име: Јован
презиме: Петровић
име оца: М.
место: Шабац
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
У РАЗОРЕНОМ ШАПЦУ
Када се утишала борба, са друма је допро топот коња. То су Аустријанци одмицали и, после тешких губитака, повлачили се кроз Мачву. Та ноћ личила је на једну страховиту олују, која пред собом крши и ломи све. Житородна мачванска поља била су окрвављена и прошарана лешевима. Мирис барута осећао се у ваздуху. За сваким дрветом, за сваким заклоном чучао је понеки војник, или се у грчу превијао рањеник. Ту и тамо чуо се јаук, потмуо, тих. Али онима који су умирали није имао ко да помогне, јер борба је тек престала и може се наставити свакога часа.
Искуснији ратници скупљали су се у групице и расправљали о положају у коме се налазе. Официри су журно промицали између њих, распоређивали их и издавали наређења. Аустријанци су ове ноћи разбијени и покошени ватром, којом су их наши засули са бока. Зато су хитали да се повуку под заштитом ноћи. Наши људи су то осећали. И сви су желели да се непријатељ дотуче и што пре протера из Србије. Неки су чак на своју руку одлазили у патроле и припуцавали се са разбијеним непријатељем. Ову ноћ Деветнаести пешадиски пук забележио је као свој велики успех.
Пред зору некако, када се ватра утишала, поднаредник Јован Петровић пришао је командиру друге чете и молећиво га ословио:
– Господине капетане, хтео сам нешто да вас замолим…
– Шта си хтео, поднаредниче?
– Максим и ја договорили смо се ноћас да идемо у Шабац. Пустите нас да ми кренемо у прву патролу. Имамо још четворицу добрих другова, па би и они с нама пошли.
– Који Максим, бре?
– Максим Вукомановић из Рибнице. Договорили смо се, па, ето, молимо вас.
– Јесте ли ви полудели, људи? Какав Шабац. Тамо су још они. Пострадаћете, изгинућете.
– Нећемо, господине капетане. Ми смо прошли и турски рат, па се живи вратили.
– Добро, кад сте навалили. Само будите опрезни. Али да ми извештај одмах доставите.
– Разумем.
И Јован Петровић, као да је добио неку велику награду, весело је отскакутао до својих другара који су га спремни чекали под једном липом. Кренули су у само праскозорје. Лагано су се кретали дуж наших ровова, али под Бећиним Брдом Аустријанци их приметили и терали шрапнелом све до Шипурске Ћуприје, пред самим Шапцем.
Срећом, шрапнел никога није окрзнуо. Дан се већ увелико белео кад су се увукли у прве шабачке сокаке. Скакутали су као мачке од зида до зида, од заклона до заклона. У Шапцу је било још доста Аустријанаца, иако су њихове трупе отступиле. Остали они који су хтели да се напљачкају. Од наших нигде ни живе душе. Све се разбегло, посакривало. А зидине разрушеног Шапца стршиле су без кровова. Згаришта су се још димила. Сокаци разривени гранатама. На кућама зјапе шупљине и види се испретуран намештај и посуђе. По улицама се вуче роба из богатих шабачких дућана. Испод разбијених бурића, читаве локве просутог вина и ракије. Пред једним магацином читаво брдо брашна, које су непријатељи, у свом дивљем бесу, посули петролејом и запалили. Дим од ове чудне смесе која сагорева, обавио читав блок ниских шабачких кућа. Душеци и јоргани леже по сокацима, а када дуне поветарац понесе собом читаве облаке лаког перја из распараних јастука.
Идући ка доњошорској чесми, Јован Петровић наједном примети групицу плавих униформи.
– Ено их, Максиме. Пали!
И одјекну шест пушака. Погођен један се Аустријанац сруши, а остали побегоше куд који. Јованова патрола наставила пут. Пришли су доњошорској основној школи. Она препуна рањеника. Пред вратима није било стражара.
– Отшрафите сваки по једну бомбу, а ја ћу први унутра, – казао је Јован својим друговима. Шта нам Бог да.
Са бомбом у руци, која је могла планути свакога часа, он је ушао у школу. Ступио је прво у велику учионицу са леве стране. Запануо га је тежак задах врупег ваздуха у коме је лебдео мирис карбола и јодоформа. Уза зид поређани кревети, један до другога и на креветима збијени рањеници. Међу њима само један болничар. Ступајући на врата Јован се осврну десно и лево, као да погледом тражи некога. Снажан и жилав, мрка и оштра погледа, одлучан и спреман да погине, изгледао је страшан у томе часу. Рањеници подигли главе па гледају. Неки међу њима радосно повикаше:
– Наздар! Ми смо Чеси, браћа!
– Живели, браћо, не бојте се! – одздравио им је Јован и, као муња, протутњао кроз сва школска одељења, у којима је наишао на исту слику. Другови су га у стопу пратили. У школском дворишту нашли су један храстов крст, који је био окићен цвећем. Веле да су ту закопали неког аустриског вишег официра.
Кад се уверио да у школи нема непријатељских војника, Јован је отишао у болницу. Тамо све особље истрчало на врата па их посматра разрогачених очију. Болничари избезумљени од страха. Унутра су били наши несрећници. Шапчани. Старци, жене, деца. Страх им унаказио лица. Они ништа не виде, ништа не осећају.
– Па то су наши! – довикну Јован друговима. – Помаже Бог, браћо! Ви сте ослобођени.
Нико није одговорио, нико се није обрадовао. Тупи погледи нису се мицали. Ова мучна и стравична тишина трајала је неколико часака. А онда један врисак, и језив и радостан у исти мах, одјекну и проломи се.
– Јоване, брате, јеси ли то ти!? Је ли могућно да су наши опет у Шапцу?!
То је једна жена познала Јована. И притрчала му је, па га загрлила као најрођенијег. А одмах затим дошапнула му је:
– Ево, у тој кући до нас, има Мађара.
– Не бојте се, сад ћемо ми њих…
У болници је настао жагор и све је некако намах оживело. Јован и његови другови нису имали кад да се разговарају, него су појурили у суседну кућу. И заиста, она жена није их преварила. Чим су ступили на врата, пред њих је искрснуо један брадат Мађар. Личио је на неко чудовиште. Био је крезуб и имао огроман меснат нос, који се грубо ширио изнад растрешених риђих бркова и прљаве браде. Мађар је одмах бацио пушку на готовс и хтео да опали. Али, Максим је био бржи. Срушио га је једним ударцем бајонета. У тај мах други Мађар скочио је кроз прозор и побегао низ чаршију. У соби су било још тројица.
Нису хтели да се предају. Јован и Максим први су ушли унутра. Мађари су навалили на њих. Дотрчала су још наша двојица, и настало је једно очајничко гушање. Како је соба била сувише узана, нико није имао довољно простора да се одмакно корак два и да пуца из пушке. Него су се ухватили у коштац, сударали се прса у прса, почели да се зубима кољу. Максим се гушао са једним, а Јован са другим. Мађари снажни и жилави и не дају се. Онај трећи сакрио се под сламарицу. Јованов друг Момир са врата напери пушку и опали. Сламарица се само подиже, па опет тресну о тле и из ње покуља прашина. А онда опет, баш као да је сламарица оживела, подиже се поново, па се сави као јеж, и тресну опет о тле, опружи се и сасвим умири. Још два метка Момир је сасуо у њу. Танак млаз крви процури испод сламарице. Савладали су и ону двојицу. Доцније су им причали да су баш ови Мађари поклали многу децу по Шапцу, палили куће, сатирали све што им је дошло под руку.
Јованова патрола кренула је даље. Шабац је био сав у рушевинама. Згариште до згаришта. Они су улазили у кафане, које су зјапиле празне, са излупаним намештајем, разривеним зидовима. Кад су пролазили поред “Касине”, некада најбоље шабачке кафане, изнутра се чуло неко зујање. Као да су тамо затворени читави ројеви пчела. Неки пригушен звук.
– Ама шта ово хуји унутра? – обрати се Максим Јовану.
– Све је затворено, него да провалимо.
И патрола је најпре обишла около “Касине”, али нигде живе душе. И провалили су врата. Робље је унутра умирало. Њихов изглед тешко је описати. Жене прљаве и неочешљане окретале су главе од своје деце. А деца пиштала и тражила хлеба. У једном ћошку лежи мртав старац, коме нико није могао да помогне. Тежак задах устајалости и измета давио је ова бедна бића и крхао њихову последњу снагу. Кад је ушао Јован унутра нико се није ни макао. Сви су очекивали смрт и тупо га гледали. Нису чак познали ни униформу српских војника. Они су имали много муке док су их убедили да су они ослобођени. Робље је ћутало. Најзад, опет једна старица пришла је плачући Јовану.
– Јесте ли ви Срби, дете?
– Па ја вам једнако говорим да сте ослобођени. Срби, дабоме.
– Ништа више не знамо, децо. Мађари нас овде затворили и казали да ће нас све запалити. Боље да су нас одмах поубијали.
Старица је још нешто хтела да говори, али се загрцнула и срушила се онесвешћена. Кроз разбијена врата гладна деца истрчала су на улицу и по разрушеном Шапцу размилела се да траже хлеба. У живчаним нападима жене су језиво врискале, дозивале, неке се смејале и падале у грчу. Једна несрећница полудела, па бежи из угла у угао, скрива се за оне пред собом и једнако дозива у помоћ:
– Спасавајте! Горимо! Ватра! Ватра!
Ово није био усамљен случај. Свака десета кућа била је препуна грађана, које су Мађари закључали, јер је требало да они буду жртве бомбардовања последњих остатака Шапца. Непријатељ их је закључао да не би побегли.
У “Народној гостионици” била је спремљена богата трпеза. Столови укусно намештени, чекали су само да неко седне. Позади, у дворишту димило се око четрдесег ватара на којима су врили казани. На једном столу испечене крофне остале нетакнуте. Све је било пусто, нигде никога. Непријатељ није стигао да их поједе. По свему се види да је повлачење обављено на брзу руку.
Један војник из Јованове патроле почео је да грди и да се љути:
– Пази, мајку му, овоме ништа нису поразбијали. Дође ми да му ја све полупам. Радио сам код њега, па ми остао дужан шездесет динара и није хтео да ми врати. Моли, не моли – јок! Опасан је разбојник био.
Још сат два Јован Петровић са својом патролом крстарио је шабачким улицама, претресао куће и ослобођавао затворанике, тражио Мађаре и прогонио их. А после се вратио у чету и поднео детаљан извештај своме командиру. Друговима су однели и неколико крофни из “,Народне гостионице”.
Јован Петровић, ако се може тако казати, био је специјалиста за патроле у својој чети. Он је ишао на најопаснија места. Код Девојачког Гроба према Београду, идући у патролу, он је једнако био на домаку Аустријанцима. Кад они наиђу у село, Јован их заобиђе, а кад они стану, Јован се повуче са друговима.
Био је он један од оних немирних војника, који су волели да раде помало и на своју руку. Али, необично бистар и отресит, сваки је задатак изаршио само како се може пожелети, па су га зато официри много волели. А био је сјајан и веран друг, па су војници полазили са њим где год је хтео.
Тако, једном, код Смедерева, кад су се трупе вратиле са бугарске границе, позове Јована командир. Јован је са својом десетином држао мали мост према селу Липама.
– Слушај, поднаредниче, – казао му је командир. Видиш ли тамо где су се Немци утврдили?
– Видим, господине капетане.
– Да их протераш или заробиш, како год знаш. Узми војника колико ти треба и изврши задатак.
– Разумем.
Са својих шест старих другова Јован се издвојио у страну, договорио се са њима и кренуо. Ишли су побауљке, јер нико није смео да дигне главу. Каплар Душан отишао је до једне кућице и прикрао се иза самог зида. Дао је знак да се тамо налазе Аустријанци. Јован и остали зашли су им иза леђа. Они су копали. Каплару Душану Јован је дао знак да опали на оног Аустријанца који му је био на нишану. Чим је планула пушка, остали су почели да беже. И нагазили право на Јованову патролу. Ови припуцали. Направи се лом за неколико часака. Од двадесет и три Аустријанца, колико их је било ту, свега њих шесторица здрави су се извукли. А Јован и његови другови скинули су онда њихове плаве капе и понели у чету. Кад су се сасвим примакли чети, шајкаче су ставили у џепове од шињела, а навукли плаве аустриске капе.
– Ми смо Швабе и живи вам се предајемо, – шалили су се они када су пришли својој јединици.
Војници се скупили око њих и настало је читаво шегачење. Смејао се и сам командир.
Сутрадан Јована је позвао командант пука.
– Алал вера, поднаредниче! – смешкајући се рекао му командант. Ти осоколи. Чиме да те наградимо.
– Господине пуковниче, скромно је одговорио Јован, – нисам био сам. Сва шесторица смо подједнако заслужни и ако смо нешто заслужили, онда сви подједнако треба да будемо награђени.
Сви су добили чин. Редови су постали каплари, каплари закачили и другу звездицу, а Јован је произведен за наредника.
Доцније, он је добио и Карађорђеву звезду. И наставио ратовање. У отступању је био последњи, а у наступању први. Увек скроман, увек веран друг и храбар војник.
Такав је и данас. Сада је винарски трговац у Шапцу, вредан, послован и честит. Шабачка чаршија то најбоље зна.
