име: Новица
презиме: Комненовић
име оца:
место: Рудник
општина: Горњи Милановац
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ПОГИБИЈА НАРЕДНИКА НОВИЦЕ
… Судбина је људска чудновата. Људи преживе највећа искушења: ратове, поплаве, пожаре, рушење авиона, потапање брода, а изгубе живот – падом на улици, угуше се за ручком, изда их срце док седе у башти…
… Резервни наредник Новица Комненовић, са Рудника, погинуо је под необичним околностима. О томе нам је недавно причао проф. Тадија Пејовић, очевидац догађаја од пре 62 године. Ево те приче…
… Наша војска имала је брзометне пушке са пет метака и биле су изванредне. Али због сталне употребе у ратовима па до доласка на Крф 1916. године, готово да више нису биле за употребу.Одлучено је да се оне повуку и замене француским пушкама са три метка…
… Било је веома дирљиво када су војници предавали пушке и узимали друге, француске. Сећам се добро, командант батаљона потпуковник Војислав Бумбаширевић, наредио је да се построји батаљон са оружјем. Испред батаљона у сандуцима биле су француске пушке… Командант одржа и краћи говор: „Колико нам је славе донела ова пушка! По њој нас је упознао читав свет. Уздигла нас је високо…” Затим је узео у руке француску пушку и наставио, обраћајући се првом војнику: „Дај, јуначе, ту српску пушку, која је све непријатеље тукла, а ево ти пушка којом ћеш ослободити своју отаџбину, своје миле и драге и све које је непријатељ поробио…“.
… Прекаљеним ратницима су потекле сузе. Они су с том пушком годинама друговали и била им је део живота. Неки су љубили пушку, стављајући је на гомилу…
… Нарочито ми је пао у очи резервни наредник Новица Комненовић. Ратовао је још од 1912. године. Рекох му: ти, Новице, пољуби пушку… А он ће: „Пољубих је, вала, спасла ми је живот толико пута… Жао ми је што је предадох… Нисам сигуран да ћу се са овом француском вратити кући…”
… И заиста, није се вратио: погинуо је на Солунском фронту и то под необичним околностима. Догодило се то за време затишја на Катунцу, које је трајало од 17. августа до 12. септембра 1916. године…
… Тог поподнева дођоше кувари са ручком за војнике. Пошто је Катунац био под густом шумом високих букава, могло се по њему преко дана кретати без опасности од непријатеља.
… За време ручка опали једна пушка са бугарске стране. То није никога изненадило, јер се често дешавало да Бугари пуцају… Али, одмах после овог пуцња, дотрча војник и рече: „Погибе наредник Новица…”. Окуписмо се око војника и сви у исти мах упитасмо: како? Удари га за време ручка пушчано зрно у чело… Проби му шлем и прође кроз главу… Он се, како је седео и ручао, само затури на леђа и поче да кркља…
… Потрчим у том правцу, не верујући… Али, Новица је већ био мртав… Заиста, чудновата судбина: тога дана је само једна једина пушка опалила са бугарске стране и то из даљине, а не са бугарске предстраже… Бугарин који је испалио овај смртоносни хитац није могао никога да види. Пуцао је вероватно, из неког свог задовољства, а зрно је погодило Новицу…
… Тада сам се сетио његових речи, које је изговорио на Крфу приликом замене пушака: „Нисам сигуран”, рекао је, „да ћу се са овом француском пушком вратити жив кући…”.
