име: Леон
презиме: Лебл
име оца: Б.
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1892.
година смрти: 1914.
извор података: “Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у Балканском и светском рату 1912-1918“, 1927.
Рођен у Београду 23. децембра 1892. год.
Био је студент филозофије, писар Универзитета и журналиста, а у рату поднаредник-ђак 1. лете, 2 батаљона IV пука II позива.
Погинуо у „Степојевачким Шанчевима” код села Лесковца, на Космају, 29. новембра 1914. године.
Командант пука господин Милутин Стефановић са бојног поља пише Калману Леблу, брату пок. Леона, следеће:
Прикупљајући податке као грађу за историју пука и овог великог нашег рата, у којој прво место заузимају наши пали јунаци, – није из тих редова изостао ни Ваш брат поч. Леон.
Одазивајући се радо Вашој жељи, могу Вам послати неколико следећих реди о јуначки погинулом Вашем брату – поднареднику Леону.
У данима наше офанзиве, непријатељ тучен и гоњен већ неколико дана, решио се, да нам зада тежак ударац на положају код села Лесковац – на десној обали реке Бељанице, у округу Београдском. Сав непријатељски положај био је претворен у дубоке ровове, и јако поседнут пешадијом, митраљезима и топовима.
Наш пук стигао је непријатеља 23. новембра 1914, г. пред вече. Одмах су израђени прелази преко реке Бељанице, и, под заклоном мрака, пребачени су потребни делови, који су непријатеља напали још исте ноћи, и ноћ је проведена у борби; а у зору, 29. новембра, пребачено је и остало; борба је овог дана почела јака и крвава још од раног јутра. Непријатељ је био упоран и сипао је смртоносну ватру из својих ровова, али она није могла зауставити, нити је зауставила наш напад. У 1.30 по подне дошао је моменат и наредио сам јуриш. На овај знак сви су полетели са бајонетима на непријатеља у рововима.
Овај налет и јуриш немогуће је описати; довољно кад кажем, да су сви ишли као леса, као таласи, или још тачније као бујица, која све пред собом руши, обара и ништи. Међу првима, који су полетели на непријатеља неустрашиво и непоколебљиво био је Ваш брат поднаредник Леон – јер његова чета и он, са својом 1-ом десетином 1-ог вода, био је у првом борбеном реду. Његови војници који су га необично заволели због његове личне храбрости, веселости и веома лепог опхођења, нису га ни за стопу оставили. Поред осталих непосредно до почив, Леона били су каплар Миленко Ршумовић и редов Тома Терзић и Вељко Бјеловић.
За време овог јуриша непријатељске пушке и митраљези косили су наше јунаке, али их то није зауставило, – они су у свом налету ускочили у непријатељске ровове и непријатеља, који је ту био, сломили. – Но упорни непријатељ у то време отворио је тако исто убиствену ватру из другог реда ровова. Поднаредник Леон и имемовани каплар и редови легли су по земљи, између ровова, јер пред њима не беше рова, а остали били су у непријатељским рововима и сви отворише брзу паљбу на непријатеља. У тој најјачој ватри чуо је се глас и команда поднаредника Леона: „Добро нишаните, само добро нишаните!“ После кратког застајка требао се кренути и јуришати и на следећи ред ровова, и редови се кретоше, – Али једно зрно из митраљеза недаде Леону даље, удари га у десну ногу више колена – у бутину, но оно не беше смртоносно, али не беше ни последње. Редов Вељко Бјеловић одмах је притрчао, расекао чакшире Леону и превио му рану. Проклети митраљез сипао је непрекидно паклену ватру и још два зрна смртоносно погодише: једно Леона у трбух, а друго његовог Вељка у груди и обојица падоше, не знајућг више један за другог. Судбина је хтела, да је Леон остао непомичан за навек, а Вељко је рану преболео.
Ето тако је наш Леон храбро и јуначки пао ниуколико се не разликујући од његових храбрих Ужичана, а за част, славу и величину наше опште мајке Србије!
Извините Леонове млађе другове, што се у брзини не сетише верске разлике, и Леонов гроб обележише истим знаком као и осталих другова.
