име: Милинко
презиме: Милићевић
име оца: Божидар
место: Поповић
општина: Сопот
година рођења: 1887.
година смрти: 1936.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Милићевић Б. Милинко, официр – пуковник, (Поповић, Моравска бановина, 20. ХI 1887 – Скопље, 8/9. I 1936).
Отац Божидар. По завршеној нижој гимназији уписао ПШ у Београду, априла 1899. године, коју је завршио 1901. године с одличним успехом.
У чин потпоручника унапређен је 1907. године. Као официр уче- ствовао у свим ратовима од 1912. до 1918. године. За време Српско- турског рата као поручник командовао је четом у XVII пешадијском пуку Дринске дивизије, где је за заслуге и храбро држање унапређен у чин капетана II класе. У II балканском и на почетку I светског рата ратује са истом четом у XVII пешадијском пуку. Јуришајући на челу своје чете 14. септембра 1914. године на положају Биљег код Ваљева тешко је рањен у леву страну груди. После чега је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена и унапређен у чин капетана I класе. Са осталима се повлачи преко Албаније до Крфа.
Током 1916. године упућен је у Прву српску добровољачку дивизију где као командир чете и командант батаљона учествује у борби против Буга- ра на Добруџи. У јуришу 19. октобра 1916. спашава свој батаљон и један дивизион румунске војске али и бива рањен испод плећке. За те заслуге је награђен високим руским Орденом Светог Владимира и највишим румунским одличјем Михаила витеза, које га је уврстило у ред румунских племића. По окончању битака у Добруџи враћа се на Солунски фронт и учествује у борби на Добром пољу при пробоју непријатељског фронта, где је поново рањен у леву руку 15. септембра 1918. године. За тај подвиг и храбро држање добио је чин мајора.
Поред поменутих признања је добио: Сребрну медаљу за храброст (два пута), Златну медаљу за храброст, Орден белог орла са мачевима V и IV реда, француски Ратни крст са палмом, Орден југословенске круне IV реда и многа друга одличја за ревносну службу и све четири споменице за ратове од 1912. до 1918. године.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Пуковник Милинко је рођен у селу Поповићу у Моравској бановини 20. новембра 1887. године. У војску је ступио по свршеној нижој гимназији уписујући X класу подофицирске школе у Београду априла 1899. године, коју је свршио с одличним успехом 1901. године. У чин потпоручника унапређен је 1907. године.
Као официр Милинко је активно учествовао у свим ратовима од 1912. до 1918. године, вођеним за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.
У турском рату 1912. године Милинко као поручник командује четом у XVII пешадијском пуку Дринске дивизије, где поред одликовања за заслуге и храбро држање бива унапређен у чин капетана II класе. Одмах потом учествује у српско-бугарском рату као командир чете до краја рата, увек у строју.
У првом светском рату капетан Милинко командује трећом четом истог XVII пешадијског пука и у борби 14. септембра 1914. године, јуришајући на челу своје чете, на положају Биљег, код Ваљева, буде тешко рањен у леву страну груди, од чега му лева рука остаје утрнута. За ове заслуге одликован је и унапређен у чин капетана I класе.
У 1915. години Милинко са нашом војском одступа преко Албаније на Крф, одакле, по избору, 1916, као један од врсних официра одлази преко Енглеске у Русију да у Првој српској добровољачкој дивизији у почетку као командир чете, а потом као командант батаљона, учествује у борбама с Бугарима на фронту у Добруџи. У овим борбама, увек у строју и на челу својих јединица храбро се бори и спасавајући јуришем свој батаљон и један цео дивизион артиљерије румунске војске и у том боју бива рањен 19. октобра 1916. године испод леве плећке. За ове заслуге је награђен високим руским Орденом Светог Владимира и највишим румунским одличјем Михаила витеза, које га је уврстило у ред румунских племића – витезова, чији су живи другови сваке године били лични гости румунског краља. Ова висока почаст указана тада капетану Милинку, била је част нашој целој војсци, јер је врло мали број ових витезова.
По окончању битака у Добруџи, Милинко се враћа са својом дивизијом и целим корупусом на солунски фронт. На тај фронт је дошао с напред поменутим одличјима витешкога ранга Русије и Румуније и са Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртога реда. Без одмора са преболелим тешким ранама учествује у бици на Добром пољу при пробоју непријатељског фронта где је поново рањен у леву руку 15. септембра 1918. године. За овај подвиг и храбро држање добио је чин мајора. Поред унапређења за осведочену личну храброст пожртвовање на бојном пољу и умешност у командовању Милинко је одликован још и овим одличјима: два пута Сребрном медаљом за храброст, Златном медаљом за храброст, Белим орлом с мачевима петог и четвртог реда, руским Орденом Светог Владимира с мачевима четвртога реда, француским Ратним крстом са палмом и као што је напред речено Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда, румунским Орденом Михаила витеза и руским Орденом Светог Владимира. Поред тога Милинко је за заслуге у миру добио Белог орла петог реда, Југословенску круну четвртог реда и многа друга одличја за заслуге за ревносну службу, за војничке врлине и све четири споменице за ратове од 1912. до 1918. године. Тако су не само наша Врховна војна управа, него и савезничке цениле пожртвовану војничку истрајност, јуначка дела и оданост отаџбини и савезницима и дале пун израз своје захвалности путем највећих ратних одликовања једном младом официру али правом старешини и ратном вођи, ондашњем капетану Милинку.
Милинко Б. Милићевић умро је у 48. години 1936. године.
