Вукола. Близанци Никола и Вукола су умрли млади од епидемије шпанске грознице, која је харала тих година у овим крајевима.
Милан је био ожењен Милицом (1932). Имали су децу: Здравка (1941); Богданку (1949) и Богдана (1951). После смрти његове прве супруге Милице, оженио се Радојком Илић из Брајковића и са њом има сина Растомира (1961), који је понео дедино име. Унук Растомир данас живи у Брајковићима, ожењен је Иванком Преда из Вршца и имају децу: Александра (1985); Александар (1986) и Драгана (1988).
Ратник Растомир Јевремовић се одазвао позиву отаџбине за ослобођење, учесник је ратова од 1912 – 1918. године. Био је поднаредник 4. чете 3. батаљона, 4. пешадијског пука „Стеван Немања“. Истицао се као борац и као старешина.
На легендарном Мачковом Камену, кота 923, на планини Јагодња, код Крупња, од 19 – 22. септембра 1914, вођена је крвава битка између 1. српске армије и 6 аустроугарске окупаторске армије, у току Првог светског рата. Била је то офанзива коју је непријатељ предузео после пораза на Церу. У овој бици погинуо је командант 4. пука „Стеван Немања“ I позива потпуковник Душан Пурић.
У борбу су уведене и јединице II и III позива. Страдало је 800, а рањено око 5.700 војника и старешина.
Растомир Јевремовић се истакао у свим борбама од Мачковог Камена, до Врач брда, Човке, и Колубарске битке. Имао је око за опасност која вреба, посебно се истакао у извлачењу лакше рањених, који су били изложени подмуклој ватри непријатеља. А и сам је лакше рањен 1914. године, код Лазаревца.
Приликом повлачења наше војске, Растомира су заробили „Бугари 1915. године, али он је успео да побегне из заробљеничке колоне“, да се придружи својим саборцима на тешком путу.
После опоравка прошао је голготу Албаније и учествовао у борбама на Солунском фронту, где је поново својим јунаштвом, овај прекаљени ратник, задивио старешине и ратне другове. Говорили су многи његови саборци да им је он сачувао главу, „био је бржи од метка, играо се са њима“.
За несебичну храброст одликован је златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима (бр. 11123) и носилац је Албанске споменице.
„Растомиров отац Рајко Рајица Јевремовић, трећепозивац, заробљен је од стране Аустријанаца и отеран у заробљеништво где је умро.“
У Брајковићима, где је живео до смрти, Растомир је остао запамћен као боем и картарош. Имао је своје друштво са којим је често играо таблића у Вујића кавани, у Косјерићу (касније ресторан „Скрапеж“). Кажу, знао је по седам дана да не долази кући, а његова жена Цмиљка, веш за преобуку доносила би му у кафану. Када би он кренуо са друштвом кући, а враћао се касно у ноћ, и када кроз Брајковиће пукне прав пут, он се у капалицу ракије опклади са друштвом да ће кад трипут викне „О Цмиљка“, она упалити светло у кући. И викне Растомир, онако колико га грло носи, а у себи размишља: – Да ли је јадна заспала. Његова Цмиљка, која се ноћима надала да се он врати, и сна није имала, чује му резак глас, скочи па упали лампу. Опклада је, наравно, припала Растомиру.
Ратник Растомир Јевремовић је умро у Брајковићима, код Косјерића, 1960. у 70. години.
У ослободилачким ратовима 1912 – 1918. године, из Брајковића је погинуло или умрло 107 ратника, међу којима и Јевремовићи: Рајко, Велимир, Живорад и Драгоје, а из ове фамилије, међу 40 ратника из Брајковића који су прошли Солунски фронт, био је и Растомир Јевремовић. Јевремовићи у Брајковићима су старином досељени из Никшићке Жупе и настали су као посебан род од рода Сикирићи, од којих су и Петронијевићи, Шујићи и Петровићи. Славе Светог Луку, а сви су потомци племена Никшића. Никша је био праунук Стефана Немање.
