име: Ђуро
презиме: Перовић
име оца:
место: Гајтан, Јабланица
општина: Медвеђа
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ИЗ ПОБЕДЕ НА ЗГАРИШТЕ
Било је то некако пред сам пробој Солунског фронта. Командант армије покојни војвода Мишић тражио је од команданта Другог пука Ћире Даскаловића, да команди Источне војске у Солун одмах пошаље осам до десет официра, подофицира и редова, који добровољно пристају да се пребаце на непријатељску страну ради прикупљања података о кретању и снази непријатељских трупа.
Међу онима који су се јавили, нашао се и двадесетпетогодишњи младић Ђуро Перовић, који је, иако тако млад, био већ стари ратник и имао за собом читавих шест година војничке и ратничке службе. Јер Перовић је напустио своје родно село Гајтане, у Јабланици, пре него што је напунио двадесету. Њих петорица другова, петорица младожења, кренули су сеоским излоканим друмом и пошли да се јаве “у војску”. Они нису ни слутили да ће у тој крвавој игри оставити своју младост, изгубити своје најлепше дане, своју снагу, животе… Били су чак поносни што ће сутра, када се врате у село, о празничким вечерима, и они моћи, као некада старински јунаци, да причају млађима о ратним подвизима и невољама.
Растајући се са женом и два синчића, Ђура Перовић није ни уздахнуо ни сузу пустио, а није ни зажалио што је и он кренуо да земљи да свој дуг. Али после две три године, гледајући како се људи крваве, гледајући како нестају млади животи и кидају се као стабљике, претурајући се по влажним рововима далеких фронтова, и он је почео све чешће да се сећа свог дома и чељади на дому, својих њива које више није имао ко да оре и широких пашњака и утрина. Носталгија га је мучила и бивало је дана када га је нешто стезало у грудима и отимао се тежак уздах кроз који је он хтео да каже све што је осећао.
Зато се овај млади ратник сам пријавио да пређе густе непријатељске ровове и да се пребаци у позадину непријатељске војске. Учинити нешто да се што пре извојује победа, учинити услугу отаџбини због које се страда и бити што ближе своме селу, своме дому – то је била прва мисао Ђуре Перовића. Зато није било задатка кога се он не би примио и који не би извршио.
Солунски фронт сав је био опасан гвозденим стубовима. Обе су се војске утврдиле, јер су обе војске чекале отсудну битку, која ће решити на чијој је страни победа. Испред својих положаја, непријатељи су били исплели тако густе бодљикаве жице да се, кажу, ни змија није могла провући кроз њих. Зато је Ђура Перовић морао да прелети ровове.
Када им је командант пука саопштио о чему се ради они су, у пратњи поручника Вуковића, одмах напустили логор. Ту су били наредници Никола Спасојевић, Петар Вукадиновић, Недељко Минић, Вукосав Радовановић, Милорад Пећанац и поднаредници Симо Радовић и Ђура Перовић. Отишли су право у штаб армије где их је примио војвода Мишић.
Јунаци, казао је суво војвода Мишић овим неустрашивим добровољцима, добио сам наређење од команданта Источне војске из Солуна да му упутим неколико сигурних и поузданих људи који добровољно пристају да пређу преко фронта и пребаце се на непријатељску страну. Сматрао сам да Други пук има довољно таквих јунака, па сам се због тога и обратио вашем команданту. Јесте ли спремни да извршите задатак који ће вам бити поверен? Од вас се тражи велико пожртвовање, присебност и хладнокрвност. Никоме од нас живот није сигуран, а најмање вама који сте увек у првим борбеним редовима.
– Спремни смо! одговорили су они сви у један глас.
– Онда нека вам је Бог у помоћи. Само водите рачуна приликом примања наређења од команданта Источне војске, да будете увек куражни. И чувајте част своје отаџбине пред нашим савезницима. Докажите им да ми Срби не жалимо животе када је у питању слобода народа и земље. Будите достојни војници свога напаћеног и намученог народа. А сад нека вам је срећан пут и нека Бог да да се скорих дана састанемо у нашем славном и слободном Београду као победници.
Стари војвода Мишић, сам потресен својим речима, руковао се са сваким од војника. А они су одмах напустили штаб армије и кренули у правцу железничке станице Соровић, где су се укрцали у воз и наставили пут за Солун. Тамо их је дочекао један наш потпуковник и спровео их у штаб Источне војске. Један ђак наредник био им је додељен за тумача. Истога дана после подне, чим су се мало одморили, позвао их је један француски пуковник. Он им је тачно објаснио њихов задатак и опет им ставио до знања да се сваки може вратити у свој пук, ако не жели да иде.
– На овакав посао нико вас не може натерати, јер то је тежак и опасан посао. Ни једноме не могу гарантовати да ће се жив вратити. Сада све зависи од ваше добре воље.
Подофицири се згледаше. То је оно што им је војвода Мишић напоменуо, да чувају част отаџбине и да нашим савезницима докажу да је српски војник увек спреман да погине за слободу свога народа.
– Сви идемо својом добром вољом и с драга срца, – одговорили су подофицири.
– Будите спремни да умрете. Ако вас непријатељи ухвате, мучиће вас и присиљавати да одате стање наше војске. Смртна казна у сваком случају биће вам изречена. Због тога боље је да умрете као јунаци него да одате тајне наше војске.
– Знамо и то, господине пуковниче.
– Дакле, ви сте спремни да погинете?
– Спремни смо!
– И спремни сте да примите сваки задатак који вам поверимо? Послушно и без устезања?
– Спремни смо.
– Јунаци моји, сад на посао!
Француски пуковник узео је тада податке од сваког појединца. Прибележио је њихова имена, јединице и тако даље. А онда са француским подофицирима из штаба Источне војске одмах су упућени на извршење задатка. Већ сутрадан они су почели да се вежбају како се бацају паклене машине, како се пишу извештаји, како шаљу голубови – писмоноше. За њих је била одређена посебна соба у касарни.
Једнога јутра, већ после неколико дана, на вратима њихове собе, појавио се онај ђак наредник, који је био тумач.
– Ђура Перовић и Недељко Минић нека пођу одмах са мном! – са врата је гласно узвикнуо тумач. Зове вас пуковник.
Знајући шта је по среди, Ђура Перовик и Минић одмах су се спремили, изљубили и поздравили са својим друговима. Сa тумачом су отишли код оног истог француског пуковника. Он је седео за својим столом у канцеларији и пред собом држао неколико географских карата.
Преко тумача пуковник се обратио Ђури Перовићу:
– Познајеш ли терен Кавадар – Грацко?
– Познајем.
Одређен си за извиђача у томе крају. У Грацком се налази штаб армије непријатељске војске и одатле се распоређују њихове трупе за појачање борбеног реда на положајима.
Шаљемо те тамо да нам поднесеш извештај о кретању непријатељских трула. Да нас извештаваш тачно шта носе возови ка фронту, а шта обратно.
– Разумем.
– Све што ти треба од спреме добићеш одмах.
– Господине пуковниче, потребан ми је један добар револвер, једна кама, једна бомба, македонско одело, војничка бугарска униформа, мало хране и мало новаца.
– Све ћеш одмах добити.
Истовремено француски пуковник наредио је да му се да једна мапа тих крајева, једна електрична лампа и дванаест голубова. А он је из фијоке извадио новац и лично предао Ђури Перовићу пет стотина грчких драхми, пет стотина бугарских лева и двадесет лира у злату.
– Је ли ти доста новаца?
– Нека да Бог да и ово потрошим жив и здрав…
– А зашто ће ти бомба? – питао је пуковник радознало.
– Да ме спасе мука, ако дођем у такав положај. На њу ћу лећи да ме разнесе, само жив непријатељима у руке нећу пасти.
– Сад смо готови, – смешкајући се срдачно, додаде пуковник, пружајући руку Ђури Перовићу.
Један француски војник предао је сву потребну спрему Ђури Перовићу. У дворишту је већ чекао аутомобил, који је Ђуру за непун час и по пребацио у оближње место где се налазила прва француска ескадрила. Све је спремно чекало.
– Где си ти одређен? – питао га је француски официр.
– Кавадар – Грацко.
– А, знам већ. Остаћеш овде до ујутру.
Ђура је сместио своје голубове и спрему, а онда се нашао са пилотом који ће га на свом авиону пренети у позадину непријатељског фронта. То је био млад поручник, Француз. Са њим се споразумевао преко једног Руса, који није баш добро знао српски језик. Он му је дао сва потребна упутства и споразумео се са њим шта ће радити када се авион спусти.
Цео овај дан прошао је у припремама. Ђура је већ предвече обукао македонско одело и само чекао тренутак када ће да полете. Пробдео је целу ноћ без сна, поред својих голубова.
То је било 26 августа 1918 године. Француски авион, премазан сивом бојом и маркиран знацима немачке авијације, читав час пре сванућа стајао је спреман на малом раскрченом простору у Јениџе Вардару, који је требало да буде нека врста аеродрома. Он је то уствари и био, јер згоднијег терена овде нису имали. У авиону је седео српски војник Ђура Перовић. Прерушен у македонско одело, собом је понео кавез са дванаест голубова, неколико конзерви и неколико пакета пексимита. У једном џепу скривао је велики револвер, а у другом бомбу. И, разуме се, понео је кукуруз за голубове који је био сада много важнији него његова храна. Све је то било упаковано и смештено у дубини авиона, поред самог седишта. А када је стигао француски поручник и угледао Ђуру у македонском оделу, почео је да негодује. Тумач му је објаснио у чему је ствар.
– Скини македонско одело, јер ако нас непријатељи заробе, бићемо одмах стрељани. Они ће јасно видети да смо пошли у шпијунажу. А за шпијуне постоји једна једина казна – смрт.
Ђура је понова навукао своје старо поабано војничко одело. Пилот му је казао да он седне на предње место.
– Јеси ли икада раније летео? – питао је тумач.
– Не, никада.
– Свеједно, нећеш летети на својим крилима. Него, пази поручник ти наређује да одмах искочиш из авиона чим се спустите. И брзо прихвати за реп, па цео авион окрени на супротну страну, како би одмах могао да се дигне са земље и врати у команду. Јеси ли све разумео?
– Није тешко разумети када се иде на овакав пут, – спокојно је одговорио Перовић и погледао пилота.
Француски поручник већ је давао гас мотору, чија је хука постајала све заглушнија.
Још један миг, један потез волана и авион је кренуо. Неколико корака он је репом несносно стругао о раскрчену ледину, кривудао, дрмусао, а онда се неприметно одвојио од земље и полетео у небо које је тек захватило плаветнило ведрог августовског јутра. И у неизвесност, која је увек тешка. Пред њима је сада био бесконачан простор, и у томе простору њих двојица непознатих људи са својим мислима. Француски поручник и српски поднаредник, безимени и незнани јунаци, између неба и земље. Дуго, готово читаво пола часа, они су се у вијугавим круговима дизали у висину, па тек онда продужили да лете преко непријатељских ровова из којих су само вириле челичне цеви брзометних топова и митраљеза.
Они су летели са истим циљем: бранили су своје две отаџбине које су хиљаде километара биле удаљене једна од друге. Иако су имали исту судбину они се нису освртали ни договарали. У свеже јутро, које је својим руменилом све више захватало земљу, авион је мирно пловио на висини од четири хиљаде метара и прелетао пропланке и шуме, ливаде, опустошена и убога села, реке и потоке.
Тако читав сат и по. Онда се француски поручник мало ускомешао, почео да осматра терен испод себе, направио два-три круга и нагло јурнуо ка земљи. Ђури Перовићу застао је дах у грудима и чинило му се да се руши негде у бездан, у неку грдну провалију. Али, срећом, то је трајало свега неколико часака. Они су се тако брзо примакли земљи да му се у један мах учини као да ће авион својим крилима захватити круне ретког дрвећа. А онда брзо, за тили час, точкови авиона додирнули су земљу и они су застали на једној малој ливадици која је била окружена шумарцима.
Ђура Перовић није губио ниједног часа. Лако је искочио из свог седишта, износећи у десној руци корпу са голубовима, а у левој ранац са оделом и резервном храном. Одмах затим, као што су се раније били договорили, дохватио је реп авиона и једним замахом цео труп окренуо на другу страну, то јест у оном правцу одакле су долетели. Хук мотора није престајао. Точкови су се опет окренули и авион је зачас узлетео. Направио је само два-три круга изнад овога места и изгубио се у даљини.
Ђура Перовић сада је остао сам са својих дванаест голубова. Сунце је већ било захватило пропланке и осећало се да ће дан бити врео. Он се осврнуо свуда унаоколо, али ни са које стране није приметио ништа сумњиво. Бесконачна даљина делила га је од свих људи. И ови голубови, који нису ни слутили какав задатак има да изврше, они му се учинише тако блиски и драги да је готово хтео да се разговара с њима.
Ђура је сада имао пуне руке посла. Није смео чекати ни оклевати. Пошто се уверио да унаоколо никога није било, он се увукао у шумарак и брзо пресвукао одело. Обукао је македонско, а оно своје војничко закопао у земљу, па прекрио лишћем. Двадесетак корака од тога места сместио је корпу са голубовима, пошто је своје верне и једине другове претходно нахранио. А онда је лагано наставио пут кроз шуму и испео се на један брег да осматра шта се догађа око њега. Приметио је само децу која су чувала стоку. На овом месту осећао се прилично сигурним. Али, требало је извршити задатак и он је кренуо даље. Спустио се до друма који води од Штипа ка Криволаку, тамо преко Вардара.
А Вардар се испречио као грдна препрека. Ђура није знао да је вода плитка и да је може прегазити и тако се дочепати десне обале, која је много згоднија за извиђање, јер њоме иде главни пут од Грацког до Кавадара. Снашао се он брзо и видео криву ћуприју на Вардару, али тамо није смео да се упути, плашећи се да ће нагазити на стражу. Скривен у једном шибљаку, он је дуго посматрао друм. Око 3 часа после подне наишла је једна колона воловских кола, која су била натоварена сламом и сеном. Неколико стотииа метара за колоном била су изостала једна кола. Коморџија је био одевен у србијанско сељачко одело, а када је чуо како он разговара са воловима, Ђури је било јасно да је то неки Србин. То га мало окуражи.
Он брзо отрча до места где су били његови голубови, узе корпу и кроз шибље се опет провуче до друма. Када је наишао онај коморџија, он га ослови:
– Здраво, брате.
– Здраво, – одговори коморџија чистим српским језиком и загледа се у Ђуру.
– Молим те, друже, били био добар да ме склониш у кола. Хоћу да пређем ћуприју, а изгубио сам објаву.
– А где си био досад?
– У Штипу. Радимо на путу код Кавадара, па немамо шта да једемо. Другови ме послали да нешто купим.
– Шта ти је то у корпи?
– Неки пилићи за клање.
– А одакле си?
– Од Ниша.
– И ја од Алексинца.
Тако је отпочео разговор. Коморџија је разгрнуо бале са сеном на задњем крају кола и Ђура се увукао у шупљину заједно са својим голубовима. Коморџија је преко њих онда пребацио покровац, тако да никоме не би пало на памет да посумња да се у колима неко налази. И ћуприју су прешли. Ђура је испод покровца једнако погледивао и осматрао друм и терен којим су се кретали. А кад су кола одмакла пет-шест стотина метара од ћуприје, он је сам подигао покровац и ступио на друм.
– Ево ти, друже, мало пара, нек ти се нађе у невољи.
– Ама остави, молим те, нисам ја због тога. . .
– Знам, друже, него сви смо потребити. А сад ти настави путем, а ја ћу ударити десно. Ближе ми је.
И Ђура тутну у шаку стотину лева коморџији и упути се ка једном ониском брду које није било удаљено више од два до два и по километра. Тамо је нашао неке ровове: војници их ваљда још раније копали. На овом голетном брду ровови су му добродошли. Склонио је унутра голубове, а и он је са тог места лепо могао да осматра друм.
Ноћ га је ухватила у рову. Још увек је владала несносна врућина и Ђуру је почела на мори жеђ. Воде није имао ни за себе ни за голубове које треба што чешће напајати. Бојао се да му не поскапају од жеђи јадне птице. А онда је све пропало. Не дао Бог да се то догоди. Немајући куд, Ђура је каменицама добро обележио место на коме је био и, остављајући за собом видне знакове, кренуо ка Вардару. Ноћ је била светла, пуна месечине, што му је кретање у многом олакшавало. Четири сата пешачио је Ђура док је донео воду голубовима. А летња ноћ брзо прохуји. Није се честито ни одморио, а зора је већ почела да румени.
Већ у прво свитање приметио је на друму колону пешадије, која се кретала у правцу положаја од Грацког. Ђура је добро осмотрио њену снагу и послао први извештај по голубу писмоноши. Доцније се преместио на други брег, одакле је такође посматрао пут. Приметио је артиљерију, која је ишла за Кавадар. Написао је нови извештај и послао га. А када је и овај дан прошао, Ђура је опет отишао на Вардар по воду.
Тако је Ђура Перовић вршио своју тешку дужност у позадини. Сваког дана прелазио је десетине километара и извиђао терен од Криволака до Грацког, где се налазио штаб непријатељске артиљерије. Већ првих дана он је добро уочио снагу и кретање непријатељских трупа и по голубовима је једнако слао вести. Писамца је везао голубовима о ногу. Спуштао се он чак и у села и варошице. Када је било потребно, појављивао се као продавац бозе, као просјак, као радник.
Његов штаб био је у оним рововима. Али голубове је морао да скрива по корову и шумарцима, јер они су му задавали највише бриге.
Једнога јутра Ђура је приметио неколико овећих група војника, које су се кретале од Кавадара. Нису ишли у колонама него раштркани, по групама, као разбијени. Спуштали су се ка Вардару. Групе су наилазиле једна за другом, све чешће, све многобројније. Али убрзо за њима појави се од Грацког једна колона коњице, која се зачас развила у стрељачки строј и почела да враћа пешаке. Било је очигледно да су пешаци напустили своје положаје и бежали. Направи се фронт и разви се читава борба. Пушчана и митраљеска зрна фијукала су као на неком великом ратишту. Коњица је потискивала пешаке и они су најзад почели да беже уз оно брдо да би заузели резервне ровове, који су били припремљени за случај одбране.
Ђура се налазио сада у врло тешком положају, у толико тежем што је био дан и сваки непријатељски војник лако је могао да га примети. Са десне стране војници су почели да ускачу у ровове. Ђура није имао куд, него се провукао кроз жбуње и скрио у близини голубова. Ту је чучао све док није пала ноћ. А онда су и Бугари напустили положај, јер су разбили коњицу која је хтела да их врати назад, у борбу. Према месечини Ђура је написао један опширан извештај о томе како бугарски војници беже из борбе. Описао је цео догађај који се одиграо тога дана, Као и раније, извештај је свезао голубу о ногу и још у току ноћи ставио га на грану, одакле је он ујутру, већ у рану зору, прхнуо и одлетео.
Сутрадан Ђура је напустио старо место и отишао на једно брдо између Криволака и Светог Ђорђа са намером да одатле посматра железничку пругу. Али то му место није било много подесно, па је решио да по мраку крене даље. Опет је приметио две групе војника, који су се у нереду враћали преко Вардара. И овога пута послао је извештај.
Сада га опет видимо на левој обали Вардара. Из дана у дан он је мењао места, крстарио тамо и овамо, уходио, осматрао, протурао се.
Ново гнездо направио је више саме обале реке, на једном благом нагибу. Ископао је прилично дубоку јаму, која је личила на праву гробницу. С остатком голубова ту се сакрио. Јаму је
прекрио грањем, добро је маркирао и оставио један мали отвор кроз који је могао лепо да посматра железничку пругу и све што се тамо дешавало. Пругом је прохуктало неколико возова, али како је била ноћ он није могао ништа да види. Неки возови одлазили су за Демир Капију, други, опет, ишли у супротном правцу. Ђура је бележио све, јер сада од пруге није био даље од три до четири стотине метара.
Идућег дана после подне појавише се два бугарска војника. Прешли су Вардар и кренули право преко врбака ка јами у којој се скривао Ђура. Раскопчани, они су носили пушке преко рамена и лагано газили преко грања. Видећи да ће нагазити право на њега, Ђура извуче револвер из џепа. А војници су се примицали, све ближе и ближе. Један војник нагази на саму ивицу. Требало је само да му се нога оклизне и Ђура је намах откривен. Али, ето, срећа га није изневерила и војници некако минуше мимо њега. Тог дана Ђура је послао два нова извештаја за Солун и опет променио скровиште. Сада је ишао уз Вардар и кретао се у висини Криволака. Ту је заузео ново место, посматрао пут између Штипа, Криволака и Кавадара. Одатле је послао и последњег голуба.
А сада је остао сам и требало је да мисли о томе како ће спасти свој живот. Задатак је у целости испунио и његови извештаји доносили су драгоцене податке онима који су на њих чекали. Јер Ђура Перовић, интелигентан и савестан, све је примећивао, све бележио и достављао својима.
Премишљао је сада да ли да настави пут за Србију и своје родно место. Али знао је какве га све тешкоће тамо чекају. Али, вратити се на фронт и пробити кроз густе и збијене непријатељске редове није био нимало лакши посао. Бацио је корпу од голубова и стару своју униформу, а задржзо на себи македонско одело и бугарску униформу у торби. Стварао је план како ће да се пребаци преко фронта. Намеравао је да обуче бугарско војничко одело, да се умеша међу њихове војнике и тако привуче до положаја. Тамо ће стићи ноћу. Али мучило га је само како ће проћи ров и жицу, јер он је добро знао како су Немци утврдили њихове ровове.
Своју одлуку он је хтео да изврши. Близу станице Свети Ђорђе прешао је опет Вардар. У близини је била и железничка пруга. Стражари су је чували на сваких сто метара. Била је топла и звездана ноћ. Неколико пута покушавао је Ђура да се пребаци преко пруге, али то му никако није полазило за руком, јер сваког часка могао је да буде примећен и убијен. Тек доцкан ноћу, када је прошао један воз за Демир Капију, он се привукао до шина, па чим је воз пришао, одмах препузао преко шина и наставио пут. Кретао се уз брдо. Успут је сретао неке групе војника и од њих се склањао у заласке месеца или у јаруге. По овим групама разбијене војске, он је већ претпостављао да наши напредују и да се може и с њима срести.
Зора га је затекла близу једног села које се налази у висини Кавадара. Ђуро је био уморан и сав се купао у зноју. Сео је да се одмори. Из даљине је допирала нека ларма и лупњава. Ваздух наједном запара неки писак и одјекну неколико пушчаних пуцњева. Ђура је седео непомичан. Пуцњи су постајали све чешћи. Плашећи се да га неко није приметио, Ђура се увуче у једну јаругу. Ту у близини био је тор с овцама. Пси су лајали. Од оних пуцњева овце су се биле поплашиле, па их је чобанин, један крупан малишан, јурио и скупљао.
Пошто је дан већ освајао, Ђура је остао у овој јарузи да се одмара. Опет га је тргла нека ларма. Када је провирио главу из јаруге, на неколико стотина метара пред собом приметио је групу официра. По униформи је одмах познао да су Срби.
Изашао је и упутио се к њима. Срео је једног коњаника. Видећи да је у македонском оделу, коњаник је помислио да је Ђура мештанин.
– Е баш си као поручен, обрати му се коњаник. Потребно је да ми покажеш пут,
– Не знам да ли сам ја теби као поручен, али ти мени сигурно јеси. Него, кажи ми који је ово пук?
Коњаник са чуђењем загледа Ђуру који је говорио чистим српским језиком као и он. А македонско одело бунило га је и он није знао с ким говори.
– Ово је Двадесет други пук.
– Где је командант?
– Ено га тамо са оном групом официра. Што ће ти он?
– Води ме код њега, а сад ћу ти казати шта ће ми.
Њих двојица заједно су се упутили ка оној групи. Али тек што су одмакли неколико корака, Ђура Перовић трже револвер и обрати се коњанику:
– Па ти не знаш своју дужност. Ниси ме ни претресао. Видиш ли да сам наоружан, а не знаш ко сам.
Коњаник се збуни.
– Та видим да си наш, али за сваки случај дај ми револвер.
Обојица су се засмејали и Ђура му је испричао ко је он.
Кад су пришли официрима, Ђура је по војничким прописима поздравио. Ћутећи извукао је објаву из поставе од копорана, коју је добио још у Солуну пред одлазак. Достојанствено је пружио команданту пука и испричао му шта је све видео тих дана у позадини.
Са Двадесет другим пуком Ђура је отишао у Кавадар и тамо нашао штаб Вардарске дивизије, где је саслушан. Одатле је упућен у штаб армије, који се налазио у једном селу више Кавадара. Први официр, на кога је Ђура тамо наишао, био је војвода Степа Степановић. Ђура је лично њему поднео рапорт. Седи војвода детаљно га је распитивао о свима догађајима и свему ономе што је видео у позадини непријатељског фронта. Сутрадан Врховни Командант одликовао је Ђуру Карађорђевом звездом са мачевима, а један француски пуковник предао му француски орден са палмом. Казали су му затим да иде и тражи своју јединицу. Када је земља већ била ослобођена, Ђура је тек онда нашао свој Други пук у Великом Бечкереку, где је служио још годину дана, све док није демобилисан.
А онда и он је кренуо своме дому у село Гајтане. Било је то баш уочи Светог Јована, уочи Ђурине славе. Пролазећи кроз Лесковац, Ђура је купио свећу и неколико литара вина да и он сутра, после толико година ратовања, прослави славу са својим милим и драгим. Али, тужна је то била слава. Када је дошао у село Гајтане, никако није могао да пронађе кућу. Тамо где је она некада била, нашао је згариште. Непријатељи су је запалили. Суседи су се стрчали око њега и сви га некако бојажљиво и са сажаљењем гледали. Ђура их је поздрављао и не слутећи какву тајну они скривају од њега.
– Добро, видим да ми је кућа изгорела, али где ми је мајка?
Суседи су се згледали. Једна старица заплакала се и тихо, тихо прошапутала:
– Ето, ту, пред тобом. Закопали смо је ту у двориште.
– А где су ми жена и деца? Троје их је остало иза мене?
Старица је јаукнула:
– Ено их доле, остали су у потоку. Једне ноћи Бугари су их све заклали.
– А сестре?
– Њихове кости нисмо могли пронаћи, изгореле су у кући.
Ђура Перовић је први пут у животу задрхтао пред ужасом.
Очи му замаглиле и овлажиле. Из ранца је извукао свећу коју је био припремио за сутрашњу славу. Ставио је међу почађале каменице на згаришту очинског дома и прислужио за покој душе драгих жртава. А вином је пресуо згариште и гроб своје мајке поред згаришта.
Ђура Перовић морао је да отпочне живот изнова. Оженио се по други пут и данас има шесторо деце. Тек после ослобођења произведен је за резервног официра. Сада је резервни капетан. Живи у свом Гајтану. И не лако. Мучи се и злопати са мало неродне земље и два вола, који су често у стању да зараде више него он.
– И сечем дрва за рудник Леце, а брат ми копа доле у јами. Тако некако животаримо…
