име: Стеван
презиме: Марковић
име оца:
место: Туларе
општина: Медвеђа
година рођења:
година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Стеван Марковић је из села Тулара на југу Србије сада општине Медвеђа. Његови су досељени из племена Бјелица из Црне Горе, а он је припадао другој чети трећег батаљона Другог пешадијског пука у којој је био смели. Славно је погинуо у борби против Бугара код Црне реке октобра 1916. године.
“Ратни дневник” је пренео јуначку погибију наредника Стевана Марковића. Ево тог саопштења:
“ЈУНАЧКЕ ЖРТВЕ
Стеван Марковић
пеш. наредник
У велико гробље бесмртника и мученика за слободу Србије и српства, убројан је ових дана још један светао гроб – гроб наредника друге чете трећег батаљона, једног од најславнијих пукова наше пешадије – Стевана Марковића.
Неумитна судбина не бира жртве, али је у њему изабрала најбољи цвет из велике мирисне баште српског херојизма.
1. октобра ове године, би наређено нашем командиру, да четом нападне један истакнути бугарски ров, који је био у нецосредној близини наших ровова.
Командир још није био ни издао наређење да се Бугари нападну, а Стеван је већ био ван свога рова и са чистине гађао противнике које би приметио. Пред сам полазак рекао је војницима из његовог вода: ‘Децо, не бојте се! Бугари су кукавице, они нас не смеју ни сачекати! Ви само радите оно што ја радим па ће бити добро у име бога!… Ваш чика Стева ће напред а вн само угледајте се на њега! ‘ – То су биле последње речи и полетео је ка противиичком рову. Њему се придружио и поднаредник Раша Дробњак са још два друга… Пушке и митраљези од једне и друге стране косиле су све… Бугари су имали такве положаје да су наше тукли с три стране. Неустрашиви Стеван и његови другови нису презали пред пакленом ватром противника, већ су се постепено примицали његовом рову, убијајући сваког ко би се на истом помолио… Бугари су их видели и концентрисали су на њих пространу паљбу митраљеза и пушака, а када су им ови пришли на 40-50 метара пред ров, они су тада почели бацати бомбе на њих. Тресак бомби и фијук зрна проламао је каменити терен на коме су били. Стеван и његови храбри другови нису им остајали дужни, већ су их просто урнисали својим бомбама… Наједном једна непријатељска бомба паде пред саме ноге наредника Стевана, који беше скочио да полети на бугарски ров он се не прену од ње већ је хитро зграби и хтеде да је врати откуд је дошла; али то беше његов последњи замах! Неколико митраљеских зрна проби његово витешко тело. Он се зањиха… Јекну и паде! Погођен је био у само срце и није проговорио ни једну једину реч. Велики млазеви његове племените крви покропили су свету српску зељу за коју је покојник дао све, па и сам живот свој… До тога времена Раша и још један од његових другова били су тешко рањени, али видећи да њин чика-Стева храбро погибе нису се ни обазирали на своје ране, већ су и даље још огорченије тукли противнике све до самог мрака.
Покојни Стеван био је један од најхрабријих подофицира наше војске. О његовој храбрости и пожртвовању причали су ми његови другови читаве легенде. Учествовао је у свим ратовима од 1912. године. Као човек био је веома миран, скроман и поштен. Војницима је био прави друг, свакад је предњачио у војничким врлинама. Његов осетљиви карактер није му дао да се ма коме замери; старешине су га необично волеле и имали су у њему поуздања; војници су га због његовог дружељубља прозвали чика-Стева које му је звање до гроба остало, а које га ће се многи његови другови још дуго и дуго сећати. То је била чиста и честита српска душа какве се ретко рађају.
Кад је идућег дана покојниково тело извучено за сахрану, сви војници а и сам командир плакали су. Плакали су зато што међу њима није било више њиховог чика-Стеве! Није било првога међу првима! Није било онога који је предњачио у свима врлинама и коме је сопствени живот био маленкост пред слободом и спасом своје отаџбине! Покојник је изгледао насмејан, са његових усана као да се тела отети реч: – “Гледајте вашег чика-Стевана… Славно је мрети за отаџбину.” Тај утисак који је мртво и крваво покојниково тело оставило на нашу душу, као и његова ранија дела морају нас вечито подстрекивати да ускликнемо – слава храбром чика-Стевану! Лака му српска земља била!
Мирко”
