име: Александар
презиме: Милинковић
име оца: Павле
место: Пауне
општина: Ваљево
година рођења: 1891.
година смрти: 1981.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Милинковић П. Александар – Леца, земљорадник и резервни артиљеријски наредник – нишанџија (Пауне, Ваљево, 1891 – Пауне, 5. V 1981).
Отац Павле и мајка Драгиња (рођ. Радосављевић из Пауна) били су пољопривредници. Након завршене остновне школе остао је у селу и бавио се пољопривредом.
У стални кадар ступио је у пролеће 1913. године као кадровац и учествовао у краткотрајном Српско- бугарском рату 1913. године. По окончању борбених операција наставио је са служењем редовног војног рока још две године колико је трајао у тешкој хаубичкој артиљерији (150 мм). Редован војни рок служио је у Артиљеријском пуку у Нишу.
Избијањем Првог светског рата поново прекида служење кадровског рока и ступа директно у окршаје са далеко бројнијом и технички надмоћнијом војском Аустроугарске монархије. Свакој од пет српских дивизија биле су додељене по две хаубичке батерије. Тако је Милинко- вић припао IX хаубичкој батерији у саставу IV дивизиона Шумадијске дивизије I позива. После Колубарске битке настало је затишје на мно- гим фронтовима. Услед поновне несташице граната били су приморани да се сналазе на разне начине, па и да муницију освајају као ратни плен, али и да је прилагођавају за своје оруђе. У посебно тешкој ситуацији били су када је почела офанзива тројног савеза против Србије 15. септембра 1915. године.
Средином септембра 1915. године његова батерија, са два топа била је укопана у околини Крагујевца. Један је био на Метином брду, а други у Дивљем пољу. Пошто је успела да сачува Фабрику муниције у Крагујевцу, 17. септембра 1915. батерија је добила наређење за покрет. И док се послуга спремала за транспорт оруђа, изненада је јављено да су аустријски дајмлери прелетели преко Саве и кренули ка Крагујевцу. За тренутак је на њиховом положају настала паника. Артиљеријски мајор Милан Ђ. Радовановић брзо се снашао и наредио враћање на претходни положај и да се отвори ватра по противничким авионима.
Нишанџија на топу који се налазио у Дивљем пољу био је Милинковић, па је одмах ступио у дејство, а командир му је кориговао топовску ватру. После испаљених 16-17 граната видело се да је један непријатељски авион погођен и да се срушио на крају ове шумадијске вароши, недалеко од цркве. Убрзо потом остали авиони су се окренули, изручили свој опасни терет ван вароши и похитали да се што пре врате натраг. За тај подвиг нишанџија Александар Милинковић одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, о чему су још 18. септембра 1915. године опширно писале Српске новине.
Међутим, српска војска је убрзо била приморана да се преко Црне Горе и Албаније повлачи ка лукама у Драчу, Валони и Скадру. Као редов Милинковић је морао проћи сву ту ратну голготу. Исцрпљен и болестан из Валоне је пребачен у Француску на лечење. После лечења и реорганизације наше војске на Крфу упућен је на Солунски фронт, где учествује у више борби и самом његовом пробоју, али и у Митровици, Рашкој и Краљеву. Учествовао је у гоњењу непријатеља све до коначног протеривања преко државне границе. Демобилисан је у чину резервног артиљеријског наредника, али му одликовање није било уручено. Тек средином шесте деценије добио га је и остварио права која су му по том основу припадала, па га и нема у већини спискова. Још седамдесетих година XX века у нашој штампи вођена је и полемика да ли је Милинковић оборио први противнички аероплан над Србијом или Радоје Љутовац, како се до тада мислило и тврдило.
Био је у браку са Јелисаветом – Саветом, домаћицом из ваљевског села Пријездића имао је сина Миливоја, најпре авиомеханичара у Рајловцу, а потом врсног мајстора у ваљевском ”Крушику”, и три кћери: Миладинку, Драгињу и Наталију. Иза њих је остало бројно и успешно потомство. Драгињин син др Мирослав Станојевић, професор је Машинског факултета Универзитета у Београду.
