име: Витор
презиме: Кнежевић
име оца: Симо
место: Мушвете
општина: Чајетина
година рођења: 1890.
година смрти: 1968.
извор података: породица Кнежевић
Родио се у селу Мушвете код Чајетине, од оца Сима и мајке Драгиње 23. новембра 1890 године. Имао је две године старијег брата Светозара, а две млађе сестре, Љубица и Милица, рано су умрле. Иза њих су убрзо умрли мајка, а после годину дана и отац. Витор је тада имао само девет година, а брат му Светозар једанаест.
Остали су сиротани, одрастајући уз паћенички живот. Били су много везани један за другога и живели су као најбоља браћа.
Врло рано су завршили занате, Светозар дунђерски, а Витор шнајдерски, и почели самостално да раде и куће, како се то у народу каже.
Витор је био један од најбољих шнајдера у свом крају. Поготову су били познати и признати његови радови зубуна, копорана и женских прслука извезених гајтанима, срмом и другим додацима што су ишли уз то. Такви радови се данас ретко налазе, јер су већином постали музејски експонати.
Године 1910. бива позван у војску као артиљеријски кадровац. Ово успешно завршава и постаје најбољи нишанџија на топу у својој батерији. То је касније и доказао када је долазила Француска војна делегација, да провери спремност наших ратника.
Као један од одабраних да покаже способности наше војске, постигао је најбоље резултате, па је добио похвалу и био награђен орденом Француског ратног крста 1914-1918. као најбољи нишанџија.
Заврши Витор те две године војске као артиљеријски поднаредник и радоваше се да дође кући. Међутим, та жеља му се не оствари, јер тада започе Први балкански рат, одмах иза њега и Други, а већ 1914 и Први светски рат и даље, тако да Витор остаде војник у војничкој униформи све до краја, а то укупно би осам и по година.
Борио се храбро у чувеној Дринској дивизији и са њом прошао све голготе које је ова дивизија првог позива прошла за време свог ратног пута. Газио је пешке кроз Албанију, стигао на острво Крф у Грчкој, а касније учествовао и у пробоју Солунског фронта и у даљем ослобађању земље од непријатеља.
Много би простора требало да се опишу све борбе у којима је учествовао, зато о томе говори и сведочи ордење које је по заслугама добијао. Један од ордена је и златна медаља Милоша Обилића за храброст, коју је добио за заслуге у чувеној бици на Кајмакчалану.
У овој борби брат Виторов Светозар бива тешко рањен, где касније и умире од задобијених рана. Ово га је много ожалостило, тако да је још већом жестином и прецизношћу ударао по непријатељу.
По завршетку рата кући долази здрав и жив.
У рату је више пута био контузован, а парче гелера је донео у нози, које је могло споља да се види и опипа, али га није дирао и одживео је остатак живота са тим, пошто му није сметало.
Оженио се и дуго и лепо живео са женом, док она није умрла. Деце нису имали. Жени се други пут у својој педесет деветој години. Са другом женом добија двојицу синова, Радивоја и Сима. Умире 1968 године. Сахрањен је на гробљу у Мушветама, где има споменик заједнички са братом Светозаром, што му синови подигоше.
Оредење које сведочи о храбрости овог ратника се налази у власништву породице Кнежевић, а то су:
• Златни орден за храброст Милоша Обилића
• Споменица 1913 краљ Петар Први
• Споменица 1912 освећено Косово
• Споменица 1914 – 1918
• Албанска споменица 1915
• Француски ратни крст 1914-1918
Уз ово је сачувана и повеља Албанске споменице као писани документ. Приватно је поседовао слику краља Александра као поклон, на којој пише: „Свом ратном другу“ и лични потпис краља Александра.
Слава му и хвала.
Прича Витора Кнежевића, како ју је породица запамтила:
Први светски рат тек беше почео, када дође до наше јединице Француска комисија за оцену способности наше високобрдске тешке артиљерије. Мене изабраше и поведоше ме до полигона, где је све већ било спремно. Гађале се три коте на различитој даљини, а мете су биле лежеће, клечеће и стојеће, постављене иза брда у које смо гледали. Пажљиво сам намештао добијене кординате на топу и онда је одјекнуо први плотун, а за њим још два. Људи из комисије су се тискали око везисте, који је управо извештавао о учинку гађања и тада ми је пришао један Француз са нашим преводиоцем и упитао ме да ли знам како сам гађао и шта сам погодио? Рекао сам:
– Резултате не знам, али сам гађао по кординатама које сте ми дали.
– Стојеће мете су пресечене све на пола, клечеће немају ниједна главу, а лежеће које су биле у рововима готово да нису ни пронашли, само неке парчиће. Ово рекавши пружио ми је руку чврсто стегао, а потом ме је одликовао орденом француског ратног крста, који ми је лично окачио на груди.
Битка на Кајмакчалану је била на прекретници. Наш артиљеријски положај је имао три топа. Били смо исцрпљени, када уочисмо озбиљан преокрет, који је ишао на нашу штету. Непријатељ је силовито јуришао уз многе губитке, али без заустављања су се приближавали нашим рововима. Пуцали смо из топова већ сат времена, али није дало резултате. Њихове трупе су биле већ надомак наших ровова, није било питање минута, већ секунди када ће улетети у наше ровове и преузети положај. У свом том метежу понављао сам у себи „издржаћемо, издржаћемо“, а тад се зачуло громогласно командовање наредника: „Картеч, пуцајте картеч!“ Знајући да је картеч последња шанса и последња сламка спаса за нас и за одржавање нашег положаја, цев топа сам оборио готово равно са тлом на домет од 400 метара и помоћницима викнуо да брже додају гранате. Постигли смо максималну брзину испаљивања картеча од 6 у минути, иако је било предвиђено максимално 3, и већ након пар минута цев се усијала, претећи да почне да се криви. Гелери су сејали пустош бришући све пред собом. Картечи су летели једва неколико метара изнад наше војске, уништавајући сву непријатељску живу силу која се нашла на путу. Облак прашине је све покрио и више се готово ништа није видело. Бога сам молио само да се цев не искриви и да издржи још који плотун. Тад зачусмо „Обустави паљбу“. Кајмакчалан је заузет, а већ наредни дан моје груди је украсио још један орден за храброст, златна медаља Милоша Обилића. Тако вам је то било, лако није никако, али знали смо за шта се боримо.
