име: Станко
презиме: Милошевић
име оца: М.
место: Батовац
општина: Пожаревац
година рођења: 1875
година смрти: 1940.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Станко М. Милошевић се родио у селу Батовцу код Пожаревца, као најмлађе дете. Породица је била сиромашна и једва састављала крај с крајем. Основну школу завршио је у Батовцу 1886. године одличним успехом.
У првом балканском рату 1912. године бори се на Куманову у редовима Дунавске дивизије другог позива, а касније се бори под Једреном. У српско-бугарском рату 1913. године бори се у саставу Дунавске дивизије на Осоговским планинама и код Криве Паланке. У свим борбама се истицао самопожртвовањем и јунаштвом.
У првом светском рату учествује у борбама на Борањи и Мачковом камену. У повлачењу је учествовао у заштитним борбама на Баћинцу у близини Ваљева. У колубарској бици храбро се бори на Медведнику и за своје јунаштво био одликован Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.
И он се као и сви борци Дунавске дивизије другог позива под борбом повлачи кроз Албанију. У Валони се укрцава на француски брод и стиже на Крф. Био је пребачен на Видо „Острво смрти“, где се дуго лечио и оздравио. Био је један од ретких који се са овога острва вратио жив.
Када је предлаган онај који је најдостојнији да понесе Карађорђеву звезду са мачевима цела чета је била јединствена да то треба да буде „чика Станко“.
Поред тога Станко је био и носилац споменице „Освећено Косово“, Споменице 1913, „Златног Обилића“, Споменице 1912-1918. године.
У пробоју солунског фронта и он учествује у завршним борбама и за 60 дана, под борбом, стиже до Суботице.
Преживеле ратне тегобе и старост су га сустизали и он је после од краће болести умро, у 65. години живота. Сахрањен је на малом сеоском гробљу у Батовцу, а неколико преживелих солунских бораца се тешило старом узречицом коју су често говорили тамо крај Кајмакчалана: „Сви смо ми мртваци, само чекамо на ред за сахрану!“
Тако је Станков унук Првослав евоцирао успомене на свога деду.
