име: Тодор
презиме: Мишовић
име оца:
место: Рудине
општина: Чајетина
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЖИВОТ ЗА ТРИ ДИНАРА
… Био сам у сва три рата. И увек у Четвртом пуку Дринске дивизије.
… Имали су поверење у мене: био сам старешина, водник, мада нисам школован. Поверавали су ми свакојаке дужности – од командовања водом до руковођења кухињом и магацинима војничке опреме.
Свакојаких чуда и невоља сам се нагледао. Стотину пута сам гледао смрти у очи, али ме она није ни окрзнула… А наслушао сам се најчуднијих прича и био сведок ретких догађаја…
… Мислио сам, кад сам се нашао на Мачковом камену, да тај пакао нећу преживети. Рачунао сам да ћу своје кости оставити на леденим албанским стазама… А ја, Тодор Мишовић, из Рудине, подно Златибора, преживех све борбе, многе патње и искушења. Живот ми није био лак: ни у она три рата, а ни у овом последњем. Али, човек је тврђи од челика…
… Добро наш народ каже: нема смрти без суђена дана.
Код Лебана нам Бугари пресекоше пут. Грува њихова артиљерија, гранате падају поред нас, ударају у запреге, падају људи и коњи… Кад наједном, усред тог метежа-аутомобил! Ми мислимо – бугарски генерал, па држимо отшрафљене бомбе… Кад оно – стари краљ Петар. Заглавио се његов аутомобил у блату. Не може даље; гранате и даље падају… С њим само један официр који га вози. Притрчим, а он ме пита: „Војниче, имате ли секирице?“. Имамо, Ваше Величанство, кажем, али не разумем шта ће му. „Онда”, каже краљ, „насеците мало грања, па ставите испод точкова…”.
Отрчаше војници да секу грање, али гранате почеше да падају близу аутомобила. Видим: хоће краљ да погине, па га зграбим у наручје и склоним иза једног стабла… Он се отима, брани се, виче: „Пусти ме, војниче, нека погинем, стар сам и болестан, а ти си млад, чувај себе…”. Војници изгураше аутомобил из блата, па краљ поново седе… Не знам у коме правцу они одоше, али знам да ми кренусмо према Приштини…
… И ту је, на том путу, било свакојаких невоља: нападали су нас, покушавали да отму оружје… Али, било је и других догађаја. О једном, много необичном, причало се и на солунском фронту и касније. Негде на Косову, један наш официр, капетан по чину, заноћи у једној шиптарској кући. Заноћи на „бесу“. Домаћин, сгарији човек, рече му да може бити сигуран и у кући, и доклесе протеже његово имање…
… С тим нашим официром био је и његов брат рањен у руку, али је могао да се креће. Био је и капетанов посилни. Ништа ту није било необично, осим што је капетан за појасом носио необичан – нож. Тај нож је он наследио од свог даљег претка, а овај га је задобио у неком боју с Турцима… Е, али у тој кући је био домаћинов син, младић, седамнаестогодишњак. Њему запео за око – капетанов нож. Допао му се, тражио да га овај извади из каније и покаже. Приметили су, тада, и неки запис на турском језику… Старешина куће је навалио на нашег капетана да му прода нож: даће му, вели, шта иште, може овна, може теле, може коња… Капетан се брани: каже да му је то драга успомена и да ни по коју цену не би могао да је прода…
… Можда би се на томе завршило да се у току ноћи није десило нешто заиста необично: онај младић, домаћинов син, пришао је нечујно капетану и – извукао нож из каније… Капетан га је приметио, држао је прст на орозу пиштоља, ако младић нешто покуша… Али, младић је узео нож и изашао… После отприлике два сата вратио се и исто тако нечујно вратио нож у канију… Када је капетан устао, домаћин је поново навалио да му прода нож. Нудио је – шта хоће, по жељи…
… Капетан не издржа, него рече како му је прилазио младић и узео нож да би га убрзо вратио. Старешини куће је ово било познато. Признаде да је младић носио нож неком хоџи да му протумачн шта на њему пише… То веома заинтересује нашег капетана, па се изненади кад му рекоше шта је хоџа рекао. А рекао је да на ножу, отприлике, пише да је „благословен човек који га употреби у часном делу”. То је поколебало официра, па је на крају, при поласку, једноставно поклонио нож оном младићу. Није хтео да узме ништа од онога што му је домаћин нудио.
… Пола сата касније, домаћин је испратио официра и његове војнике. Све би ово вероватно пало у заборав да се после неколико дана у истој кући није десио још један узбудљив догађај… У истој тој кући, код истог домаћина, свратила група српских војника. То су биле последње групе које су се повлачиле пред непријатељем… И ту су их ухватили непријатељски војници. Везали су их за неко дрво у дворишту, а с њима и домаћина који им је указао гостопримство…
Младић није био ту, био је у штали, код стоке, али кад их је видео – уплашио се. Поред везаних био је један једини војник – чувао их је… Младић се машио оног ножа: мислио је да убије стражара и одвеже оца и српске војнике… С леђа је, опрезно, прилазио стражару, али га је овај приметио и потегао пушку. Метак, међутим, затаји, стражар се уплаши, баци оружје и стане да бежи… Тако младић ослободи оца и оне војнике. Тако је, на крају, њихово сведочење стигло и до капетана који је младићу поклонио нож… И ту је крај те необичне приче…
… Кад смо дошли до реке Маће, морамо да газимо. А река широка око 50 метара. Они који имају по три динара, не морају да газе, превешће их неки мештани на коњима… Мој друг Мишо, родом из Милићевог Села, код Пожеге, и ја немамо по три динара и морамо да газимо. Скинемо панталоне, па корак по корак. Кажем ја њему: ,,Ја ћу први, а ти се држи до мене…”. Кад смо били на средини – стадоше дамари. Не могу даље. Готово је! Кажем: „Мој Мишо, мој пријатељу, одоше два живота за шест динара…”. Он ме некако држи, а ја извучем ногу из ледене воде па је трљам, па онда помогнем њему… Једва смо прешли… И ту сам мислио да је свршено с нама…
… Кад смо све то преживели и стигли на солунски фронт, нађе ме нова невоља: коњи! Французи довели коње из својих колонија али – дивље, ни презане, ни јахане… Коњи намењени нашој комори, али ја морам да их примим. Тачно: 80 пари. Дивљи, необуздани. Истина, дођоше и Французи да нас обуче за рад с коњима. И та обука је трајала једанаест дана. После је све ишло како ваља. С овим коњима сам стигао до Смедерева и Београда. Дабоме, после пробоја солунског фронта…
Тодор Мишовић је носилац неколико одликовања. Живи у селу Рудине, Општина Чајетина.
