име: Михаило
презиме: Милојевић
име оца: Радован
место: Јагњило
општина: Младеновац
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ШТА ЗНАЧИ ГРАНАТА
Зовем се Михаило Милојевић, отац ми се звао Радован а мајка Анђелија, имао сам четири сестре и ја – син јединац. Завршио сам основну школу, четири разреда. Рођен сам 1896, крајем, тако да ме само за месец дана закачила деветсто петнаеста те сам позван у регруте.
КАО ДОБАР ДА СЕ ОДАЗИВАМ
Из Јагњила идем прво у Младеновац. Прате ме сестре и мајка.
Девојке прате момчиће. У здравље – у здравље, и одосмо. Али моја мајка два пута ме сустизала: “Само још једаред да те пољубим и да те погледам.” А ја кажем: “Мајко, збогом! Одох ти ја у бели свет, тако данови доносе. Немој да бринеш, нећу ја лоше проћи, ја имам ум и разум, знам шта је рђаво, шта добро, ја ћу да се одазивам као добар.”
У Младеновцу нам казано да истоварамо муницију у багрењару, у војном кругу. Немац се већ укопава на Раљи. И нама наредник Душан Николић каже: “Да идете са нашом војском да вас не зароби непријатељ. Хоћете ли?” А ми: “Хоћемо!” Он изврши презив и каже: “Алал ви вера! Ниједан није валио, ниједан није изостао!” – било нас у том воду 36 регрута, све Јагњилци. И правац Аранђеловац.
Из Младеновца пођемо око један по подне, пешице. Песма целим путом; песма, ука, боже, весели ми. Певали смо:
Нова кола сва шарена, оста Милка испрошена …
У Аранђеловац стигнемо у сунчев заод.
Сви смо у свом оделу, како ко имао. Ја сам обукао шајкано оделанце и танку кошуљицу од саде, мајка ми ткала и сашила; одели ме ка’ царића. На ногама опанчићи, штављена кожа од убојнице, али неки у сашивеним опанцима, пошао кукавац – у врцама.
У Аранђеловцу добијемо за стан кафану, ту смо ноћили.
И кренемо се сутрадан, каже – правац Липовац. Са нама су они што су нас повели из Младеновца, кроз сву Албанију водили нас: подофицири, капларице, главни био наредник Душан Николић, из Венчана родом.
Из Липовца даље: Шаторња, у Шаторњу на ручак, каже, идемо.
Ми у Шаторњу, оно – измакао ни ручак за Рудник.
Стигнемо у Рудник, па са брда погледамо, каже: Ено га Горњи Милановац, три касарне у њему има, ту ћемо. Ту учење да буде и заклетва, ви постајете војници. Сутра пишите кући слободно: ко год жели да вас види нек дође.
У Милановцу будемо шест дана. Није било учења – да се фронтимо и то.
ШТА СЕ УСПУТ ДОГОДИЛО
Из Милановца кренемо и кроз село Мрчајевце прођемо више Чачка, па идемо према Краљеву. Стално идемо: дању путујемо, а ноћу стој где си. Повлачимо се, има око два батаљона добрих – регрути и војници, иду и избеглице са нама. Престижу нас војници на коњима и пешке, узрујали се.
Неки нас жале, а неки вичу: “Кокошари, није од вас нигде петао могао да запева, све сте покрали и појели” – изигравају нас, а ми ћутимо и идемо.
Прелазимо преко неког брда где из камена тече вода. Свратише неки наши да пију, да се умију и у чутурице да узму воде, али дође каплар:
“Шта радите?! Како се зовеш ти, како ти, како ти?” – а нама капица расте на глави, шта ли је сад? Кад изиђосмо мало тамо у камењак, направисмо круг, знамо шта нас чека. Па каже:
“Слушајте презиме! Кога презовем нек изиђе овамо! Тај и тај!”
“Ја!”
“Излази!” – они’ седам што су били на води пописани. Чита пресуду тај наредник из Венчана, зато што непријатељ, каже, напредује за нама:
“Ови су изишли из строја без питања, без дозволе. Хоћете да останете, да издате целу нашу бригаду, сунце ви јебем кокошарско, пилићарско! Батине! Лези!” – и по тројица бију. Јој мајко, нико не каже — јој оче, јој брате. Двојица држе, а трећи бије.
Преко ноћи давали су пушке онима који стражаре, сами себе чувамо. Ако који ноћас побегне, каже, ти га замењујеш сутра, стражар одговара, биће стрељан.
Идемо према Новом Пазару, према Приштини. Пада нека ситна шипрага, не да ока да отвориш. Где се останимо, ми одмах нашим поднаредницима разапињи шатор, опкопавај унаоколо, дај дрва, ложи ватру, дај сламе. А ветар бије, снег засипа, озебли смо, мучни, јадни. За један вод тројица спроводника било. Све им удесимо, они одреде ко ће да стражари и каже: “Тишина да буде!” А ми накидамо папрат и ставимо на снег, пет-шест њих легну оздо, па ми озго једни на друге, по три реда тако. Кад онај оздо утрни, извуче се па одлази горе – и тако сви закачимо помало сна.
Успут не добијамо ништа за јело, ништа. А снег пада па само засипа, ми гладни, изнемогли, боси, крв остаје на снегу за нама куд пролазимо.
Стигнемо у Приштину. Кроз неку зидану капију уђемо у једну турску кућу, тражимо шта има да нам дају за јело. Само жене у кући, мушкарци се посакривали и слушају, ако чују коју изразну реч… Нама није до тога, али он сумња. Поизлазише и они отуд, имају неке косире од метар, рез на врху и савијено као срп. Пуше на дугачке луле. Ми говоримо им српски, а они говоре њиним језиком. На сред собе велика гомила лука, аршламе, она није љута, може да се једе без леба. Ми почесмо да купимо онај лука, а они узеше да мере. Па нешто говорише, говорише, па каже: “Купи!” Ми купи у торбе, у џепове, у недра. Они – једни се чуде, једни се смејуре. И нису нам наплатили.
ОДНЕСЕ РЕКА МРТВЕ ВОЈНИКЕ
И наставимо даље од Приштине, три-четири дана јели смо ту аршламу. Дођемо у Призрен. Од Призрена одемо у Дебар.
У Дебру – варошица, честе куће, свуд пуно народа, свратисмо у једну кућу, оно мала собица, испаравају мокри гуњеви и шињели, воња обућа изувена, базди зној, а пушачи – бог им досадио, да се погушимо! Шта ћемо – продужимо даље за Стругу.
Пред Стругом питамо: Које ово селанце? Каже – Луково. То памтим као да је било јуче. Ветар дува, а јаруга и високо брдо отуд, сипа снег у нас доле. Ми кидај, чупај ону папрат да заложимо ватру, руке озебле и ноге, само трепере. Ноћ претерасмо на снегу поред ватре, и регрути, и војска, и сви. Кад ујутру свану дан, да скачеш са мртвога на мртвог: смрзло се, помрло. Каплари вичу: “У строј, у строј.”
“А шта ћемо и где ћемо са овим мртвима,” ми већамо.
Каже: “Станите у круг.” Ми станемо.
Наредник бира, бира: “Изиђи ти, изиђи ти! Ајд: за ноге, за руке, ‘ватај и бацај у тај Црни Глиб, Црни Дрим, како ли се зове!” Побацамо, и однесе река мртве војнике.
ШТА ЗНАЧИ ГРАНАТА
Пређемо мост код Струге, граница ту албанска, и ту има с леве стране кућа двоспратна, устанимо се ту два-три дана. Ту смо видели: магацини отворени и брашно просуто, бели се као лист артије. Не дају да узимамо, каже тровао непријатељ, и ви да се потрујете. А Бугари отуд све ближе грувају, иду да нам пресеку одступницу. Наши се, ваљда, мало били укопали позади Струге да чекају Бугаре. Идемо више Струге, док један капетан из четрнаестог кадровског пука резерве каза: “Ко сте, каже, ви? Јесте л’ малићи, малишани?” “Јесмо.” “Који год сте, каже, способни пењите се на коњиће, по двојица, нисте тешки.” Коњићи они мали, турски, носише нас дуго, до неког забрана, ту се останимо. А ми не знамо јадни да се чувамо и шта значи граната кад падне. Паде граната и шрапнел ми закачи и једну и другу ногу, ја сам јаокнуо и пао. И дам пријаву, тражим помоћ. Дође болничар. Контузован сам и ране по ногама: лева нога где је чукаљ (и данас рупа стоји) и палац закачило десни. Натоваре ме на коња, ајд да идете за Елбасан. А киша бије ледена и ветар дува па сече. Кажу, мора да пређемо реку, не може на Везиров мост. То је пред Елбасаном. Наилазимо на пањеве и ватришта, војска прошла овуда те се грејала. Оно има пепела и жара у пепелу. И вашке по слами около где су седели, али не гледамо ми што ће оне да пређу на нас, дај само да се огрејемо.
И ми сиђемо доле да пређемо реку. А оно снег пада, па не видиш на педесет метара човека. И како ћемо преко реке? “Ови најјачи,” каже наредник, “са крајева, а ови сићани у средину. Један уз другога, загрлите се и слободно идите за мном.” И ми прегазимо и пређемо. Газили смо воду до појаса, и ниједан није пропао. Мораш да се браниш зла, и да певаш и да јаучеш:
Нова кола, сва шарена,
јој туго, туго голема,
јој мајко, мајко рођена.
САМО ИДИ НАПРЕД
Удружимо се Раја Арсић из Рабровца и ја и наиђемо на једног Мицка Стојановића из Јагњила, одавде, Циганин. Ја га зовем: “Еј, Мицко, еј, Мицко” – а он звера ко дивљи, уватио тифус. И каже да узмем објаву па да се вратимо: “Даље не могу.” А ја кажем: “Отац ми запретио да никако не смем назад, него само напред. Ја његову заповест држим и ја нећу да се вратим.”
Стигнемо у неку варошицу, ту се останила војска, резерва четрнаестог пука. Питамо за наредника Љубомира Арсића, то је отац Рајин (тог мог друга што је ту из Рабровца, да се довичеш ноћом кад је тишина). И одемо тамо. Овај мој друг каже оцу: “Бато, љубим руку.” Он га погледа, погледа: “Зар толике вашке имаш па да ме љубиш у руку! Ви сте заразни, заразна бољка. Што немате косу на глави?”
Задржа нас ту Рајин отац пет-шест дана, нареди војницима да нас оперу и уреде, даде нам веш доњи и горњи. После шест дана каже: “Ви морате да бегате, а војска да одступи. Ја ћу да вас отпратим у Тирану.” Натовари нас на његову кобилу и поведе, обојица јашемо. И он једнако брише сузе, кришом, да не видимо. “Кад изиђете,” каже, “позади шуме има болница, ви сте болесни, примиће вас.”
Ми свратимо тамо. Не пуштају нас, све пуно. Да нема који из Јагњила – питамо. Има, каже, тројица: Душан Драгутина Матејића, Живадин Милије Мицића званог Вије, трећи био Леке Радовановића стриц, Микаило. Разабрасмо ми, ал бадава – ’ајд за даље.
Од Тиране идемо у Шијак. Наиђемо на арнаутску џамију. Погледамо с капије: војска баш прима вечеру. Питамо има ли који од Опленца. Кажу – има један из Јеленца. Дозваше га. Драгутин се звао, Поповић се презивао. Наредник по чину, па одевен – ма какав официр! Последњи нам он дао те смо јели: пуне порције меса донели нам на капију. И до виђења – до виђења. Драч близу, да се довичемо.
“ОДЕСОМ” НА ОСТРВО
У Драчу удружимо се са старијим војницима и укрцамо се у лађу. Лађа се звала “Одеса”, стоји у мору, па ће као прекосутра да крене. Пита нас један из Ропочева, Милисав Бугарчић: “Познајете ли, каже, кад сте ви Јагњилци, једнога Живана Живановића из Јагњила? Сатре цео пук: с ким год игра карте све добије.” Ја замолим: “Јави му да сам ја ту.” Оде тај Милисав и врати се: “Знам га, каже, вели Живан, то је Рајин дечко. Његов отац мој исписник, ми смо заједно терали заробљенике. Ако му треба новац, нека ми се јави.” Одем ујутру да се јавим том чика-Живану. Они: “Па твој сељак отишао.” “Где?” “Па, каже, опљачка и сатре цео пук.” Четворица га салетела: “Дај мало нама, дај, накупио си много, ојадио си нас све! Не да. Они га ухватише, подигоше, па каже, бацише у море. Те гњурци га једва извукли, паре отишле у воду, али остао жив.” На лађи смо добили пампуре и каише оне и речено кад свира узбуна шта да чинимо: она има да свира да не престаје, а има чамци, даске, ко на коју страну може нека скаче и нека плива ако и није пливац.
Лађом стигнемо на острво Видо ујутру. Причекују војску, наши војници који су здрави шишају, купају, дају све ново, од чарапе до капе, а старо одело запa лише. Били смо ослабили, лаки смо били, испод педесет кила сам имао. Али не смеш да се наједеш, никако! Један наш Јагњилац најео се, појео лебац, напио се воде и цркао! Ту им је кућа, да се довикнеш, Светислав Милановић, Бошков брат.
На том острву био сам два-три дана, доктор долазио двапут. И кажу нам: Сви који сте мало живљи и можете да поднесете лађу – довече да се навезете. Те мене и Рају уведе Петроније Ђокић из Пружатовца, мој зет. Уведе нас, каже: “Јесу уписани, то ми је шурак, а ово ми је брат од стрица.”
НИЗ МОРЕ ПА У БИЗЕРТУ
Упнемо се у лађу и не знамо где смо се кренули. Низ море па ајд, па ајд – два дана и једну ноћ. Опасали смо опет пампуре да се спасавамо ако нас торпедују. Сведнако нас обилазе официри. Добро сам поднео лађу. Лађа иде и голубићи – тичице само трепере над водом. И ми погледамо где је обала – нема, погледамо небо – плаво горе, а обале нема нигде! Питамо један другог: Јеси л’ ти угледао крај мора? Каже, нисам, море је велико, не може да се види крај.
И пређемо у Бизерту.
У Бизерти Арапи и Французи на коњима, револвер о куку, карабин о рамену, сабља у руци. Истераше нас на један друм, гомилом пођосмо па после четири и четири. Они сабље држе, исукали, и иду поред строја. Дан и ноћ смо пешачили и дођемо у место Ка Матифу. Ту нас чекају бараке спремљене, не знам да л’ за нас баш.
Било нас је четири-пет стотина који смо ту дошли у Ка Матифу. Ту нам покажу где смо, где су кантине, где су клозети, где је капија. Говори нам њин вођа, а наш преводи: “Слободно изиђите кад хоћете, ви сте, каже, на слободи. Ми смо чули за вас – да су то дивљаци, да хоће да се залети на војника, да хоће да га пониште, да га удаве, да хоће да учине зло. И да хоћете да се разбегнете. И кад сте се као војска показали да нико није врднуо из строја, ослобађате се страже.”
И сутрадан само се распитујемо: Одакле си ти, одакле си ти? Кад се нађу два да су из истог округа -у-ха, ко два рођена брата, ко да си код куће.
Одатле смо распоређени по варошицама. Радили смо по виноградима највише. Коњи прашаче, прскалице две на плећкама везане коњу, војник га води и оно шишти. Ту смо били скоро годину дана на одмору. Нисмо имали војну обуку, само што смо ишли у строју четири и четири, или два и два. Воде нас на обалу да се купамо у мору. Каже: Који нисте пливци немој да идете дубље, да се поштетите.
После дошло наређење да се сви сакупимо, да дођемо на регрутацију у Бизерту.
И дођосмо, регрутовани смо, заклети и ту вршили обуку.
Из Бизерте се ишло на Солун по партијама.
Било нас дваестину од најмлађих у штабу дивизије, на разноврсним пословима. Био писар из Младеновца и задржао нас код себе, нас регруте што смо јединци и који смо рањавани.
ВРАЋАМО СЕ
Из Бизерте кренемо у јесен деветсто осамнаесте, искрцамо се у неко Торенто. Одатле у Палермо – кроз Италију идемо возом. Чим стане воз Срби силазе, кидају лимун и поморанџе. Онај виче; “Сељо, доста!”
Дођемо позади Солуна у Микру, па смо продужили за Битољ. У Грчкој нађем Бељка Комадинића из Рабровца, отворио кафану. Дао ми трошка.
Ишли смо, ишли, па из Битоља стигнемо у Митровицу. Ту смо затекли наше јединице које су остале да одржавају ред.
Из Митровице пребачени смо у Пећ, ту смо одржавали стражу.
Из Пећи нас отпусте, стигнемо камионом до Краљева.
Од Краљева нема пруге, ни друма, све је порушено и поништено, те кренемо пешке. Дођемо до Тополе, одатле кући.
У Јагњило сам стигао баш у недељу око десет сати. Успут сустигнем оца, тера само две краве из ливада. “Што само две?” питам. “Да није било твоје две сестре, ни то не би’ имао. Потерале Швабе сва говеда, а оне у плач, па у кукњаву, да ји сакрију уведу краве у кућу, вежу у велику собу, те сачувају по једну краву.”
Кад стигнемо кући, мајка и сестре једва су ме познале, нису веровале да сам то ја жив. Испричају ми ту да се Мицко Циганин стварно провукао и дошао кући оне исте зиме. И чим је дошао, он причао мојима, они му нису веровали, Дали му те јео и пио, и по пет, по десет пута: “Јеси л’ га видео?” “Јесам.” “Јеси л’ говорио са њим?” “Јесам.” А и за Живана Живановића дочули да је погинуо на Солунском фронту, гроб му, каже, у Солуну.
Од војника први дошао у Јагњило Велимир Предић. На коњу ушао у село и одмах се пронела вест: Слобода дошла! Мајке поватају по пет-шест деце – и своје и синовчиће – ишли да виде слободу. Велимир стао насред села и причао говор, причао, причао, а слушали мој отац и мајка и још сто педесет душа било. Па кад је полазио правац Космај, отац га сврати, ударио на нашу капију и упитали за мене. Велимир казао: “Имам неповољну реч. Он је загубљен.” Тако се било чуло, и мајка делила мени за душу, свраћала комшије и чобане те им делила.
И сад, пошто сам ја дошао, позваше стричеве ми, мој отац петоро браће имао, нас је у кући било дваес седам у задрузи пре но што се оделили; позваше Драгутина и Живојина, они су ту били, кућа уз кућу, дођоше и комшије – да ме виде.
