име: Радосав
презиме: Недељковић
име оца:
место: Радобић
општина: Мионица
година рођења: 1890.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Недељковић Радосав, земљорадник и радник (Радобић, око 1890 – Београд, ?).
После основне школе остао је у селу и бавио се пољопривредом. О свом даљем ангажовању причао је:
Године 1913. ступио сам у војску и учествовао у борбама на Брегалници. Кад је, 1914. године, објављена мобилизација, распоређен сам у I чету III батаљона V пешадијског пука. Командир ми је био Милан Танасковић, капетан I класе. Били смо на Вишеграду где су вођене очајне борбе између наше и аустријске војске. Рика топова и прасак пушака и митраљеза проламали су небеса, одјекујући страшно, као да се у понор руше велике босанске планине.
Непрекидне борбе дуго су трајале. Код нас муниције понестаје. Шаржери се све мање пуне. Тако и у другој чети која је била одмах до наше. А непријатељ осуо, па не да ока отворити. Као да осећа шта се код нас дешава. Из слагалишта муниција не стиже. А часови су критични, не сме се оклевати. Наједном, без ичијег наређења, под кишом шрапнела, ја сам излетео из рова са једним шаторским крилом и, пузећи од бусије до бусије, успео сам да дођем до места где се налазила наша муниција. Са тешким товаром одмах сам се вратио у ров и разделио ”следовање” војницима. На њима се видело спокојство и расположење. Охрабрен првим успехом, вратио сам се још једном ка месту где је стајала муниција. Требало је подмирити и другу чету. Са успехом и њој сам додао муницију. Захваљујући томе непријатељ је одбијен, а Н. је одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима о чему је објављен и указ 11.123.
Борбе су се низале, док чета редова Радосава Недељковића, у одступању 1915. године, није дошла до положаја Иванове ливаде на бугарској граници, код Књажевца. Ту је рањен и пренет у Крушевац у болницу на лечење. Када су непријатељске трупе заузеле Крушевац, њега су заробиле и интернирале у варош Преслав, одакле је после три године пуштен кући. Мајка му Аница, удова Милутиновић, за то време издавала је под закуп његову очевину.
По окончању Првог светског рата Радосав Недељковић се вратио у родно место. Пошто је затекао кућу оштећену и похарану, а имање запарложено, брзо је схватио да се од прихода са оно мало земље тешко може опстати. Одлучио је да напусти родни дом и посао потражи у Раковици крај Београда, где се потом стално настанио. Део свог имања продао је Нинку Милићу из суседног села Мионица.
