име: Михајло
презиме: Куртије
име оца: Жозеф
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1891.
година смрти: 1914.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, „За част отаџбине“ Антоније Ђурић
Михајло је рођен у Београду 1891. године. Ту је завршио гимназију и Војну академију и учествовао у рату против Турака и против Бугара 1913. године, па је у чину поручника ушао у први светски рат.
Пошто је био тешко рањен у одбрани Београда, поручник Куртије је пребачен у војну болницу у Нишу где је подлегао ранама. За живота је унапређен у чин капетана и одликован Карађорђевом звездом са мачевима. О томе сведочи једно писмо које му је упутио врховни командант српске војске и престолонаследник Алаксандар Карађорђевић. По свршетку рата његове кости су пренесене у Београд и сахрањене у породичну гробницу на Новом гробљу у парцели 89.
Отац Михајлов стари Жозеф Куртије је умро у Београду 1934. године, а Жозефина 1943. године. Пошто су немачке и аустроугарске трупе освојиле Београд 1915. године, Жозеф је депортован у Француску а у Београд се вратио са српским избеглицама и у њему остао све до смрти. Жозеф је био поручник француске војске која је 1870. година била у рату с Прусима где је упознао поручника Петра Карађорђевића, доцније краља Србије који је тада био добровољац у француској војсци. Били су одлични пријатељи. Ни француска нација ни Жозеф Куртије нису заборавили улогу „Поручника Пјера Кара“ како су звали Петра Карађорђевића, па је Куртије похитао у Србију чим је избио српско-турски рат. Тако је Куртије заволео Србију да је заувек остао да живи у Београду. Радио је као инспектор на изградњи железничке пруге Београд – Ниш. У Београду се оженио Немицом Жозефином. Из тог брака су син Мишел Михајло Куртије и кћери Берта и Марта.
Неизмерна жеља старог Куртијеа била је да његов син заврши Војну академију у Београду и да остане у српској војсци. То је била и Мишелова жеља. И не само што је постао српски официр, него је постао и српски витез, носилац Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда.
Из књиге „За част отаџбине“ Антонија Ђурића:
Како се овај млади Француз држао у одбрани Београда и како је своје младе кости узидао у његове темеље, види се из званичног акта који је његов командант, мајор Рекалић, упутио команданту VIII пешадијског пука I позива:
„Према наређењу команданта пука и молби оца пок. капетана Михаила Куртијеа, част ми је дати ове податке о његовом држању у првим данима одбране Београда.
На дан објаве рата, кад је прочитан званичан извештај да нам је рат од стране Аусгро-Угарске објављен, поручник Куртије је са узбуђењем изговорио ове речи: „Сад имам двоструко да се бијем: за част Србије и за славу Француске!”
Ове речи одјекнуле су у срцима његових војника.
Официр пун части, који је увек примером предњачио својим друговима, свестан високог осећања дужности и љубави према отацбини, пуп самопоуздања, енергичан, поручник Куртије је, 30. јула 1914. године, имао са својом четом (3. чета, 4. батаљона Вардарског пука) да осигура и брани одсек од савског пристаништа до Јалије на Дунаву, укључујући и Доњи град. Он је распоред тако извршио, постављајући тако рећи, сваког стрелца на своје место.
Последњег дана јула 1914. године, око један сат по подне, непријатељ је почео јаком ватром да бомбардује Стари град, Мали и Велики Калемегдан и део вароши око Калемегдана.
Истог дана по подне, око два сата, пловио је један непријатељски пароброд под заставом Црвеног крста од Вишњице ка дунавском пристаништу. Иза њега пловио је један монитор у близини наше обале, а иза монитора пловиле су још две лађе, вукући по два шлепа са стране.
Кад су лађе допловиле до дунавског пристаништа, покушале су да се што више приближе, на шта је један вод капетана Куртијеа, са одељењем жандарма, које је такође посело Јалију, отворио брзу паљбу.
Једновремено је и топ, пласиран у Доњем граду, отворио ватру на монитор.
Непријатељске лађе успеле су да се повуку из ватре, штићене артиљеријском и митраљеском ватром са монитора и батерија са бежанијских положаја. Истовремено су још два монитора из правца Земуна отворила ватру на Доњи град.
Око шест часова по подне опет су се појавила два монитора према Јалији. Топ из Доњег града отворио је ватру на мониторе, а стрелци капетана Куртијеа брзу паљбу. На то је са монитора одговорено митраљезима, а са Бежанијске косе дејствовале су на Доњи град две непријатељске батерије избацивши 56 зрна.
Једпо од ових зрна погодило је капетана Куртијеа, који је био у стрељачком строју, недалеко од куле Небојше, командујући својим војницима паљбу.
За овако храбро држање пред непријатељем, онда поручник Куртије похваљен је у наредби команданта градске посаде и команданта Дунавске дивизије.
Врховни командат, престолонаследник Александар, унапредио је поручника Михаила Куртијеа у чин капетана II класе и одликовао га орденом Карађорђеве звезде с мачевима IV реда …“
Овај акт потписао је мајор Јов. Рекалић, 6. августа 1915. год.
Ето, тако је, према званичном извештају, бранећи Београд, погинуо млади Француз Михаило Куртије.
