Име: Обрад
Очево име: Јовица
Презиме: Јовичић
Место: Мала Јежевица
Општина: Пожега
Година рођења: 1890.
Година смрти: 1960.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
РАЊЕН САВЛАДАО НЕПРИЈАТЕЉА
Јовичић Ј. Обрад, пољопривредник и кувар (1891 – 1962).
Обрад Јовичић, од оца Јовице и мајке Цмиљане, рођен је у селу Мала Јежевица, код Пожеге, 1892. године. Основну школу је учио у Великој Јежевици.
Детињство је провео у родној Јежевици. Учесник је оба Балканска и Првог светског рата (1912 – 1918), као борац у јединицама Дринске дивизије. Прошао је пут албанске голготе. При повлачењу преко Албаније, рањен је у Драчу, али је стигао и опоравио се на грчком острву Крф. Учесник је пробоја Солунског фронта 1918. године, „испољавајући у многим приликама невиђену храброст“, као припадник 4. чете, 1. батаљона, 21 пешадијског пука. За храброст коју је показао у ноћи између 19. и 20. августа 1918, на линији фронта између Бугара и наших снага, командант Друге армије, војвода Степа Степановић „за јуначка дела похваљује каплара Марка А. Васиљевића и редова Обрада Јовичића“.
Ево описа тог догађаја:
„Ноћу измећу 19. и 20 августа 1918. године непријатељ је извршио напад, а у циљу хватања живог језика, и прикупљања података о распореду и јачини наших снага на правцу напада њихових јединица. После брзе пушчане паљбе и праска бомби на нашој објавници, у ров испред земунице у којој су се налазили каплар Марко и редови Божидар Демировић из Дражиновића и Обрад Јовичић из Јежевице, ускочио је врло снажан непријатељски војник, који је бацио бомбу и на српском језику повикао: „Предај се! Од бомбе је погинуо Марко, а Обрад је рањен у руку и главу. Иако рањен, Обрад је прихватио борбу у сусрету у рову, снажно ухватио непријатељског војника и почео се гушати са њим. Војник га је већ извукао на грудобран и снажно га угризао за здраву руку. Не осврћући се на бол он је снажно држао непријатељског војника, док су му у помоћ стигли другови, убили војника и њиме спречили непријатеља да изврши задатак. На Божидара је насрнуо други војник, па није могао притећи у помоћ Обраду.“
Обрад је са још деветнаест бораца са подручја среза Црногорског, одликован је орденом сребрене Карађорђеве звезде са мачевима. Његов орден има број 150810.
После повратка са ратишта, он се 1919. године оженио Савом Антовић (1898 – 1973) из Мушића, кћерком Јовице Антовића7 и отишао на мираз, заснивајући тако род Јовичића у Мушићима. Њихова деца су: кћерке Зорка (1920 – 2000) и Милијана (1922 – 2004), и син Милић (1924 – 2001).
Обрад се бавио земљорадњом и куварским пословима по чему је био познат у околини. Још на ратишту за њега се говорило како је „скоро од ништа“ умео спремити ручак, када је то било могуће. Био је главни кувар на многим весељима и обредима а при томе је увек волео да свој искуство пренесе на младе, да их поучи овом знању. Увек је говорио да би волео да га „његови ученици“ надмаше у кулинарском умећу. Његова снаха Милисавка, која се млада удала за Обрадовог сина Милића, говорила је како је постала добра куварица учећи од свог свекра, није је боље том послу „поучити нико други могао“.
Знамо да ујед отровних змија може изазвати озбиљне последице. Поред серума који треба на време примити, позната је и народна медицина. Али када то није све било могуће народ се обраћао онима који умеју да „бају од уједа“ и тако призову и силе које су ван рационалног расуђивања. Бајањем се бавио и Обрад Јовичић, кажу да је многима помогао. То умеће наследио је његов унук Томислав.
Обрадов син Милић је био ожењен Милисавком Божовић из Субјела (1931 – 2017). Њихова деца су: Томислав (1955) који живи у Мушићима и Милојка (1949 – 1957).
Томислав Томо Јовичић је ожењен са Данком Радовановић (1963) из Мушића 1863 имају сина Бобана (1980), који живи у Мушићима. Бобан Јовичић је ожењен Јеленом Шијакињић (1981) из Рибашевине и имају синове: Ђорђа (2000) и Немању (2003).
