име: Драгољуб
презиме: Милосављевић
име оца: Јеврем
место: Врачевић
општина: Лајковац
година рођења: 1888.
година смрти: 1927.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Милосављевић Ј. Драгољуб, подофицир и официр (Врачевић, Лајковац, 14. I. 1888 – Штип, Македонија, 11. XII 1927).
Отац Јеврем и мајка Лексија, пољопривредни произвођачи. Завршио основну школу и два разреда ратарске или ниже пољопривредне школе, с родитељском жељом да унапређује своје домаћинство.
На одслужењу војног рока завело је старешински позив и одлучио да му се посвети. Завршио је једногодишњу подофицирску школу и већ 15. марта 1910. постао је каплар. Распоређен је за нишанџију на митраљезу у V пешадијском пуку Краља Милана у Ваљеву. Веома брзо је запажен као добар, вредан и спретан војник али и перспективан старешина. Од 13. октобра 1914. до 25. фебруара 1915. године заступао је командира II чете I батаљона I прекобројног пука Коњичке дивизије. Пошто је и на тој дужности постигао завидне резултате преведен је у официрски ранг и произведен за поручника. Током Колубарске битке, на реци Љигу, у атару лазаревачког села Дудовица, био је теже рањен, али га ни то није удаљило из борбеног строја.
У времену од 16. новембра до 27. марта 1916. године заступао је командира Митраљеског одељења II батаљона XXI пешадијског пука Вардарске дивизије. Касније је неко време водник, а онда опет командир Митраљеског одељења. Без обзира коју дужност да је дужност обављао Милосављевић је увек бивао у првим борбеним редовима. То је његовим војницима уливало додатну снагу и самопоуздање, па су га изузетно поштовали.
Његова лична храброст дошла је до пуног изражаја на Солунском фронту, у борби против утврђених Бугара када је борба трајала непрекидно дан и две ноћи. Жртава је било на обе стране. Наша команда је наредила да се обустави ватра како би се испитало стање на фронту, даље намере и одредила одговарајућа тактика. Љут због те одлуке, Драгољуб Милосављевић, жељан борбе и брзог повратка у отаџбину, у јед- ном тренутку кренуо је сам на бугарске положаје. Пузио је 750 до 1000 метара, гурајући испред себе једну камену плочу као штит и избио на положај одакле су Бугари жестоко тукли по нашим положајима. Прегледао је њихове ровове и установио да противник одступа. Устао је, отво- рио ватру по њима, а рукама дао знак својим војницима да похитају за њим. Жестоком ватром приморали су Бугаре на још брже повлачење.
За овај и друге подвиге, 14. јануара 1918. године, одликован је официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена. О томе је објављен указ ФАО 153.909. За ефикасно ангажовање у сузбијању Арнаутске побуне одликован је Златном медаљом за храброст. Међутим, то му није била и једина медаља за храброст пошто је још 1914. године добио Сребрну медаљу за храброст. Био је носилац неке италијанске сребрне медаље, Ордена белог орла, Албанске споменице и више других одликовања и признања.
После завршетка Првог светског рата био је на служби у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од 21. марта 1921. до 14. јануара 1924. године био је командир чете у V пешадијском пуку у Ваљеву. Потом је доста радио по местима у Македонији. Постављен је за в. д. командира XXVII чете Команде граничних трупа. Умро је у чину капетана I класе, под недовољно разјашњеним околностима. Има индиција да је био отрован од стране бугарских националиста. Његови посмртни остаци пренети су и покопани на сеоском гробљу у Врачевићу, 26. децембра 1927. године.
