име: Стојан
презиме: Јевтић
име оца: Ј.
место: Балановац
општина: Књажевац
година рођења: 1893.
година смрти: 1981.
извор података: „Ратни дневник из Првог светског рата 1914.-1918. Стојан Ј. Јевтић“, приредила Милена Милошевић Мицић. Завичајни музеј Књажевац 2018.
Стојан Ј. Јевтић, рођен је 8.2.1893. год, у Балановцу код Књажевца.
Радио је као општински чиновник – деловођа у Бањском Орешцу код Књажевца, све до Првог светског рата.
У првом светском рату био је ратник 3. митраљеског одељења 14. пешадијског пука Тимочке дивизије. Учествовао у свим важнијим биткама, преласку преко Албаније, на Солунском фронту, у ослобођењу Србије.
После рата живео је као пољопривредник у селу Балановац, где је и умро 1981.год.
Уписан је као један од приложника споменика пострадалим у ратовима 1912.-1913. и 1914.-1918.год у Бањском Орешцу код Књажевца.
Водио је ратни дневник, у коме је бележио кретање своје јединице у току 1915, па до 1919. За живота сваке године једном је у целости читао свој дневник у спомен прошлости проведене у Првом светском рату.
На крају дневника каже “Препоручујем свакоме да ову моју пришлост добро прати, проучи и као леп пример прими.”
11.1.1916. Шијак у Албанији
Увече нам је саопштено да ћемо имати путовање за Валону. Зато се све још увече припремили, за тај несретни покрет.
12.1.1916.Шијак
У 5 сати изјутра кренули смо за Валону, прошли кроз Шијак, ишли главним друмом. У путу нас је гонио непријатељски аероплан. Око 2 сата поподне прошли поред Драча и од Драча скренули поред обале Јадранскогмора. Ту смо се нашли са кадровцима 14. пешадијског пука. Путовали поред мора два до три сата и на једној ледини био нам је одређен логор, где смо разапели шаторе и ту преноћили. Овога дана примили храну за седам дана и то сто парчета пексимита и пет хлебова. Дан је био исувише неповољан јер је била доста јака зима.
13.1.1916. Пут за Валону
Кренули смо ујутру и целог дана путовали преко неких баруштина где смо газили од коња на коња који су били полегали. Данас је било врло рђаво време. Данас сам газио једну реку која је била до појаса дубока.
14.1.1916.
Из синоћног логора кренули смо и путовали преко неких великих кршева и блата, а газили две реке које су биле надошле од кише. Овога дана падала је киша.
15.1.1916.
Овога дана путовање је било исувише рђаво јер смо све ишли преко баруштина и великог блата. Данас сам видео народ све арнаутског племена.
16.1.1916.
Данас путовали повољно, јер је био пут кратак и био преко неких ливада, а време је било лепо. Увече нам је бивак био у једној шуми, где смо дрва имали довољно, а воде нисмо близу имали.
17.1 1916.
Ујутру смо кренули и око 11-12 сати у подне прошли кроз варошицу Фијери. У варошици су народи мешовити. Има Турака, Арнаута и Срба. Овде се није могло ништа купити. Овога дана је било лепо.
18.1.1916.
Око 5-6 сати изјутра кренули смо. Данас нам је путовање било повољно јер смо путовали неком турском џадом, а и равнице је било. У мрак стижемо до реке Војуше. Ту смо до реке стали у бивак-логор. Остали до сванућа,а пук је је још увече кренуо и отишао за Валону. У путу нас је тукла киша са јаким ветром.
19.1.1916. Војуша
У бивку под шаторима одмарали, а киша је целог дана падала и нагонила нас је те смо се иселили из првог логора услед поплаве од воде. Дрва овде нисмо имали. Храну нисмо добили.
У бивку одмарали. Киша је падала са снегом и ветром,а вода нам је потклизавала шаторе. Више смо били покисли и тако ноћи и дане мокри без ватре проводили. Хране није било.
… Овде сам видео како су наши војници кували младу коприву, те јели, што сам и ја чинио. Ишли смо по пољу, те сакупљали ако је где било купуса, па оних кочана.
24.1.1916.
У бивку одмарали. Овог дана вазда тражио да купим хлеба, па га нигде нисам могао наћи, већ сам морао целог дана бити гладан и овога дана ништа окусио нисам, јер баш није имало шта. Било је новца,али не помажу.
25.1.1916.
У бивку одмарали. И овога дана нисам имао шта јести, већ сам добро гладовао и морао сам јести куване коприве без соли, само онако голе треве. Храну нисмо добили.
26.1.1916.
Одмарали. Данас нам је киша,односно вода потопила шаторе,те смо морали више стојећи дан провести, а ноћ смо провели на смену спавајући на митраљеском материјалу. И данас сам био гладан јер храну нисмо примили.
27.1.1916.
У бивку одмарали. Данас је било лепо време,био сам без хлеба, јер нисмо ни овог дана добијали храну, а није имало ни где да се купи, те сам морао дан провести на младим копривама.
30.1.1916.
Данашњи дан је прошао са јаком и тешком муком јер је киша са хладним ветром целог дана падало и све је се било оледенило и сви смо били промрзли, да смо морали јурити по овој пустој и водној равници. Храну нисмо добијали,већ подлегли глади.
1.2.1916.
Данас смо добили једну четвртину талијанског хлеба и једну конзерву од триста грама меса, те нам је то мало било за јело. Ветра и кише је било целог дана.
2.2.1916.
У биваку одмарали. Данас је падала јака киша и вода нам је потопила шаторе. Храну нисмо примали. Јели смо куване коприве без ичега. Измештање логора је било често услед потапања јер је простор био и сувише раван.
4.2.1916.село Росова
Данас смо радили у талијанској пољској болници, која је била образована за наше болесне војнике и у њој сам видео у сваком шатору по два, три умрла војника, који нису били сахрањени, те су нас Талијани гонили да их сахранимо, што смо и учинили. У овој болници наши су војници као болесни добијали само млека, друго ништа, јер поред глади била је и страшна болест завладала. Овог дана храну нисмо добили.
5.2.1916.
Одмарали, саопштено нам је да ћемо сутра кренути за Валону, те смо се још овог дана мало припремали за тај наш пут. Храну нисмо добили. Данас је угинула наша кобила од глади.
6.2.1916.
Ујутру око 5 сати примили смо пола хлеба талијанског и једну конзерву од триста грама меса,а око 7 сати кренули смо за Валону, прешли преко моста на понтонима, који је направљен на Војуши. Скренули смо лево поред Војуше и донекле путовали друмом који су радили Талијани, а од пола пута путовали преко неких њива. Блато је било до колена, те је ту остало неколико коња у блату од слабости. Око 6 сати увече стигли у Валону и нама је био одређен бивак-кантоман који је имао издржати 48 сати. Овај бивак је био на песку до саме обале мора. Овде нас је ветар био засуо песком. Под нас у шаторима нисмо имали шта прострти, већ смо онако на песку спавали.
У бивку одмарали. Газио преко неког језера до једног села, које је било од логора удаљено 2-3 километра те себи купио хлеба. За наших 10 динара добио сам 3 хлеба од по два килограма. Ово сам чинио јер глад нас је била све угушила. Данашњег дана није се могло од јаког ветра оком прогледати,јер је ветар носио песак.
8.2.1916.Валона
У биваку били до 2 сата поподне затим кренули поред мора и дошли на морско пристаниште у Валони ради укрцавања на лађу. Овде смо седели све до мрака. Ту сам видео како из једне санитарске лађе скидају наше помрле војнике и сахрањују ту поред мора. Око 7-8 сати увече утоварили смо се на лађу која се звала Regina Jelena,у њој смо преноћили.
Око 8 сати изјутра кренули смо за Крф.
12.5.1916.На лађи
Данас смо путовали лађом и кренули са пристаништа (Моријатика) око 10 сати ноћу. У току данашњег путовања била је велика бура на мору и услед буре јаке настало је код војника повраћање, бљување јер се лађа јако љуљала, гњурала по води. Данашње путовање било је преко Јадранског мора. Били смо сви опасани пампурима те да би с могао народ спасити у случају потапања лађе. У путу смо све залазили у дубину, ширину мора. Од пола дана нисам могао видети нигде, ни на коју страну суве земље, већ само воде.
Ноћ између 2. и 3. лађом путовали без прекида и застоја а лађа је путовала у највећој брзини. Бура је била још јача.
3.5.1916.
Данас сам путовао преко Мраморног мора. Бура је све јача била јер смо се нашли у ширину мора, где нисам видео нигде сувог места већ већ само воде. Путовање нам је било све на исток. Храну у лађи добијали. Одвише хлеба утми, конзерве вина,поморанџе и разног другог јела.
Ноћ између 3. и 4. лађом продужили путовање. Сигнали на лађи били угашени,а лађа је у најбржој силини путовала и од брзине нико није могао стајати напољу,већ више на патосу јер је добијао несвестицу у глави и могао је на патос пасти. Бура је била дупло јача, те је вода пребацивала лађу са једног краја на други.
4.5.1916.
Данас смо до 7 сати ујутру путовали преко Белог Јегејског мора. Затим смо скренули лађом ка северу и дошли у Солунски залив. Ту сам из лађе видео у Старој Грчкој где људи жању и сада нам се скратио пут нашег путовања. Око 12.сати у подне стиже наш брод на пристаниште солунско…
…
31.12.1917. Крива Чука
Ноћ и дан прошли на миру. Увече између 31. и 1. јануара Бугарин је бацио 3 велика мерзера од којих су 2 пала на земуницу, а један испред нашег митраљеза. Њихова експлозија нас је угушила и заглунула од јаке експлозије. Затим је после настало тучење наших топова и изазвао се јак двобој артиљерије и са једне и друге стране настало је и пешачко пушкарање и бацање бомби те је се направио читав хаос на положају.
Ово је трајало 4, 5 сати и ућуткали се обеју страна настало је затишје.
Положај овај био је сувише незгодан и несретан јер је одвише кршно каменито место. А без дрва је те смо доста у дрвима оскудевали, по дану из рова земунице нисмо смели излазити јер нас непријатељ са свију страна види. Храну смо овде добијали све по ноћи, воду себи доносили по ноћи јер приликом наших кретања по дану нас непријатељ гађа из топова и митраљеза.
