име: Александар Танче
презиме: Петровић
име оца:
место: Студени
општина: Пирот
година рођења: 1886.
година смрти: 1962.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ДВОСТРУКИ ВИТЕЗ
ЗВЕЗДА НАКОН СУЂЕЊА
Танче Петровић, како су звали учитеља Александра, рођен је 2. јануара 1886. године у селу Студени Бабушнички срез, округ Пирот. Умро је у Пироту 15. септембра 1962. године. После Танчетовог рођења, његови родитељи су се преселили у село Блато, седам километара удаљено од Пирота.
Основну школу Танче је завршио у селу, малу матуру у Пироту, а учитељску школу у Светозареву (Јагодина). До 1921. године је живео у Блату, када се преселио у Пирот, где се оженио. Учитељевао је у Блату до 1921. године, а од тада у Пироту, осим 1925/26. када је био премештен у Штип. Породица сматра због тога што је био политички неподобан. Последњи рат је провео у ратном заробљеништву као резервни потпуковник. Када се вратио из заробљеништва био је предавач у средњој школи до пензионисања 1947. године.
Александар Петровић спада у оне ретке ратнике резервисте, који су добили максимални чин потпуковника. Танче није добио само максимални чин, него је за храброст и пожртвовање на бојном пољу два пута одликован Карађорђевом звездом са мачевима IV реда.
Прву Карађорђеву звезду са мачевима добио је Танче на Војном суду јер је командовао митраљесцима да пуцају на непријатеља, али и на јединице које одступају. Пошто је на суду доказао да није убијен ниједан наш војник од његове митраљеске ватре и да је његова интервенција позитивно утицала на стабилизацију наших положаја, на грудима капетана Танчета заблистао је Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, а ослобођен је сваке одговорности. Други орден Карађорђеве звезде са мачевима уручио му је регент Александар у болници за заслуге на Црној реци 1916. године, где је тешко рањен.
Први пут је Танче рањен 1912. године, али нема података у којој бици. Ту рану је брзо преболео иако му је била пробијена бутна кост. Од ране коју је добио на Црној реци имао је тежих последица. Рањен је у главу и у ногу. Недостајао му је део темене кости на глави и ако је дуже лечен у Бизерти, последице тога рањавања осећао је целога живота.
Танче је био веома строг и као учитељ и као официр и као родитељ. Међутим, волели су га и ученици и војници и његова деца. Стеван Јаковљевић је у III тому своје „Српске трилогије“ и у поглављу Црна река описао бригу капетана Петровића да непотребно не изгуби ни једног војника. Његова деца: Вукосава, Смиљка, Живота и Љиљана, ни мало не замерују своме оцу што му се нису смели обратити док не подигну два прста и док не добију одобрење, као ни због тога што су му морали персирати. Они се данас с поносом сећају свога строгог оца и свога учитеља.
Танче је био командир III чете III пешадијског пука Моравске дивизије, али се не зна којем је батаљону припадала његова трећа чета.
У априлском рату 1941. године Танче је пошао да се јави својој команди у Приштини. Није успео да прими дужност, покушао је да се пробије према Јадранском мору, али није успео и по повратку према Србији заробљен је у Краљеву и спроведен у логор.
Било би сувишно набрајати остала одличја ратнику који је носио два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, али би било неоправдано рећи да је био строг само према другима. Треба рећи да је био правичан и да је према себи био врло строг. Сваког јутра, без обзира на временске прилике, свучен до појаса умивао се на чесми напољу и не тако ретко одлазио до Нишаве, разбијао лед и купао се.
