име: Албер
презиме: Огист
име оца:
место: Париз
општина: Париз
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ОВО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА
… Био сам митраљезац у митраљеској чети 176. француског пешадијског пука који је, најпре, био у експедицији на Дарданелима, а затим се, после искрцавања у Солуну, нашао у долини Вардара, настојећи да ухвати везу са српским трупама. Ја, Огист Албер, тада нисам ништа знао о српској војсци. Као и други француски војници испуњавао сам војничку дужност. Нешто касније, међутим, био сам сведок многих узбудљивих догађаја…
… Крајем 1915. године неколико француских батаљона, по повратку са Дарданела искрцани су у солунску луку. Одатле смо кренули на север, долином Вардара, са жељом да успоставимо везу са српским групама. Имали смо неколико жестоких окршаја са Бугарима. Ишли смо све до Градског. Успели смо да Бугаре потиснемо до границе, али нисмо успели да успоставимо контакт са српском војском. У међувремену Бугари су освојили Скопље и кренули даље. Француски батаљони морали су да се повлаче испред знатно јачег непријатеља…
… Митраљеска чета којој сам припадао, а чији је командир био капетан Рубе, сваки час је мењала положај. Бугарски војници су били на неколико стотина метара од нас. Стално су нас потискивали. Претила је опасност да нас заробе. Сви наши покушаји да ухватимо везу са српским трупама били су безуспешни. Ноћу смо слали патроле да ухвате везу. Неке су се вратиле, друге су пале Бугарима у руке. Било је крајње бесмислено да гинемо под таквим условима…
… Заноћили смо у једном воћњаку. Пред зору, с леђа – ватра. Покошени, падоше неки наши војници. Остадосмо, наједном, сами капетан Рубе и ја! А само који тренутак раније променио сам реденик у митраљезу. Бугарска патрола, лепо се види, иде према нама и гађа. Окренем митраљеску цев и почнем да косим. Али, паде капетан Рубе. Шта сада да чиним? Видим да је капетан још жив, закључујем да је рањен, али видим и Бугаре – ближе се и хоће да нас заробе. Главу не могу да окренем, своје другове да видим, не остаје ми ништа друго него да са задовољством смакнем Бугаре. Остао сам непомичан неколико тренутака, а онда сам их покосио рафалом. Ставио сам капетана Рубеа на леђа и понео га. Тек тада сам чуо тешку пуцњаву. Моја чета је коначно прихватила борбу са Бугарима. Капетана Рубеа сам однео до пољске болнице и одмах се вратио свом митраљезу…
… Српских војника није било, али је то била српска земља и ми смо се жестоко тукли за њу, али и за свој живот, јер су Бугари наваљивали очевидно са жељом да нас опколе. Наше јединице су се груписале. У једном тренутку видео сам нашег генерала који је командовао бригадом. Мој митраљез је поново у дејству. Бугари кидишу као суманути. Засипају нас бомбама. Сав простор испред и иза нас претворио се у пожар. Иако сам био у многим биткама, чинило ми се да је ова, на српској земљи, без српских војника, у сукобу са агресивним Бугарима најстрашнија. Мој помоћник, Жан Дивал, сјајан момак, само је додавао муницију и гледао како косим Бугаре… Тог јутра смо их зауставили. Неочекивано пала је магла и ми смо се повукли. Повели смо и неколико заробљених Бугара. Говорили смо им уз пут да ћемо их предати српским војницима…
… То је била само једна од жестоких битака. Касније, приликом пробоја, било их је доста. И у њима сам био митраљезац. У оном дуго очекиваном јуришу, у пробоју Солунског фронта, нагледао сам се чудесних ствари. Гледао сам како српски војник клечи на својој земљи и љуби је. Очи му испуњене сузама и ја чујем његов глас и разумем његов језик: „Земљо моја…” Ускачући у ров гледао сам како истовремено српски и немачки војник један другог пробадају бајонетом и падају! Мало подаље српски војници заробили групу бугарских – једни хоће да их побију, други не дају. Успротивио се један високи бркајлија. Виче: „Заробљене не треба убијати, водите их у команду! Бугарима клецају колена, престрашени су, изгубили су свако достојанство…
… Оно што сам видео на Ветернику, међутим, памтићу до краја живота. Чујем како клокоћу непријатељски митраљези и покушавам да их избројим: осам их је. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране одеће, готово у дроњцима, искрвављени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци, стењање, позиви у помоћ, крици. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Сада судбину овог дела фронта решава нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе… Одозго, са врхова, стропоштавају се доле, ухваћени у коштац, кољу се зубима…
… Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили су се у коштац горе, на врху, побацали су оружје и сада кидишу један на другог. Гледам ужас: час је Бугарин одозго, хоће да удави српског војника, час је Србин горе, покушавајући исто – да задави Бугарина. А снажни обојица, јаки, шкргућу зубима, као да не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге и просто не знам шта да учиним. Сад је српски војник супериорнији, јачи је, удара Бугариновом главом о камено тле и виче: „Ово је моја земља, ово је моја земља, упамти…“. Најзад малаксао, Бугарин не може више ништа да упамти, чује се његов ропац и ту испод Ветерника је његов крај, ту је завршено његово војевање…
… А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми: „Хајде Француз напред”, па и не осврћући се похита поново горе, ка врху, да се рве са непријатељем и да од њега отима своју отаџбину. Не знам му име, али лик памтим. Не знам зашто, али мени се чинило, кад је Ветерник освојен и кад се на њему завијорила српска застава, мени се чинило да онај војник, који се рвао са Бугарином разбијајући му главу о крваво, каменито тле, да ту заставу баш он носи…
… Али да се вратим почетку приче и капетану Рубеу. Он је, пошто је превијен, укрцан у брод- болницу и отпловио је за Бордо, где је дуго лечен. Лекари су му ампутирали леву руку. Убрзо после рата, капетан Рубе се оженио у Југославији и настанио у Скопљу. Управљао је фабриком уља која је припадала његовом тасту. Не знам каква је била његова даља судбина…
Огист Албер има 91 годину. Живи у Паризу. Официр је Легије части. Носилац је Ратног крста са златном палмом, две Златне Обилићеве медаље за храброст. Често је посећивао Југославију и сусретао се са својим ратним друговима.
