име: Стојан
презиме: Николић
име оца: Т.
место: Неготин
општина: Неготин
година рођења: 1877.
година смрти: 1939.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Бригадни генерал и двоструки витез
Рођен је у Неготину 14. новембра 1877. године. Завршио је Војну академију у Београду као питомац 28. класе од 1895. до 1898. године и унапређен у чин пешадијског потпоручника. Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године, непрекидно био на фронту и у првим борбеним редовима. Прекаљени ратник, један од најхрабријих официра српске војске у ратовима 1912. до 1918. године. Уз храброст, испољио је и способности командовања.
Витез је Ордена Карађорђеве звезде са мачевима 4. и 3. реда, „Белог орла са мачевима“ 4. и 3. реда, француског Ордена Ратног крста са палмовом гранчицом, руског Ордена „Света Ана“ са мачевима 3. реда, италијанског Ордена „Св. Маурицијуса“ с мачевима. Од медаља, носилац је „Албанске споменице“ и свих осталих постојећих медаља. За заслуге у миру добио је Карађорђеву звезду без мачева 4. реда, Орден „Светог Саве“ 4. и 2. реда, орден Југословенске круне 3. и 2. реда.
Личну храброст Стојана Т. Николића најбоље илуструје догађај који је описао командант Четвртог прекобројног пука пуковник Драг. Љ. Узумирковић у свом предлогу за унапређење мајора Стојана Т. Николића у чин потпуковника. Поред осталнх заслуга, у предлогу је специјално описан догађај који је, како каже командант пука, „обесмртио команданта 2. батаљона мајора Стојана Т. Николића”. Догађај је записан овако:
„Обесмртио се и показао нечувен пример храбрости и присебности 25. новембра увече на положају између Стрмова и Придворице и зато ћу овај догађај подробније да изнесем: Код Придворице задржао се противник и давао очајан отпор цело поподне. Око шест часова увече, баш кад сам се спремао да упутим резерву – батаљон мајора г. Николића ка Словачком мосту и због тога срећом привукао резерву сасвим на десно крило и код стрељачког строја, противник је учинио испад и унео огромну панику.
Противник, коме су баш у сам мрак – као што сам доцније од заробљеника сазнао – упућена два потпуно свежа батаљона – један босански и један мађарски – извршио је изненада јуриш, а то баш тада кад сам се ја спремао да га опколим. Противник је ударио прво на први борбени ред 14. пука 2. позива, који се распршио у паничном страху, затим је све ишао гребеном и распршио и 4. батаљона 2. прекобројног пука и мојих пет чета и затим се упутио право где смо се ми налазили.
Све је ово трајало највише 10-15 минута.
Ја сам био у једној кући са мајором Г. Николићем и мајором г. Војиславом Бугарским, који је баш то вече дошао и није имао команду. Баш кад сам издвао наређења мајору г. Николићу отвори се брза паљба и чу се нека граја, али како је ово било у току целога дана, а нарочито када се вршило заробљавање, то се и не обазресмо на то. После неког времена опет се понови ларма, брза паљба и чу се и свирање труба, и тада ја рекох: А, баш Саковић не да нам да се трудимо, хоће он сам да их похвата. И затим таман што мајор г. Бугарски рече: ’Ама г. пуковниче, ово ми изгледа да Швабе наше заробљавају’, кад улетеше два ордонанса и јавише: ’Напада силна војска швапска, ево их право на нас, јер све побеже’.
Мајор Бугарски оде тада и после сршеног чина нашао сам га како уређује војнике који су одступали, а ја и мајор Г. Николић излетесмо налоље и тада се лепо чула вика, узвици ‘форверц’, ура и свирање труба. Противник је био највише 150 метара од нас. Срећом што је ту у кући била застава и један вод с бомбама. Зато одмах испратисмо заставу и посласмо два ордонанса да доведу резерву, а мајор г. Николић изведе тај вод и остале ордонансе одмах пред кућу. Одмах затим пристиже и резерва, али како је било веома мрачно, а на војнике се пренела паника, а сем тога и узвици сада беху сасвим близу, то једва ако смо са муком истерали највише до сто војника. Мајор г. Николић са још два, три официра натера војнике да легну и издаде им заповест да нико не сме да опали док не чује његову команду ’паљба’ и да тада сви који имају баце бомбе, а остали да отворе брзу паљбу. У томе је и противник прилазио сасвим близу и кад је био на седам-осам корака, као што се то видело по мртвацима, мајог г. Николић, који и иначе има оштар и танак глас командовао је таквим гласом ’паљба’ да се чуло на хиљаду метара.
Тада се одједаред проломио такав пуцањ да су све околне команде – Први, Други, Пети пук, артиљерија, Тимочка дивизија послали ордонансе и питали шта је то, јер никако нису могли да погоде да је то пуцањ 57 бомби одједном.
Противник који је дотле натерао у панично бекство преко четири батаљона, после овог пуцња тако се распрштао, да већина није успела да нађе Словачки мост, већ је чак и сутрадан заробљавана”.
У току пробоја Солунског фронта 1918. године потпуковник Стојан Т. Николић као командант Првог пешадијског пука „Књаза Милоша Великог“ командовао је десном колоном Моравске дивизије, када је у пуној мери дошла до изражаја његова командантска храброст. У времену од 4. септембра до 12. октобра, ова колона је незадрживо јуришала на непријатеља и без предаха га гонила, мада понекад није имала везе са суседним јединицама и у току више од 48 часова, крчи стално пут напред. Десна колона Моравске дивизије нарочито се истакла приликом ослобођења Ниша.
За овакав рад, пешадијски потпуковник г. Стојан Т. Николић, командант Првог пешадијског пука „Књаза Милоша Великог“ похваљен је Наредбом армијског ранга Ађ. бр. 42210 од 26. децембра 1919. године од стране команданта Прве армијске области војводе Петра Бојводића у којој су детаљно по дањима изложене операције десне колоне Моравске дивизије.
Поред ове похвале, за операције приликом пробоја Солунског фронта, врховни командант савезничке војске на истоку Франше д’Епере општом наредбом бр. 188 од 29. октобра 1919. године похвалио је Први пешадијски пук „Књаза Милоша Великог”: „Одличан пук са сјајним одушевљењем под командом пуковника Стојана Николића одиграо је једну од најславнијих улога у победоносној офанзиви септембра 1918. године. Почев од 4. септембра па до 12. октобра 1918. године, усиљеним и одлично извршеним маршевима и сјајно поведеним и извршеним операцијама, одбацивао је непрестано непријатеља и заузимао његове положаје наносећи му увек велике губитке; нарочито се истакао при заузимању Кучковог камена, као и при прелазу Вардара код Градског и имао је славан удео у повраћању града Ниша“.
Стојан Т. Николић умро је 23. јануара 1939. године у Београду као бригадни генерал у пензији.
