име: Милета
презиме: Пауновић
име оца: Радоња
место: Чокотин
општина: Медвеђа
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
6. НОВЕМБАР 1916
Освитао је шести новембар 1916 године. Мрак се тешко одвајао од планинских масива, које је притискивала густа и хладна магла. Суморно село Магленце, тамо негде близу коте 10-50, убого и мало, шћућурило се па дрхти под теретом оловног неба. Даждило је целе ноћи. Преко сеоске утрине, где су били укопани ровови, прокисли војници промицали су као сенке кроз јутарњу полутаму. Овај положај трупе су тек синоћ запоселе. Борбе су се водиле преко целога дана, а пред ноћ Бугари су отступили. Целог јучерашњег дана, наши нису добили храну, јер је било немогуће прићи положајима и рововима.
Комора је зато искористила таму и маглу и почела да дели доручак. Чај се пушио из улупљених војничких мањерки, а заморени и гладни људи халапљиво су гутали. Али то њихово задовољство није дуго трајало.
У близини наједном припуца. Митраљез поче да пара. Изненада се осу ватра. Изненађени војници побацаше мањерке и прихватише пушке. Бугари врше контранапад. Њихови војници почеше да се приближују кроз маглу. Промичу, лепо се види.
– Брза паљба! Пали, шта чекаш! – викао је поручник Милош Новичић и трчао од војника до војника.
Бугарска труба давала је знак за јуриш. Направи се кркљанац. Да би спасли људе и Бугаре ударили с бока, наши официри повукоше трупе у страну и отступише са овог места. Собом су понели и митраљезе. Само четврти митраљез остао је у селу. Око њега послуга и још седамнаест пешака. Они нису могли да отступе, него остали ту. Изгледало је да ће пасти у руке непријатељу. Цео Дведесет други пук претури се преко једног брега и поче да се концентрише за нови напад. Али Бугари отворили артиљериску ватру, па пресекли сваки приступ. Док су се наши прикупљали, притекао у помоћ један француски батаљон. До тога часа он је био у резерви. Французи отворили ватру да би нашима омогућили концентрацију и пребацивање у Магленце. Али непријатељ то осетио, па сипа све жешће.
Они из села били су у безизлазном положају. Извући се никако нису могли. Пут за повлачење пресечен је, а пред њима два непријатељска пука. Немоћни, они су имали само један митраљез, а и његово постоље остало негде у рову. А шта може учинити седамнаест пешака са својим пушкама? Људи очајни погледају један другога и нико се не усуђује да проговори. Водни официр, један млад резервни потпоручник, који је био родом из Топлице, збунио се па само осматра терен и тражи пута којим би могао да извуче људе.
– Гадно западосмо, – вели редов Божа, обраћајући се нареднику Милети Пауновићу.
– Па јес’, кад си ти лизао мањерку цело јутро, – одврати му један каплар.
– А ти опет разбијао Бугаре. Шта се правиш ту, зашто си ти остао.
Када се појави онај француски батаљон и поче да гађа непријатеља, они мало одахнуше и охрабрише се. Али Бугари све плотуном бију оне ровове где су наши били и никако не дају Французима да приђу, Милета Пауновић, као да се нечега присети, наједном скочи и каже водном официру Милисаву Јовановићу:
– Да ми отворимо ватру на Бугаре. Они ће онда нас гађати и тако ће Французи лакше ускочити у ровове.
– Е баш си велика памет, – опет ће онај каплар. – Треба да се оборе на нас и све нас живе поватају. Видиш ли да их има као плеве.
Водни официр није се баш много одушевио Пауновићевим предлогом, али га је примио и усвојио. Милета више није чекао. Са неколико људи дохватио је митраљез, унео га у једну авлију, која је била сва поплочана печеном циглом, и ставио на зид. Како није имао постоља, војници су сами држали митраљез. Један стегнуо цев, други држи реденик, а он отворио ватру па стриже на сто педесет метара.
Бугари нису ни слутили да се неко налази у селу, а исто тако нису знали да је овде заостало свега двадесетак људи. Изненађени овом неочекиваном ватром, коју је сипао митраљез и оних седамнаест пешака, Бугари се намах окренуше и плотуном распалише по селу. Милета Пауновић, као неки стари искусни официр, јасно је све предвидео. Французи су искористили моментану забуну међу Бугарима и за трен ока пребацили се у ровове, а кроз њих у село. Донели су седамнаест машинских пушака. Када су Бугари осетили тежину свог новог положаја, намах их је прошла воља да јуришају. Из сваке куће, из сваког дворишта овог убогог села сипала је ватра. Убрзо поче да дејствује и наша артиљерија и Двадесет други пешадијски пук поново навали. Све се то одигравало једном чудном брзином. За непуна два часа, Бугари су поново потиснути, а наши ускочили у оне исте ровове које су јутрос морали да напусте. Пао им је у руке и командант Тридесет осмог бугарског пука. С њим је заробљено и три стотине војника.
Милета Пауновић није престајао да дејствује са својим миграљезом за све време док се водила борба. А препуцавало се целог дана. Шест реденичких кутија он је избацио на непријатеља.
Командант пука Миленко Недић био је на осматрачници и све видео шта се догађало. Честитао је доцније Пауновићу, похвалио га пред целим пуком и предложио за Карађорђеву звезду.
На рапешком положају, тамо иза Кајмакчалана, Милета Пауновић опет је био са својим митраљезом. Много муке задао је он непријатељу својим митраљезом. Досађивао му сваког часа. Али ни непријатељ њему није остао дужан. Све су плотунима гађали његово гнездо. Срећа га дуго чувала и бранила, али једном га је изневерила. Распали један куршум и погоди га у леву ногу више колена. Куршум био дум-дум, па како је експлодирао, једно парче дохвати и цеваницу друге ноге. Ране су зјапиле, а ноге као отсечене. Није могао да макне. Све пужући довукао се до чете која је била у позадини, где су му превијене ране. Доцније је и оперисан, али није дуго остао у болници. Вратио се на фронт. Идући с положаја на положај, он је прошао и Кожух и Кавадарце и Криволак. Увек у претходници.
Кад су се спустили до Царевог Села, тек ту су чули да је закључен мир. Преко Скопља отишли су за Приштину. Ту се Милета Пауновић први пут јавио свом команданту пука на рапорт. То је било месеца новембра 1918 године.
– Господине пуковниче, казао је он мирно, мислим да је свега доста било. У војску сам ушао 1911 године и ево још сам у шињелу. Право је да видим своје. Пустите ме на пет дана кући.
– Право је, Милета, и ја кажем, – одговорио је командант пука тапшући га срдачно по рамену. – Иди и види своје, нека ти је срећан пут.
По блату и киши Милета је истога дана кренуо. Са њим су пошли Ђорђе Марковић из Медвеђе и Петар Максимовић из Нове Тополе. Превозних средстава није било. Али то им баш нимало није сметало. Они су ишли пешке. Ишли целог дана и ноћ их ухватила на старој граници. Заборавили путеве, заборавили већ свој завичај. Лутајући кроз ноћ наишли су на једно село. Упали су у прву кућу и питали за пут.
– Које је ово село?
– А ко сте ви? питала је жена из куће.
– Српски војници.
– Е, кад сте српски војници, добро ми дошли. Ја сам Стана Вукотића из Мркоња. Гладни сте сигурно, јунаци? Да се заложите, бар по парче хлеба.
Они се нису дуго задржавали, јер су хтели што пре да стигну својим домовима. Била је скоро поноћ када је Милета Пауновић ушао у своје село Чокотин. Густа помрчина притискивала је порушене куће несрећних домаћина, који су своје кости оставили на далеким ратиштима. Сиротиња је цвилела. Нигде светлости ни стазе. Ратник је једва пронашао своју кућу. Све је спавало.
– Има ли ко жив? куцајући на врата викао је Милета.
– Ко сте ви?
– Наши смо, не бојте се, Срби смо.
Милета је познао глас своје снаје и осетио како она изнутра подупире врата, да их он не би могао лако развалити.
– Ама отвори, женска главо, ја сам ваш Милета.
Жена је заплакала и отворила врата.
– Мислила сам да су Бугари, опрости ми, брате.
И она је грцала и гушила се у сузама.
Пробуди се и стари Радоња, Милетин отац, који је спавао поред огњишта. Потресен старац није умео да проговори реч.
– Ех сине, сине, кад те само гледам. Сада ми није жао да умрем.
– Сад ћемо тек да живимо, оче…
Стари Радоња кроз сузе је наставио:
– Једног брата су ти убили, а она два мала несрећника одвели у ропство. Милија је погинуо на Криволаку, а Милисав и Радосав чујем да су још живи.
Разговор између оца и сина, који се нису видели читав низ година, трајао је целе ноћи. А кад је освануло јутро, Милета је изишао пред кућу. Ничега није било. Све грдно и голо. На штали није било крова и само стрчили полусрушени зидови. Стоку отерали и све опљачкали при повлачењу.
Милета се поново вратио у своју команду и после два месеца коначно демобилисан. Живот у селу постао је тежи него на фронту. Није знао с које стране да почне. Све је било разорено и уништено. Ратник Милета Пауновић пошао је у надницу. Копао је туђу земљу, подизао туђе плотове, да би једнога дана могао да подигне и своју кућу. Задужио се код зеленаша, купио нешто стоке, подигао кров над главом и оженио се.
Од рата па до данас, његов се живот није много изменио. Има четири хектара земље у брду. Кад се задуживао, проценили су је као осму класу. Удаљена је пуна два сата од села. И има једну краву и једанаест оваца… И Карађорђеву звезду с мачевима, француски Крст Свете Марије и златну Обилићеву медаљу за храброст…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
У намери да наше читаоце упознамо какав је био у обичном животу наш ратник носилац Сребрног војничког ордена Карађорђеве звеге са мачевима Милета Пауновић из села Пустог Шилова поврх Медвеђе у Јабланичком срезу обратили смо се његовом комшији, научном раднику и угледном привреднику др Димитрију Мићи Драговићу из Београда.
– Чули сте, Драговићу, да се припрема књига о носиоцима Карађорђеве звезде са мачевима, па смо хтели да Вас замолимо да изнесете своја сећања на земљака и најближег комшију Милету Пауновића витеза Карађорђеве звезде са мачевима.
– Чуо сам, одговара Драговић, то ми је познато и изузетно сам срећан што сте се сетили тих дивних и незаборавних јунака и посветили им дужну пажњу… Што се тиче сећања на чика Милету Пауновића, познатијег као Талевића, мог земљака и првог комшије, морам Вам искрено рећи да то чиним са особитим задовољством и великим пијететом.
У нашем селу је довољно рећи Милета и сви знају о коме је реч. Чика Милета је био изразито висок, карактеристичних мушких црта лица, које су красили бујни бркови, кошчат, прави горштачки делија. Волео је музику, свираче, весеља. Радо је слушао „Марш на Дрину“ а врло често, и истовремено изузетно лепо, певао је песму – Која гора, Иво брале, разговора нема… Никада се није хвалисао својим подвизима и заслугама. Чак то никада није помињао, али је зато врло радо са поносом причао о другим Солунцима а посебно о свом земљаку и саборцу Михаилу Геџи Миловановићу познатом двоструком витезу Карађорђеве звезде са мачевима и официрског Ордена светог Ђорђа који му је доделио руски цар. Дубоко сам уверен да већина Милетиних најближих рођака и познаника нису знали за какве је подвиге и каквим орденом одликован. Знали су само они најупућенији да је носилац Карађорђеве звезде са мачевима и то је све. Али, то је ипак довољно да му се нарочито ми млађи дивимо и да га поштујемо.
Имао сам задовољство да на једном весељу у нашем месту седим поред познатог чика Геџе. Користио сам се том приликом да га замолим да ми исприча како је чика Милета добио Карађорђеву звезду са мачевима. Он је то са задовољством учинио. Рекао ми је да је то било негде у касној јесени у новембру 1916. године. Време је било ужасно лоше. Кише су падале свакодневно а ми смо скоро из сата у сат улазили из борбе у борбу, говорио је Геџа. Тог дана је било мало затишје. Војници гладни, мокри и уморни куњали су онако с ногу. Изненада су Бугари отворили артиљеријску пушчану и митраљеску ватру у њиховом правцу и одсекли одступницу тим борцима. Да би им помогли, Французи су напали Бугаре. Иако изнемогли, Бугари су још жешће отворили ватру на Французе. У том тренутку Милета предложи водном официру да и они нападну Бугаре како би скренули њихову пажњу што би Французи искористили и ускочили у ровове. Водни официр после извесног колебања прихвати Милетин предлог. Милета одмах отвори ватру из митраљеза на Бугаре што их је изненадило. Бугари су мислили да су ту веће српске снаге а не само двадесетак заосталих бораца па су пренели ватру на овај положај. Французи су искористили ову забуну Бугара и упали у ровове и жестоко се са њима обрачунали. Тада се јавила и српска артиљерија. Милета је непрекидно тукао својим митраљезом и храбрио целу дружину. Навалили су наши и Французи и заробили команданта бугарског пука и много војника. Све то што се дешавало посматрао је Милетин командант пука Миленко Недић. Похвалио је пред целим пуком Милету и предложио га за Карађорђеву звезду са мачевима, а пук је једногласно прихватио овај предлог. Милета је том приликом био рањен у обе ноге. Однели су га у болницу али је он још неизлечен напустио болницу и вратио се на положај. Ја нисам био са њим у чети, говорио је Геџа, али се то брзо рашчуло по целом пуку како је Милета својим предлогом и храбрим и непоколебљивим ставом у овом догађају у ствари, био најзапаженији ратник у тој борби ради чега је и добио највише одликовање за храброст.
Чика Милета је живео изузетно скромно чак и за ондашње сеоске прилике, на сеоском имању осредње величине и плодности у Пустом Шилову где је живео све до смрти, а ту је и сахрањен. Сахрањен је без икаквих војних почасти, управо онако како је и живео – скромно. На његовој надгробној плочи нема података из којих би се могло видети каква је јуначина био наш чика Милета. Нема, а требало би да их има и да се зна, јер је то чика Милета заслужио.
