име: Светислав
презиме: Павловић
име оца: Филип
место: Крњача
општина: Београд
година рођења: 1886
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ОСМАТРАЧ НА ДРВЕТУ
… Био сам осматрач треће батерије Тимочког пољског артиљеријског пука. Кад је избио рат, био сам на службеном путу у Берлину и преко Русије и Румуније вратио сам се Београд. Своју Јединицу стигао сам пред Цером, уочи битке…
… Казивање 93-годишњег Светислава Павловића, председника Секције носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, који са супругом Миленом живи у скромном стану у Крњачи, надомак Београда, даље тече овим редом…
… Да не понављам већ познате ствари из те битке… Већ сутрадан, кад се бој мало смирио, ми смо у рукама имали целу аустријску пољску батерију, болницу са рањеницима и особљем…
… Кренули смо према Дрини. Заустављени смо и пређемо на северни део Цера, одакле топовским гранатама тучемо непријатеља који се повлачи. Борба је трајала три дана. Испео сам се на највише дрво и посматрао кретање непријатеља. Али, граната преполови дрво и ја остадох да висим о грани… Одатле кренемо према Чеврнтији, код Саве… Нисмо успели да направимо понтонски мост, него је војска пребачена чамцима и то је, како ће се убрзо показати, било кобно…
… Без муниције, хране, воде, наши су успели да уђу девет километара у територију непријатеља… Али, како муниција није стигла, аустро-угарска коњица опколи наше војнике… Заробили су прво пољску батерију и 13. пешадијски пук, затим три батаљона 15. пука, као и коњички одред, укупно око седам хиљада војника! То је била ужасна слика: гледао сам је са високог стабла с десне стране Саве…
… Одатле је моја батерија кренула у Мачву, према Црној Бари… Ту постависмо топове за дејство… То је било на ушћу Дрине у Саву. Осматрао сам са дрвета, али због густог растиња и магле ништа нисам видео… После два дана, негде око 10 часова, провири јако сунце и приметих како Аустријанци прелазе преко понтонског моста на нашу страну. Гледам непрекидну колону… Позовем телефоном, с дрвета, командира, али га нисам нашао…
… Шта да радим? Ако употребим оружје без одобрења старешине, наћи ћу се пред војним судом и казна се зна: смрт… А командира нема. Непријатељ надире на нашу територију и то само ја видим… Ипак, преузимам на себе команду: одмерим правац и даљину и наредим брзу паљбу… Командир је био ближи батерији него осматрачници, па је питао – шта се збива… Дође, трчећи до мене, а ја причам шта сам видео…
… Убрзо јавише команданту батаљона да су довели заробљенике. Има их око двадесет. Пита их командант кад су и како прешли Дрину, а они одговорише време: то је било око 10 часова, у ствари време кад сам наредио топовску паљбу… Рекли су да су понтони потопљени и да је побијено много војника… Тако је моја команда била оправдана…
… Одатле одемо према селу Раденковићу… Ту, на путу, сусрећемо нашу пешадију: повлачи се… Кажу да нема муниције… Стигнемо, додуше, само са два топа… Аустријанци слушају команду и осуше паљбу на нас… После десетак минута, наиђоше два трећепозивца. Кажу нам: „Бежите, ухватиће вас Швабе…“ И, заиста, погледам према кукурузу: Швабе иду према нама… Наредним паљбу – картечом… Настаде врисак, успори се њихово кретање… Њихова батерија такође отвори ватру, али на њих – своје војнике… Више немам муниције… Одатле у село Равне… Из битке у битку…
… Код села Заставице аустроугарска артиљерија туче нашу пешадију. Ока не да отворити… Командир ми каже да пронађем одакле бије та њихова хаубица. Испењем се на брест и пронађем хаубицу… Јавим батерији где је. Брзо смо је ућуткали… Ту угледам и један швапски монитор: пловио је Савом на око 200 метара од мене… Јавим то командиру, а он ми одговара: „Само нека плови, ми више немамо ни једну једину гранату…” После један сат врати се монитор и опали на мене – тешко сам рањен у обе ноге…
… Следеће године обори ме – тифус… Али, преживео сам и то и кренуо, као и други према црногорском и албанском кршу… Тек на Солунском фронту уручена ми је Карађорђева звезда са мачевима. Касније сам добио и друга одликовања.
Светислав Павловић је човек јуначке прошлости. Доживео је дубоку старост: деведесет три године. На прослави 60 – годишњице пробоја Солунског фронта, Павловић је, као председник Секције носилаца највишег ратног одликовања српске војске, био у центру пажње. Данас живи у Крњачи, надомак Београда.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Светислав је син Филипа и Милене Павловић, а рођен је 27. јуна 1886. године у Обрежу. Последњи је председник Секције носилаца Карађорђеве звезде са мачевима и после његове смрти Секција више није постојала.
Светислав је у својој заоставштини оставио аутобиографију коју у целини доносимо:
“Основну школу завршно сам у Обрежу с одличним успехом. Отац није био моћан да ме даље школује, па по завршеној школи дао ме је да служим у Параћину код трговца од кога он узима кукуруз, јер су биле сушне године и хране није било. Служио сам шест месеци за дуг од 40 динара. У то доба ове сушне године многн су се сељаци задуживали а касније продавали сву стоку и имање да се раздуже, па је тако било и са мојим оцем. Он је имао велику породицу, па је сву стоку испродавао да би децу отхранио. После службе за дуг за кукуруз отац ме дао да учим абаџијски занат. Био сам неколико месеци и сазнао да ми је отац умро. Одмах сам напустио занат у намери да мајци помогнем, јер ја сам био најстарији од шесторо дјеце. Земљу смо примитивно обрађивали па ништа није ни родило па смо мајка и ја радили код богатих сељака од сванућа до мрака за 1/2 кг кукурузног брашна да би децу исхранили али нисмо могли ништа да учинимо. Мајка се преудала а децу растурила код рођака а ја сам отишао у службу. Служба је била тешка а плата је била 10 динара месечно, па сам отишао у Артиљеријску подофицирску школу коју сам завршио с врло добрим успехом.
Из службе сам изашао 1908. године и отишао у службу у Аустро-Угарску а касније у Берлин где сам радио до 1914. године када је рат избио. Из Берлина сам преко Русије и Румуније стигао у Србију и ступио у рат.
У прву борбу ушао сам 6. августа 1914. године. Борба је била тешка и крвава, ја сам као ордонанс преносио наређења под кишом пушчане ватре и аустријских граната. Непријатеља смо разбили и принудили на повлачење. Заробили смо комплетну пољску болницу, много топова оружја и војника. Са Цера смо прешли код манастира Чокешине, одакле смо дотукли непријатеља и присилили да пређе Дрину и оде у Босну. Са Чокешине, после краћег одмора, кренули смо на Чеврнтију, где смо вршили прелаз преко Саве у Срем. Моја батерија чекала је на довршење моста да пређе у Срем, али, на жалост, мост није могао бити завршен, па смо се вратили. Војска и једна батерија пребачене су понтонским скелама. Ја сам преко целог дана с високог дрвећа посматрао непријатељски фронт где сам био изложен митраљеској и пушчаној ватри. После наше пропасти на Чеврнтији, где смо изгубили велики број наших храбрих војника и једну пољску батерију, следећег дана вођен је велики дуел између наше и непријатељске артиљерије, која је трајала цео дан а затим је наступило затишје.
Моја батерија добила је налог ла крене на Црну Бару у помоћ нашим одредима. Када смо прешли Црну Бару и ушли на Парашницу, изненада непријатељ је осуо јаку артиљеријску ватру, тако да су се шрапнеи распрскавали изнад наших глава, али, срећом, рањен је само један коњ. Батерија је постављена за дејство а ја и командир са телефонистима пронашли смо место за осматрање на самој обали Дрине. На левој обали Дрине био је густ шипраг тако да тамо није било непријатељских војника. Постављена је телефонска веза с батеријом и испробани топови само ради охрабрења пешадији. Пушчана паљба никако није престајала па су меци и код нас на осматрачници долазили. Циљ нам је био да спречимо црелазак непријатеља из Босне преко Дрине на нашу територију, али услед густе врбове шуме ништа нисмо могли видети. Следећег дана време је било лепо, сунчано, командир ми је рекао да останем на осматрачници а да ће он одмах доћи. Ја сам нашао један дурбин – перископ на Чеврнтији и носим га са собом. Када је командир отишао сунце је засијало са моје стране и ја сам видео кроз оно грање како непријатељ колоном прелази преко Дрине. Одмах сам послао телефонисту да тражи командира али њега није било, а непријатељ непрекидно колоном прелази на нашу територију. Оставио сам дурбин, па сам потрчао у правцу где је командир отишо а наишао сам на једног стражара – пешака и упитао да није видео каквог официра, али је одговор био негативан. Па, пошто сам се вратио, војник ми рече да ће и он ићи јер треба да се смени. Пошли смо заједно 20-30 корака и пред нас је пала једна граната и једно парче погоди мога сапутника у чело тако да му је мозак шикнуо и он се положи на земљу. Како сам журио поздравио сам га и отишао на дурбин и поново сам видео исту слику да непријатељ колоном предази преко Дрине.
Јако сам био узбуђен што командира нисам нашао и нервозно цупкао око дурбина. Помишљао сам да сам предузмем гађање али знајући да је у Закону изричито предвиђено, ко за време рата сам употреби оружје кажњава се смрћу. Пошто ми је настава гађања била позната, нисам могао више да издржим већ сам дохватио тедефон и командовао левом воду, чији је водник био капетан Копчалић, одредио сам нагиб, даљину и правац па сам командовао по један метак на топ. Прве сам метке посматрао и нашао сам да је било задовољавајуће и иза тога издао команду брза паљба. Сваки је топ испалио по три рафала са по шест граната. Од експлозије зрна тамо где је непријатељ прелазио Дрину дигао се густ дим. Командир је у том моменту био ближе топовима па је отишао и упитао нашта пуцају. Капетан Копчалић, његов школски друг, подвикнуо му је да он као комдндир не зна на шта пуцамо и прекорио га зашто дозвољава да батеријом командује телефонист. Неко од војника добацио је командиру на шта су пуцали и он је одговорио Копчалићу да је он наредио да се на ту тачку пуца. Копчалић му је претио да ће обавестити врховну команду.
Командир се хитно вратно на осматрачницу и упитао ме је шта сам то радио. Сав је дрхтао од беса. Мирно сам рекао да сам урадио оно што сам сматрао за своју дужност, познато ми је да сам прекршио своје право али ме је савест нагнала па ви сада радите шта хоћете. Затим сам му испричао како је било. Командир намргођен ништа није одговорио, већ је и даље гледао преко дурбина али ништа није могао да види.
Поподне око 16 часова у нашој близини ударила је једна хаубичка граната на ров наших војника и затрпала 11 војника. Пешаци су позивали у помоћ, па смо командир и ја отишли и помогли да се људи извуку из ровова које је хаубица песком затрпала. Овде је дошао и командант батаљона Трећег пешадијског пука и поздравио нас. Разговарао је с мојим командиром и у том моменту два војника су довела око 20 заробљеника и предадоше их команданту. Командант је упитао најстаријег међу заробљеницима када су прешли из Босне на нашу територију. То је био старији подофицир, који је рекао: ‘Господине ми смо данас прешли преко моста око 12 часова и чим смо ступили на вашу територију ваша артиљерија је отворила паклену ватру, изгинуло је много војника, понтонски мост је сав искидан и потопљен. Ми смо Срби и чим смо прешли одмах смо гледади како да се предамо јер нећемо да се боримо с нашом браћом.’ Командант је погледао мога командира, па га је упитао је ли то твоја батерија Чедо тукда. Командир је одговорио потврдио па је командант обећао да ће то ући у дневну редацију и да ће њега лично предложити за одликовање. Ово је у својим мемоарима записао неки ратни донисник непријатеља.
Командир се поздравио с командантом и кренули смо на осматрачницу. У путу командир застаде и рече, да убудуће увек кад ми се укаже придика пуцам и да могу слободно да преносим команду у име његово.
За овај подвиг командир је предложен за одликовање а ја сам предложен за одликовање и унапређен као храбар осматрач јер је једном требало да погинем на таквом задатку. Мој подвиг за самостално командовање није смео бити забележен јер је то била дужност командира. Овим рушењем моста непријатељско надирање на нашу територију задржано је за 4-5 дана, док наши делови нису стигли и задржали непријатеља.
После 2-3 дана командир је добио наређење да једним водом крене у галоп према селу Раденовић, где су наши делови разбијени. У путу смо сретали наше војнике који су у нереду одступали, па када сам питао свог школског друга водника Коњичке батерије зашто одступа када ми долазимо у помоћ, Станковић ми је одговорио да немају муниције и немају чиме да се боре. Ми смо и даље ишли према северном делу села и зауставили се на једно гувно и командир је командовао за паљбу на лево. Чим су топови откачени тукла нас је пешадијска и митраљеска ватра. Командир и ја заклонили смо се иза једне сламе, а војници иза топовских штитова, па нам је само један коњ рањен. Одмах је почела да нас туче артиљерија из села Засавице, али је она шарала и није нам нанела никакву штету. Мој командир видећи да смо наишли на непријатеља без иједног пешака и да нам прети опасност да будемо заробљени, у моменту кад се ватра мало примирила, рекао је да останем код топова а да он иде да нађе пешаке јер без пушака топови не смеју остати. А моје је мишљење да се бојао да га непријатељ не зароби јер нам је био пред самим носем. После његовог одласка неколико сељака у мачванском оделу крадом изађоше из кукуруза. Рекао сам им да остану код нас јер смо ми с топовима. Сељаци су нам показали руком на кукуруз и кажу да су Швабе ту близу и да ће нас све поробити. Пустио сам сељаке да оду, а ја сам дурбином мало боље погледао кроз кукуруз и стварно видео како се непријатељ пузећи прибдижава крају кукуруза. Одмах сам наредио војницима да припреме картеч и осу брзу паљбу на непријатеља. У кукурузу се чуо јаук и метеж непријатеља а у моменту када су наши топови отворили паљбу, непријатељ је из села Засавице почео да нас туче шрапнелима. Непријатељ није знао да се његове јединице налазе у нашој близини, па их је својом артиљеријом тукао са леђа а ја са фронта, па су Швабе избегле у реку Засавицу и склониле се у шевар. Ја сам испуцао картече и престао а непријатељ је још неко време гађао артиљеријом. Око 2 часа касније појавио се однекуда један одред XVII пешадијског пука, па сам послао војника да им каже где су Швабе и они су заробили ту јединицу која је била у јачини једне чете. Мој командир је дошао тек када се мрак спустио и упитао шта сам радио, са одобрењем да сам добро учинио.
Командир је добио хитно наређење да кренемо у село Равње и да помогнемо нашим одредима који се боре против непријатеља који се искрцао у селу Засавица. Тамо смо затекли наш други вод који је дошао из Црне Баре, па смо заједнички гађали непријатеља из Засавице. Када је свануло, командир ми је наредио да изађем ближе Сави и да се испењем на неко високо дрво и да видим одакле непријатељска хаубица гађа из Срема и да га тедефоном обавештавам.Узео сам двојицу телефониста и кренуо према Сави. Недалеко од обале нашао сам један окресан брест за лисник и попео се на сам врх како бих боље видео. Видео сам када хаубица опали, али нисам могао усред шуме да одредим место већ сам на основу звука одредио да је даљина око 4000 метара. О овоме сам обавестио командира. С овог места сам посматрао борбу у Засавици и јављао како падају наше гранате. Око подне изненадно сам угдедао на Сави један непријатељски монитор, видео сам топ и митраљез, па сам сматрао да ће ме скинути с дрвета. Како је монитор био близу, нисам смео да се покрећем. Монитор је мирно прошао поред мене Савом и отпловио узводно. Чекао сам да се мало удаљи па сам позвао командира и рекао да је монитор отишао узводно, па, пошто је наша војска поред Саве, предлагао сам му да се нешто предузме али је командир рекао да га пусти нека иде где хоће бестрага му глава кад ми немамо ни једну гранату код топова. Око 14 часова монитор се вратио и опет је мирно прошао поред мене а када је дошао до једне окуке и заклонио се од нашег ока одмах је отворио брзу паљбу из топа на мене. Правац је био тачан и зрна су падада у подножје бреста па сам мисдио да ће даљину повећати и да ће ме са бреста скинути. Моја једина предност је била што је експлодирало свако друго зрно. Мислио сам да ми нема спаса. Али, у том размишљању видео сам испод себе да је брест дебљи и да има једна ракља од које су гране одсечене па сам решио да скочим на ону ракљу да бих сачувао главу. Чим једна граната није експлодирала, ја сам скочио доле и тек што сам се задржао на ракљи испред мене је експлодирао шрапнел и сва се ватра сасула на мене. У оном моменту нисам ништа осећао а непријатељ је и даље брзом паљбом тукао. У једном моменту приметио сам да ми из обе ноге цури јак млаз крви, па сам закључио ако и даље останем на дрвету да ће ми истећи крв и да ћу пасти с дрвета, па сам решио да сиђем. Поново сам чекао да једно зрно не експлодира па сам одмах сишао. Тад сам констатовао да су телефонисти побегли и однели телефои а приметио сам да се у мојој близини налази једна камара неовршене пшенице и да је у заклону био известан број пешака. Тада сам побегао код пешака али је непријатељ ово приметио и почео да туче у ову камару. Срећом нису је запалили. Пешаци су ме грдили и говориди боље би било да ја један тамо погинем него да они сви због мене страдају. Непријатељ је после извесног времена обуставио гађање. Одмах је дошао командир и он ме је лично превио и рекао да ране нису тешке и наредио бодничарима да ме носе на завојиште. Како је до завојишта краћи пут преко кукуруза, болничари су ушли у кукуруз, али је одједном једна непријатељска батерија из Засавице отворила ватру на нашу пешадију која је била у кукурузу. Болничари су ме оставили у кукурузу и побегли. Шрапнели су падади око мене и секли стабљике од кукуруза које су ме затрпавале. Ја сам мирно лежао али, срећом, ниједно ме парче није погодило. После престанка паљбе дошла су друга два војника и однела ме у превијалиште.
С превијалишта сам упућен воловским колима у Ваљево, где смо у путу провели два дана. После 45 дана лечења излечен сам. Из болнице сам отпуштен и одмах отишао у батерију коју сам нашао у Мачви при одступању. Командир ме је за пожртвовање на дрвету као и за оне раније подвиге предложио за одликовање, али је и оно као и оно раније остало у архиви.
Приликом одступања била је борба на Лазаревцу који је непријатељ заузео али смо се ми после два дана снабдевени муницијом вратили и потукли непријатеља а затим прешли на Космај где је била крвава борба 5 дана, па је и ту непријатељ разбијен. После тродневне борбе мој командир се јави добровољно да изађе на Парцански вис, одакле смо непријатеља бочно тукли тако да је морао напустити ровове и да одступи према Авали. Цео простор између Авале и Парцанског виса био је прекривен непријатељским војницима који су бежали. У тој борби наша батерија је изгубила 4 војника, командир и ја смо лакше контузовани а заробили смо једну непријатељску батерију а затим су се пешаци окренули према Авали а потом 1.12.1914. године ушли у Београд.
После краћег предаха у Београду биваковали смо у Гуринцима где сам добио тифусну грозницу одакле сам отишао у болницу а затим на боловање. Када сам се вратио, командир ми је честитао јер је цела батерија гласала да сам најхрабрији у њој што ме није много интересовало. Одавде смо отишли код Пирота на бугарску границу и тамо са Бугарима водили борбу 12 дана одакле смо одступили на Суву планину и после 3 дана борбе одступиди према Лесковцу. Два дана смо ишли преко Пусте реке и преко Лебана, па преко Приштине до Пећи, где смо сахранили топове и продужиди за Подгорицу и Скадар и даље све до Валоне одакле смо бродом прешли на Крф. Са Крфа смо 1916. године прешли у Солун, добили ново наоружање и у августу 1916. године поново срели непријатеља на Кајмакчалану. Борба је трајала три године. Српска војска је уз помоћ савезника разбила непријатеља и принудила на капитулацију.
Моја Тимочка дивизија лоцирана је у Сарајеву. Ја сам добио објаву за неодређено одсуство у септембру 1919. године и то је био крај моме ратовању. Отишао сам код мајке и сестре које су живеле у Обрежи са 25 франака колико сам тада имао месечну плату. Мајка и сестра биле су у великој оскудици па сам се лаћао разнога посла да бих им помогао. После краћег времена, сестра се удала а ја сам јој обећао помоћ. Покушао сам да добијем службу али пошто нисам имао довољно квалификација нисам је добио. У то време сам упознао Велизара Јанковића, министра саобраћаја, и молио га да ме прими у службу. Запослио сам се као надничар од 4 динара дневно са којом платом нисам могао да живим па сам прешао да будем тумач код једне Бечке фирме где сам остао пет година. Оженио сам се али су ми послови ишли врло лоше па сам морао да идем у службу. Био сам као помоћни надзорник органа на изградњи зграде Државне хипотекарне банке у Панчеву, где ме је следећи рат затекао. Када су Немци ушли у Панчево, зграда је била скоро готова на су ми наредили да завршим радове јер они намеравају да се у њу уселе. Рекао сам да немам људе јер су сви у рату. Постављени немачки комесар је рекао да где год нађем радника он мора бити ослобођен за рад на згради. У прво време из затвора сам извукао Благоја Белића, каменорезца који је био ухапшеи као комуниста а после његовог ослобађања стрељано је 210 људи који су названи комунистима. У подруму зграде имао сам много избеглица војника који су се крили па сам их хранио и једног по једног слао у Србију. У почетку је било много Панчеваца одређено да ради у Борском руднику, од којих сам десетак ослободио и они су остали код своје куће. Једна жена из Београда молила ме је да јој ослободим мужа из затвора који је био у Београду и да га преведем на рад у Панчево. Написао сам акт на немачком језику некој команди у Београду, командант је то потписао и после три дана стражар доводи Јевреја са ознаком на леђима и предаде ми га на потпис са напоменом ако ми побегне да ћу ја на његово место доћи. После три месеца долази његова жена и моли ме да га цустим. На питање да ли она зна да ја долазим на његово место ако он побегне – рекла ми је да зна, али се нада да су они то заборавили и да га неће тражити. После краћег колебања пустио сам га. Она је била припремила код Бечеја превоз преко Тисе јер су у Бачкој Јевреји били слободни, али тог превозника није нашла па га је вратила натраг а потом отишла да тражи превозника. Нашла га је и поново одвела мужа. За петнаестак дана је дошла, захвалила се и рекла да је њен муж у Новом Саду и да је добро. Више о њему нисам ништа сазнао. Немци су приметили да ја спасавам многе људе и неколико пута су ми претили.
За време НОБ-а моја кућа дала је четири борца а ја сам као неспособан ослобођен. Одмах сам радио на обиови земље, прикупљао добровољне прилоге за дечије обданиште, формирао дечије јаслице и у њихову корист одржао више приредби. Био сам три године председник Народног фронта у Панчеву и једну годину у Крњачи. За рад на обнови земље добио сам Повељу СР Србије. У ратовима 1914. одликован сам Карађорђевом звездом са мачевима и председник сам Удружења носилаца Карађорђеве звезде са мачевима официрског реда од 1964. године и члан сам Управног одбора Удружења носилаца Албанске споменице”.
Тако је своје ратовање описао последњи председник Удружења српских и југословенских витезова.
Његова супруга, која му је била и лични секретар и у сопственој кућн радила за ово Удружење и данас, више година после смрти свога мужа, одлази на скупове старих ратника често с Карађорђевом звездом у својој ташни. Обрадована је када је чула да се пише књига о витезовима. Годинама је наговарала свога сина да то он учини, али, како је у једном писму написала аутору ове књиге, задовољна је, ако то њен син због преране смрти није остварио, што се нашао син који ће описати и свога оца и све његове другове.
