име: Драгољуб
презиме: Мијатовић
име оца: Недељко
место: Белосавци
општина: Топола
година рођења: 1888.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ИДИ КУЋИ, ДРАГОЉУБЕ
Драгољуб Мијатовић из Белосавца, отац ми се звао Недељко а мајка Ивана. Рођен сам 1888. године. Имам четири разреда основне школе одличног учења, све петице сам ређао. Уха, кад себе је то било! Доносио ми петице и мој унук Слободан. Он је рођен после овога рата, па кад је ишо у основну школу, он све трчи из школе да ми каже: “Деда, добили смо петицу! Ја сам, каже, говорио твоју причу о балканским ратовима и добио петицу.” Прошло неко време, он опет: “Деда, још једну петицу добили смо нас двојица! Причао сам, каже, твоје ратовање у првом светском рату.” И кад је учио четврти разред, он исто: “Деда, опет смо добили петицу.” А ја се мислим – што сад петица, ја овај рат нисам ратово. Тек он ће: “Деда, петица што знамо народне песме.” Истина, ми имамо гусле у кући, и кад буде зимње време, или док смо за стоком, ја унучићима певам уз гусле и они су тако све песме о Милошу и Марку научили… А сад, живим докле ја оћу. Не знам шта ме тера да живим, али кад напуним стоту, нек умре ко мора.
РУДНИ ВОЗАР
У кадар отишо сам 1909. године, у Крагујевац. Ту је био четврти артилеријски пук звани “Танаска Рајића”. Две године служио сам – девете и десете… На три године пре војске оженили ме отац и мајка. Био ми се родио један син, и 1909. кад сам отишо у војску, родио се други. Трећи син ми се родио 1911, а ћерка после церске битке, 1914. године.
Ја сам у артилерији био рудни возар. Два коња најјачи иду у руде па пред њима мало такши, па предњи још такши; три пара коња су онда вукли топ. Вучу сви коњи, али они у рудама обавезно, они држе ток. Сви коњи леваци у запреги се јашу: рудни, средњи и предњи. Три возара има. Коњи су државни, добро урањени.
За руковање имало свакојаки – неки су опасни, има и добри, и цамбаса. Али све то војник умирња. Негде се деси, али код мене у батерији коњ није поштетио војника. Војници лако умирњају таквог коња који оће да наиђе на човека… Ми узнемо кратке суље па само га мувамо по стомаку, један с једне, други с друге стране. Докле га измувамо, он после миран ка бубица. Имало је у запреги и лењи коња, али бијемо па вуче и он, још како лепо! Моји су коњи били мирни, није се десило да ме удари или уједе, ја сам смео под њи да спавам. И они да стоје, да ме згазе неће. Оће коњ да уједе који падне рђавим војнику у шаке. Коњ осети кад је војник лабав. Коњ осећа и разуме, коњ је паметна животиња. И сваки коњ је имо своје име. Имена смо давали ми војници. То је у штали давано, кад је залудница, а у рату немаш времена.
КРШИЛА СЕ БИТКА
Дошла девесто дванајста, мобилишемо се за рат са Турцима.
Зборише Крагујевац. Одемо, скупила се војска тамо. Кажу, заратили смо с Турцима. И ми, са топовима, цео пук, кренемо се у Македонију. Топови су пољски, брзометни, из француске фабрике “Крузо”, калибар седамдесет пет милиметара.
Путујемо и дању и ноћу, усиљено. Коњи се познојили и поломили, стиже не и киша. То је, уха, чак октобар месец, почетак октобра, дабоме. Наша Шумадинска дивизија припада Трећој армији. Идемо према Косову, према Приштини. Нама командује ђенерал Божа Јанковић. Идемо у те наше крајеве које држе Турци, да одбијамо непријатеља и да сиђемо у Скопље. А дунавци и дринци су отишли лево према Куманову да отуд подувате Турке и потерају овамо, а ми да сачекујемо и одагнамо даље. Ми смо артилерија у Четвртим пуку. Ретко смо са друма силазили, само да се баш мора. Ноћу склонимо се са друма у неки заклон, ту мало коње одмориш како можеш, наслониш се негде те мало тренеш и иди даље.
Путовали смо два-три дана и дођемо у Косово. Па преко Косова ширили смо се на све стране. Пук не иде у борбу у гомили, он се рашири – једни овамо, други онамо, трећи тамо. Заузимамо положај по фронту. Кад смо наишли на царинарницу турску, њу разби један топ наш брзометни и ми пређемо тамо, уђемо у те крајеве које су држали Турци. Успутно биле су ретке борбе са Турцима. Ниси имо с ким овамо да се бијеш.
Главни окршај био је на Куманову, наши су пришли на дваестину километара до те вароши и ту кршила се велика битка. Ми први и други дан нисмо учествовали, били смо приправни да ступимо у борбу и ми, Шумадинска дивизија. Али трећи дан битке Турци су бежали од Куманова према Прилипу, па даље за Битољ. Бежали су Турци ко без главе. Само, наша пешадија много је изгинула. Једва су одржали фронт. Турцима су ту Арнаути доста помагали, они су били добровољци код Турака.
Коњи су и ноћу у запреги, не смеш да га јуриш него мора да иде полако: тап-тап-тап. Али било је и јурења, како није било! Ја сам био упустио обадва дизгина, од обадва коња, ја заспо на коњу, заспо! Кад се ја пробуди, оно нема дизгина! Тражи, пипај, тражи. А коњи иду. Дешава се да војник заспи у путу. Кад је много уморан, он се превари, мораш, и срце ти заспало. Колико си спаво да си спаво доста ти је, сад има да се пробудиш и да идеш. Ми смо први позив, најбоља војска, све младићи бирани. А пуштали смо бркове, да се зна ко је тобција!
Главна сила турска бежала је према Прилипу, а мање овамо према Скопљу.
То је пун друм Турака, све колона по колона, заробљени Турци. И бежи пред нама све што је турско: и цивили, и војска, измешали се. Било је и була без мушкараца, цео буљук, имало саме и са децом.
Пешаци можда су негде и врднули, он је сам па кад се изгуби ником ништа – они други иду без њега. Код нас је друго правило: мора сваки да је на свом месту па да крене топ.
Ми смо окренули десно, према Скопљу и Шари планини. И провели смо тамо неколико недеља, док се Турци нису предали код Прилипа и Битоља, па смо се вратили, а неке дивизије су отишле у арнаутско, тамо, да избију на море. Ми се вратимо у Крагујевац.
ДА ЗАСИЈА ОНА САБЉА
Е, сад долази девесто тринајста година. Бугари нешто се покрпаше са нашима, а били багим савезници, па оће да се ратује. А краљ Петар матори дође и с њим ђенерали дођоше. Држи говор краљ, каже:
“Траже Бугари Македонију и Србију довде и довде”, ограничили, знаш. “Велите ли да дамо или да не дамо?” Војска кликну из грла:
“Не дамо! Не дамо па да би сви изгинули.”
Јесам видео Петра краља, био као и човек сваки. Обучен у војно одело – оне ленте, оне пантљике, оне плоче на њему, оне плетенице горе. Потањи, стасит човек био. Бркове имао. Каже:
“Да засија она сабља с којом пође царе Лазо…”
А војска виче:
“Не бој се, господару, докле нас траје!”
И ту се зарати. И одатле је отишла војска сва на границу према Бугарима. То је било одма по Видовдану. Кад се косе ливаде и стиже прва ракија.
Дође до грдни окршаја. Сва артилерија учествовала која је била и коју смо имали. Мој пук артилерије није гасио топове никако. Није борба прекидала. Бијемо ми топовима, бију и они, само су били ређе. Ретко је њино зрно погађало. А наше је зрно свако ишло у тачку де нанишанимо. Погађало – и растури ров, растури топ. Наши топови бацају гранату пет километара, далеко, а граната је тешка шес и по кила. Бугари су дирекно нишанили, а ми имамо тачније топове, наши само поватају њине тачке и ниједна граната не промаши.
Кад почне паљба ми коње склонимо у неку јарушчицу или тамо где не иде борба, де не иде метак. Коњи су морали да се склону, онда није имало шта да вуче топ него коњ. Ако изгину коњи, онда нема шта да закачи топ.
Изгинуло је пешака – не питај. Од нас артилераца мало који погине. Очајна борба била. Судар је бивао и прса у прса. И који се рани, он се рани најљуће, тешка рањавања. Бијемо преко наше пешадије, они су на приближно два километра испред топова. Ми је штитимо и дајемо им подршку.
Али гине се очајно. Причају официри, и видимо и ми како се гине. Ја сам послат на штацију да довеземо муницију. А тамо – пред сунчев заод полази воз пун рањеника, санитетски воз полази за Скопље, а из вагона понегде крв прокапљује.
Тај рат био свега тринајс дана. Али било је чврсто. И ми Бугаре потучемо и отерамо са Брегалнице; оно што нисмо заробили побегло, и готова посла.
МАЛО БИЛО МИРА, МАЛО
И кад се то завршило, сваки у своју команду враћа се. Ми дођемо у Крагујевац поново. Из моје батерије сви смо били на броју – и војници и коњи. Победа! Краљ Петар пише споменице и каже: “За Косово – Куманово, а за Сливницу – Брегалница.” Осветили смо Косово.
Пуштени смо кући.
Мало је било мира, мало.
Четрнајсте године удари Шваба. И опет у рат да се иде.
Ми се нисмо били ни пола мобилисали, кад је он заузо био Цер и брда. Ударио преко Дрине и уватио де год је имало брдо како. А ми полако: док се мобилисали, па докле се то сакупило, па пошли – оно прошло пешес дана.
Од куће сам опет отишо у Крагујевац. Па из Крагујевца кренемо преко Аранђеловца и право на Цер. Мој пук.
Шваба је био заузо цео Цер. Избио артилеријом на врх, а подножје уватио пешадијом.
Стигнемо ми. А један командант пешадијски, из које јединице био не знам, он каже мојим командиру:
“Слушај ти, Шумадинац! Твоја батерија, каже, да ти је на приправнос! Ја ћу да идем да вршим јуриш на онај логор швапски и да га дигнем. Немој да палиш све док ја не рекнем.”
И оде и нападне са пешадијом. И освоји га. Мој командир, капетан по чину, није смео да пали, зато што се пешадија измешала. На нож и смрт, на Церу горе. Тешка борба, али то је била брза борба. Рвање је трајало кратко.
Ми смо ступили у дејство после. Ту дође Степа ђенерал те размести топове испод Цера. Бану он једно јутро, зора се тек указује, а он стиже. Па викну на официре:
“Шта спавате, ви!?” Па оде топове те распореди: овај овде, онај тамо, онај онамо. И узе велики онај доглед троножац, па загледа, па загледа, и каже:
“По једну пали, под моју команду. Пали!”
Они опалише, удари по сред рова швапског. И после удри. Тако ти ми сложисмо по Швабама.
На Церу пуцамо и дању и ноћу. Кад пуцамо ноћу, види се граната, она сија; а исто се тако види и швалска отуд. Кагод кад иду нека светла по небесима, то тако изгледа. Одаје глас брдо, и планина само јечи. Мрдне земља испод ногу кад пукне наш топ… Зависи каква је даљина: кад смо близу ми оспемо картечом. Кад је даљина велика, ми бијемо разорном. Командује се само де ће да прсне кад је распрскавајућа. А кад је шрапнелом, то се бије кад видиш њину војску, ако су близу.
То кување на Церу трајало је два-три дана. Пешадија је страдала много. Пешадија зароби непријатеља и спроводи га тамо. У позадину спроводе оно што не утекне. Официри кажу: “Издржите, издржите, јунаци! Беже они.”
Испаде добро. А Шваба је борац према нама никаки: бежи он кад падне граната ко куче од прангије. Бежи!
За церску битку било лепо време, уза жетву, прашина била путом до колена. Ноћу топло, летње време, да спаваш де оћеш. За време битке нама је стизало следовање и муниција уредно, не знам кажо је пешадији. Имали смо граната довољно.
На Церу пешаци запленили коње, оне јаке, штајерце швапске, а мој поручник каже:
“Смеш ли, Мијате, да истераш топ са ови два?“
“Смем”, реко.
“Ајде, јаши!” Узјашим ја и закачим, а он каже послуги: “Ајде за топом!” И штајерци истераше! Само два коња. Истераше на вр’ Цера.
Ту сам ја видо нашега војника и Швабу, забио овај ономе, онај овоме, бајонет у груди и како су пали, остали пушке и ножеви у грудима.
Виђао сам мртве свуд редом, расуте. Измешано: и њини и наши. Њини још више. Кад погледаш мртве, само се по оделу разликују. Швабе су имале плаво одело. Опасна је та церска битка била. То је била битка са свију страна планине. Један дивизион на овој, други на оној, трећи на оној отуд страни, четврти бије са оне отуд.
Стављају вату у уши нишанције који су близу топа, ми не стављамо. Научили и ми и коњи на пуцњаву.
Војске много било. Ту је Степа комадово.
На врху Цера нема шуме, горе је зараван. Голо. Где су дрвета – ту су поретка дрвета. А у подножју шума. Са Цера се лепо види Дрина. Ја нисам ни силазио са оне стране тамо. Командир каже – нема потребе. Шваба већ протеран преко Дрине, он је отишо. Пешадија је испратила Швабе до обале, она не сме да остаје, да заостане, она мора да јури. Плавиле се оне падине церске од изгинули Шваба.
КО СМЕ ДА РАСПУСТИ ВОЈСКУ
То се после смирило и задржало месец-два, још траје лето. Кад – опет Шваба надире, иде отуд масовно преко Саве, преко Дрине, стиже и до Мачковог камена…
(Кад смо се ударили са Турцима, са Бугарима, па са Швабом на Церу, мислиш да је било стра неког! А – то није било никако! Стра међу војском? У нашој војски нисам ја видео човека да се уплашио. Тешко војски која се уплаши, готова је. Они су се плашили, ми нисмо. Иде војска у јуриш, пук иде, и Степа иде на коњу за њима. Нема стра, нема ништа. Он је поред нас, поред пешака; нема стра кад знамо да је ту и ђенерал. Па кад гине он са његовим знањем, шта је остало за редова. Кад гине ђенерал, погинуће и редов).
Септембар четрнајсте године почео, Шваба надире, повлачимо се, али уз борбу. Ми смо оступали и примали борбу, па опет, па опет. За два месеца оступања имали смо, које дању које ноћу, дваестину окршаја. Оступали смо до сред Србије, до новембра месеца. Па кад смо се мало одморили и кад стигла муниција, ми напред. Гони Швабу. А киша, блато, водурина излила, заглавио се Шваба…
Падају швапске гранате у близини, а срећа наша не опали свака. Наш командир дивизиона стоји пред топовима и командује паљбу, даје даљину и друго што треба: де граната да падне, де да се распрсне. Војници послужују, пуну, нишанције нишану. Осматраче имамо, они јављају де падају наше гранате. И кад се то тамо попали и побије, ми прежи и напредуј. Не смеш да станеш! Кад заглиби топ, онда војници вучу на конопце, на једеке. Шваби не смеш да дозволиш да предане.
И тако смо ми ту колубарску битку освојили.
Од Колубаре отишли смо на крај Србије, према Македонији. Ја сам и даље у војски, ко је смео да пусти да идемо кући. Нисам ја више кућу видео док нисмо дошли са Солунског фронта.
ВОЈВОДЕ СУ ЗНАЛЕ
Девесто петнајсте године удружише се Шваба и Немац, па им се придружи Бугарин и ударише на Србију. Све војводе су знале: Мишић је знао, Степа је знао, да после победе на Колубари опет има да буде рата. И узели они мапу велику и гледали куда нам је најкраћи пут да избегнемо.
Стално смо кроз Србију водили борбе: оступали пред јачом силом, али никад без борбе. Ја не рачуњам оступање све до Пећи, то је било ратовање. Тек од Пећи смо кренули да се повлачимо.
Ми смо наше топове попревртали у воду. Официри су наредили да скинемо са топова иструменте и да уништимо. Каже: мора да се тако чини, да не падне непријатељу у шаке. Их, како нам је било кад смо се растајали од топова! Било је плача. Тешко нам било. Палили смо првом, погорели на топовима оне дрвене наплатке на точковима и још којечега. Затвараче смо повадили. Муницију смо били испуцали успут, овде-онде сачекивали непријатеља. Оно што је остало од муниције побацали смо у бистрицу, река била прилично велика.
Коње смо повели, ишо докле је који могао. Кад је огладнео, он се сам претурио и цркава; шта вреди да га водим кад немам чиме да га раним.
Повлачимо се преко Црне Горе, сад смо и ми ко пешадија. То није био строј, него растурена војска. Иде полако. Ја сам и оружје добавио: коњички карабин, нов као цвет. Обучен сам по војнички све: цокуле сам добавио у Нишу, изнето војски обуће из магацина; оне су ме пренеле у повлачењу. То је била моја велика срећа – добра обућа. Ишли смо гомилом, нема са нама бежаније, само војска.
Црногорци су се лепо понели према нама. Него, шта вреди кад ни они, кукавци, немају. Давали су, али немају. Парче проје да ти, али сиротиња су. Камен имају и ништа друго. Нема ни шуме, ни дрвета куд смо пролазили.
Црногорци су задржавали Швабу, задржавали. Јанко, сердар Јанко Вукотић, он је цео немачки пук скршио. Бранили су нас Црногорци опасно. Само нису имали шта да ни даду да једемо.
Официри наши артилеријски нису знали да нам проговоре ни једну реч. Тако се ућутали ко да су изгубили све.
Кад смо оступали, друг мој један уђерио у Пећи велики котрљ качкаваља. Па поделимо на четворо. Ја сам моју четвртку метуо у торбицу. И то ме држало десетину дана: одсечем танко и више се варам него што једем. И та ме четвртка пренела. Нисам ја мислио назад никад. Гледаш ти да пређеш тамо и да останеш жив.
Кад смо се повлачили преко Црне Горе и Албаније, било је предаје војника. Звали и мене, неке моје комшије, кад смо седели око једне ватре и каже:
“Ајдемо, Драгољубе, да се предамо.”
“Ким?”
“Швабама. Бацају,” каже, “плакате, веле неће нам ништа, да нас пуште кући.”
“Море”, реко, “идите ви (онам они) у пизду материну! Да идем ја Шваби у руке? Ја нећу жив макар мајкао у пола пута.”
Али ујутру сви кренуше, није се ниједан предао. А било је колебања, било је и предаје и враћања. Официри нису смели ништа да кажу, нит су имали шта да поједу ни војски да дају. Псују војници генералима дете, псују мајку, и краљу. Официр пролази у гомили и чини се да не чује. Народ псује, јебава народ, тешко му било. Огладнео, а мора да бега.
НЕЋЕ НАРОД ДА СЛУША
Нисмо много дубоко ишли у Албанију. Кршимо се отприлике крајом Албаније, који је одбачен поред мора. Па ми тај крај ватамо. Божићни пос цео табанали смо преко Албаније.
Али кад смо пристигли неку пешадинску јединицу, угледам ја како једнога војника бије официр, па све врбовачом преко леђа и преко стомака. А он држи пушку о рамену. Он стао па се укочио, а ја му кажем, кукавцу:
“Скини ту пушку па га уби, за шта је носиш!”
А онај официр што га бије мени:
“Шта кажеш?”
“То ти кажем што чујеш! Да си ти на мене ударио, заварачио би те ја наједно.”
Страдали су највише трећепозивци, али страдали су и регрути. Од глади. Од зиме. Од болести. Тера, тера док падне, и више се не диже. Ја сам видео на два-три места: пао човек, не говори ништа, набио ћебе на главу и ћути; чека кад ће да мајка. Ми не можемо да му помогнемо: нит има шта да му даш да једе, нит можеш да га поведеш. Ни ти немаш ништа. У кога има понеки бисквит, понеки пексимит, то поделимо па колико било. Онда нисам пушио, али тешко је било и дуванџијама, делили дим од цигаре.
И коњи су страдали. Коњ кад је гладан, он не може да макне, он се само претури. Човек је издржљивији. Човек нађе нешто мало па каже: ћути, добро је – и носи душу даље.
У Санђован дођемо – не вреди, не сме лађа да наиђе, посејо Немац мине по води. Идемо у Драч. Кад тамо, непријатељ бије Драч. Де ћеш сад? За Валону – напред продужујемо.
У Валону стигнемо пред Божић. Ту нам је последња станица, нисмо имали куд даље.
Француска лађа чека у Валони. У сам мрак смо ушли у лађу. Лађа велика, примила војника неколико пукова.
У лађи кревети један више другога. Како је који уватио кревет, тако и заспо. Дошли Французи да нас вичу да вечерамо. Каква црна вечера, нико да се дигне не може. Ми јесмо гладни, али нико не може од умора да устане, да оде да једе.
Преко мора, западу, ишла лађа за Крф. Путовали смо једну ноћ.
И стигнемо ујутру. Сачекују нас француски официри и болничари са докторима, нема њини војника. Одма свлачење: наше одело обашка на гомилу, да се упали. Нас опраше и очистише и дали нам све ново да обучемо.
Одма у ноћ паде снег на Крфу. Био с педи. Они Грци кажу – никад нису имали снег и не знају шта је снег. Мали снег, само потрусио земљу, топал, нема зиме, истопи се брзо. Трајао само један дан.
У почетку се умирало на Крфу – иии! То немој ни да питаш колико. Зато што трпео гладан, трпео, па онда се доватио леба. Наједе се и – мртав! Говорено је: полако с јелом. Неће народ да слуша. Доктори једнако иду кроз војску и једнако вичу: бре, леба мање, те узми ово, узми оно. А леба што мање, док не ојачаш црева. Јок, неће Србин да слуша! Јеби га. Увече се најео, ујутру мртав. И шта ће са њим: има одређена места де ји копају. Закопају, шта ће друго.
А ми…нас три друга: један од Милановца, један од Чачка и ја, моји другови из батерије, ми се договорили да један дели леба данас, сутра други, прекосутра трећи. Колико ти ја одсечем леба више не смеш да узмеш. Пазили смо готово месец дана, не смеш више да поједеш – колико ти друг да, толико смеш. Не смеш више иако си гладан, не дају они двојица да једеш. И тако се сачувамо.
На Крфу наоружаше нас прописно, добили смо пушке и шлемове од савезника, али није било неке нарочите обуке. Добро смо јели, седели и опорављали се.
КАД СОТОНА УЗМЕ ЧОВЕКА
Одужи се дан кад седиш залудан. Неки се картају – играју у паре, у свашта. Гледао сам како се човек занесе у коцку, све до прага дао би на карту кад сотона узме човека. Баш сам пратио како један војник губи. Кад све паре погуби, он тури копоран у залог…Узеше му копоран. Па скидоше му панталоне и кошуљу. Све погуби он. Само гаће и цокуле нису му узели. И сад, шта ће с њим – терају га код командира да иде, да иште ново одело. Да каже – однела му вода одело кад се купао. А он:
“Како ћу да поздравим без капе и без опасача?”
Те вратише му они опасач и шајкачу. Он обу цокуле, натуче шајкачу, препаса опасач преко гаћа, и одоше. Узела се једна талаворница, иду за њим, певају и лупају му у канту неку.
И официри су се коцкали. Имао сам ја једнога друга, ту из близине, ађутант код неког вишег официра, звао се Живојин Ђурђевић, поручник по чину. Био је картарош велики. Он ми каже:
“Оћеш, Драгољубе, да куваш кафу ноћас?”
“Оћу”, реко.
“Спреми за ноћас мало дрваца, ја ћу каже да имам неке официре да играмо карте.”
Седну они у шатор, а ја позади шатора ложим мало ватре и кувам целу ноћ кафе. Добијем динара колко оћеш. Ујутру узмлачим воду те се бријају н умивају – да иду исправни у своје јединице.
Дешавало се да се неки војник опије, то нису бранили. Ја сам једном носио коњак из француског логора у официрску кантину са једним другом из батерије. Носили смо на чабрењаку мањерке пуне коњака. Пије ми се, иде ми онај мирис у нос, а немам чиме да заватим. И ја како ћу, узнем новчаник, имо сам омањи, за ситниш, што дође читаво четвртас. Заватим, попијем један новчаник коњака, па још један… Не види онај испред што носи да ја овамо пијем. Кад је било пред кантину, спустимо мањерке и ја се одма претурим. Не знам за себе ништа. Резилили ме, брукали ме, оваки си, онаки си. И на тим прошло то.
Једног дана свира труба збор. Шта је – неће нико да каже. Оно, да иде војска да се причести. А са нама на Крфу био поп белосавачки Светозар Ивошевић, родом из Јунковца. Ми сви били доручковали: неко сланину, неки месо, шта је ко доватио. Кад одомо у ту црквицу, приђем код тог попа нашега. Познаде ме, каже:
“Здраво, Драгољубе.”
“Здраво, попе Ивошевићу. Стани”, реко, “да ти кажем две речи.”
“Шта је?”, примаче се, само он да чује.
“Ми смо”, реко, “сви доручковали – неко сланину, неко ово, неко оно.”
А он се окрену па каже:
“Бог ће да опрости, то је војска.”
И прими нас те се сви причестимо.
(А онако, кад седнемо да ручамо нико није водио рачуна – ко ће да се прекрсти он се сам прекрсти. Ја славим Светог Василија, то је стара Нова година. Купим мало ово-оно, и коњака, те се наређамо, споменемо крсно име).
На Крфу смо презимели зиму, остали смо ту четири месеца. Опоравили се добро, уранили се ко ардови. Имало је војника који су знали да свирају у свироку, у ћемане – уватимо се у коло, било и песме.
ЗАЂЕ АВИОН
Дође Млади Ђурђевдан шеснајсте године, да се иде за Солун, чека лађа уз обалу. Француска лађа. Намештена вага на обали мора. Сваки војник на вагу и у лађу. Имао меру-немао, сви на лађу, нико није остављен.
Пређемо море лепо, изиђемо из лађе у Солуну и одемо у неки логор изван вароши. Ту се опремимо прописно, три батерије француски топова, исто калибар седамдесет пет, исто пољски топови. И ајде до фронта на три-четири километра. Нас су распоредили према Бугарима. Али Бугари су били уватили шуму, уватили јаруге, а ми смо пали на чисто поље као на длану. Не можеш да живиш од Бугара, близу они и бију овамо. Те зађе прво авион горе, гледао де су Бугари, и официрима артилерцима каже де су и куд су. Те ови поватају нишанске тачке па разорним гранатама одбијамо Бугаре и уватимо заклоњен положај. Пешадинци наши испред нас у рову према Бугарима. Ми смо на положају код Острова, поред језера, и нисмо имали куд мањ у воду да је навалила нека сила јача. Оступања нит је могло, нит је смело да буде. Боравимо у шаторима. Коњи за обалом овде-онде. Топло време стално. Добијамо следовање за нас и за коње. Само наше три батерије заједно, један дивизион, опет Шумадинска дивизија. Ноћу дајемо стражу, дању ништа.
Сваки дан иду курири, по два-три из дивизиона, те купују вино, доносу дуван и све што оће официри. Пуштао ме командир да идем у Солун: “Иди, Драгољубе.” Али ми смо мало пара добијали, давали нам грчке драхме.
Ја сам био са једним командиром који се звао Вукашин Петровић, родом из Београда. Ни он није тео да иде у Солун. Зовне курира па каже: “Еве ти паре, донеси ми то и то.” Добар човек био тај официр. Он ништа нама не говори друго него оно војнички и гледа тамо оне справе, оне тачке нишанске. Артилерац прави. Официри су се наши према нама понашали и овде на фронту и у оступању као мајке. Нама долази и француски командант, он је био главни настојник војске.
(Ми смо волели Французе, они су нас спасили. Били су добри према нама. Њин официр скупи војнике укруг па им прича нешто, прича, прича, па кад заврши, он извади кутију цигара од сто комада па зађе редом, све послужи војнике кад заврши час).
ЖЕНЕВСКА КАРТА
Гледао сам неке земљице око батерије, да нађемо да нешто посадимо, али није имало, само камен. Обала иза нас, камењар и камењар. Имало змија у том камењару, али нисмо се плашили, научи човек. Имало ниже нас поље што сију они мештани кукуруз и све. Заливају га. Слаба земља, а он, ма какви – бољи од нашега.
Јавим се кући, то је било седамнајсте године, на фронту исто. Срео сам мога учитеља, звао се Благоје Чоловић. Здравимо се, а он:
“Драгољубе, имаш ли ти женевске карте? Немаш?”, и он извади две па ми даде. “Пиши на ово. Само пиши латиницом и”, каже “добиће”.
И ја на ту карту напишем и она стигне у Белосавац. Официри су добијали новине, читају па дају нама. Начули смо и за Аписово стрељање, како нисмо, имало нешто те се читало о томе. Али, поштено да кажем, војска, брате мој драги, не сме да води никакву политику!
Носиш стално војничку торбу. У њој имаш свашта… Никада нисам носио пушку, добили смо у батерији да држимо стражу. Добили смо догледе, оне дугачке, артилеријске. Отпашем га кад нема борбе и оставим у шатору. Само кад је покрет, онда смо под пуном ратном спремом…
Кад останемо сами ми војници, док се одмарамо, разговарамо о кући и породици, бринемо. Питамо официре кад ћемо у Србију. Не знаду ни они. Они су били у француским рукама, кад Француз нареди – онда ће. Туђа земља, туђ леба, осећали смо се… Их, како смо се осећали! Као свака сиротиња.
Како седамнајсту, тако и осамнајсту проводили смо на положају. Па кад се примакло да се врши пробој, вели мој командир:
“Да ти дам, Драгољубе, нешто чина?”
“Што ће ми? Кад мора да иде у рат и онај са чином и онај без чина. А ја исто ћу да радим што и пре ратовања, исто ми у њиви и са чином и без чина.”
ИДИ КУЋИ, ДРАГОЉУБЕ
Дошло време да идемо у пробој. Предвиђо се тачно дан пробоја фронта. А Французи довукли муницију, камаре леже. Французи су све три године догонили муницију. Лађом до обале, па од мора камионима овамо. И паковали.
Паде команда: Под пуну ратну спрему! Све спремај, идемо за Србију. И тога јутра, то је половином септембра осамнајсте године, распали! Па распали! И дању и ноћу. Дваес и четири сата није угашено дванајс топова.
Кад је пешадија гурнула напред, каже – готово! Нема отпора никако, Бугари заслепели и залудели. Пешадија гурне све певајући. Сад ми прежемо коње па за пешадијом са топовима.
Срели смо наједном месту у Криволаку два вода немачки, пешаци, пошли да помогну Бугарима и да ји врате у борбу. А наш командир Вукашин Петровић вели: “Доцкан Марко стиже на Косово!” И опколимо са свију страна те заробимо Немце.
До Ниша знам куд смо се кретали, од Ниша после нисам ни мислио куд идемо, само што пре да се стигне кући и овамо да се ослободимо. Ми смо све с коњима, пруга је била разорена, нисмо могли да се упнемо у воз.
Дођемо у Крагујевац, будемо мало. Одатле ме командир пустио кући:
“Иди кући, Драгољубе.”
Мени се рачунало и балканско ратовање. Други су остали још да дослуже. Пешке сам дошо из Крагујевца, ко те пита за превоз. Само сам пушку предао, одело нисмо скидали. Реко ми командир: “Не дај одело са себе никоме.”
Овде у Белосавцу поцепао сам то одело, нисам имо шта друго, морао сам да облачим сваки дан. Било колико оћеш сељака по сокаку и по њивама у војничком оделу.
Мајка ми била жива код куће, отац није. Прича мајка како су им узимали, како су им отимали. Узимали стоку, жито, кукуруз. Било се оголело. Нешто одно непријатељ, нешто се поцепало, а није куповано. Тешко време било. Ја сам затеко код куће само једну краву и једну крмачу. А моје и братове деце шес било. Мајка и две снаје. Дође убрзо и мој брат Радован из ропства, старији од мене. Па увече седимо и причамо, ни њему није било лако. А деца се окупе око нас, дигну грају, сиграју се војске.
