име: Јован
презиме: Поповић
име оца: Ј.
место: Белољин
општина: Прокупље
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ
Целе ноћи пионири су копали ровове. Дах ноћи свежином је миловао потамнела и заморена лица пионира, уљуљкивао их и мамио на сан, с којим се они боре пуних тридесет и шест часова. На Црној Бари јуче су правили осматрачницу за команданта пука. Тај посао, за који би се рекло да је прост, и сувише је скупо стао пионирски батаљон. Тридесет и шест људи избачено је из строја. Непријатељске гранате дизале су у ваздух њихова тела, разбацивале их по пољима, витлале и кидале све пред собом.
А када је осматрачница ипак била подигнута, пионири су усиљеним маршем пребачени на Цер. Остављали су за собом опустошена села, из чијих су разорених домова допирали беспомоћни јауци жена и деце, који су кукали над заједничком судбином и несрећом.
– Коме нас остављате, децо наша? – кукала је из свег гласа једна старица, ширећи руке према војницима, који су хитали да што пре стигну до борбених линија које је требало утврдити и осигурати.
– Не плачи, стара, даће Бог и боље дане, – тешио ју је један капетан у пролазу и окретао главу да војници не би приметили сузе у његовим очима.
– Е, сине мој, Бог је дигао руке од Срба… А видесте ли гдегод мог Милојка, и он је отишао са војском? Тројица су ми понела пушку…
Војници су само промицали друмом. Нису имали кад да се осврћу на јадиковања несрећне жене. Са кофама у руци малишани су им, на брзину, додавали воду и здравили се са њима. Ко зна шта ће сутра бити са овим малим несређницима и бескућницима? У својој грубој и надменој сили, непријатељ је заборавио на душу и Бога. Не штеди он ни невину дечицу, ни изнемогле и беспомоћне. Безочно он коси све, сатире, убија.
Друм разлокан од коњских копита и тешких точкова већ је почео да кривуда и пење се уз падине Цера. Крвав месец провиривао је кроз иглице старих четинара, а звезде поигравале, трепериле и губиле се у рачвастим гранама букава и оморика, чије је лишће лелујао лак поветарац. Ту и тамо блеснуло би нешто поред друма. То су на месечини светлуцале изломљене чутурице и бајонети. Као неке црне пеге, које су унаказиле чаробну слику српске планине, лешеви војника лежали су непомични, несахрањени.
Пионирска колона брзо се кретала ка врху, а војници шапутали и разговарали, хотећи тако да сами себе заварају и прођу кроз ово плодно поље смрти, а да га не примете. Људи траже утехе и тамо где је нема.
– Ту је негде и наш Мика, – вели Јован Поповић једном каплару поред себе. – Не знам тачно у којој је чети, али пребачени су још ономад на Цер.
– Ко ће ти га знати у овом чуду. И моја су два брата отишла са мном. Растали смо се у Нишу…
Колона застаде.
– Пред првим борбеним линијама, које се налазе ту пред нама, сада ћемо копати ровове. Пешаци морају бити утврђени пре зоре. На посао! – тихо и пригушено говорио је командир.
Војници наставише пут кроз шуму. Водио их је командир њихове чете.
– И још нама кажу да смо исто што и коморџије, – љути се један бркајлија.
– Теби увек нешто криво, – брецну се на њега наредник Мића. – Ко ти, брате, каже да си коморџија?
– Брка није ни код куће копао, – добаци један иза њега.
– Е, није него ти, што си целог века крао туђе шљиве и пекао ракију. Цело село те зна.
– Не љути се, Брко. Ено, сад су измислили ново одликовање. Зове се “ладолеж”. Твоје ће груди прво закитити.
– Умукните већ једном, оца вам вашег! – кроз полусмех викао је командир. Ако сад Аустријанци оспу ватру, ја ћу вас питати ко је коме крао шљиве. Сви сте ви зрели да добијете ладолеж.
– Је ли цела друга чета, господин капетане? – опет ће онај што се препирао са Бркајлијом.
– А, оца ти мангупског, то ти на мене мислиш!?
И командир се засмеја заједно са својим војницима, са којима је сносио и преживљавао исте невоље.
После неколико часака пијуци су звонили и ашовчићи изгртали земљу из ровова. Добацивања између војника нису престајала. А ноћ је све више освајала, бесконачна месечева ноћ, у којој се људи приближују небу и вечности. Бео сребрн прах месечине просуо се свуда по шумама. Величанствену тишину само је рушио по који пуцањ, који би запарао кроз ноћ и опоменуо људе да је смрт на свакој грани и похлепно их вреба. Што се дубље газило у ноћ, пуцњи су постајали све чешћи. А у неко доба, као да се наједном проломи цело небо, на Церу настаде лом и гужва. Војници са свих страна појурише ка врху. Пламен је куљао из пушчаних грла и изгледало је као да лете и падају по Церу читава јата неких огромних варница.
Тра-тара-та! Тра-тара-та!…
То трубач зове на јуриш. Звук трубе одјекивао је с брега на брег и губио се у дубини мрачних шума и заглушним експлозијама барута. Из свежих ровова, које су пионири тек довршили, грактала су два митраљеза.
– Ура! Ура! – Преносили су се гласови с једног на друго крило.
Аустријанци су навирали одозго. Њихове псовке наши су добро чули. Примицали су се једни другима све ближе и ближе. А онда је настао судар, страшан и крвав. Плаве униформе добро су упамтиле ову ноћ. Изгинули су многи наши људи, али Аустријанцима се није ни броја знало. Ћесарева војска била је многобројна. Онима који су је водили у рат мало је стало до тога колико ће изгинути царских војника. И гинули су, падали су као плева. Наши Шумадинци подишли су им с десног бока. Три крвава јуриша забележена су ове ноћи.
У саму зору ватра се мало утишала. Небо је својим првим сјајем миловало шуму из које се још дизао дим од барута. У ова свежа јутра срећних дана људи су одлазили на своје њиве да жању жито. Дубравама је одјекивала песма жетелаца, а на гумнима се димиле ватре око којих су снаше редиле и спремало ручак жетеоцима.
А јутрос? На разбојишту леже млади људи, мртва снага срушена као покошено једро жито. И у освит дана смрт се цери, руга се небу и животу.
– Да ли је ту Јован Поповић? – дотрчао је један каплар међу пионире и усплахирено питао.
– Ту сам, ко пита? О, здраво, Столе! Откуд знаш да сам овде.
– Рекоше ми неки ноћас да сте дошли да правите ровове. Него, трчи, богати. Погибе ти брат.
– Аух, тешко мени јутрос!
– Не пишти, још је жив. Хајде са мном, ето ту је, испод ових букава. Погодило га у руку и прошло кроз оба кука.
– Аух, јадни мој Мика.
Сав огрезао у крви, малаксао и блед, са сузним очима, чији се поглед губио негде у гранама које су заклањале небо, лежао је Јованов старији брат под једном буквом. Поред њега два друга из исте десетине, обојица рањени. Али њих је лакше окрзнуло. Они му скинули чакшире, па покушавали да му превију ране. А ране зјапе и из десног кука вири изломљена кост. Кад је угледао брата, Мика га загрли погледом и прошапута:
– Брате, ја погибох. Чувај се ти, да се макар један врати. Од мене ништа нема.
– Не бој се, Мико, – болећиво га теши Јован. – Срећна ти рана била. Преболећеш ти, заједно ћемо се вратити кући. Него чекни де да ти помогнем. Сад ће носила, тек што нису…
И Јован извади вату и завоје из своје торбе да превије брату ране. Али Мика је већ малаксавао. Крв је цурила из разјапљених рана, а лице је постајало све блеђе, све жуће, Поглед се лагано гасио. А онда још један дах, још један молећив и беспомоћан поглед зауставио се на братовљевом лицу, који сутра, или можда после неколико часака, поћи истим трагом. Под старом буквом угасио се још један живот.
Јован је остао нем и јадан. Скинуо је с главе шајкачу, клекнуо поред мртвог брата, прекрстио се и тихо прошапутао молитву за покој његове душе. Прекрстио му је руке, прекрио тело шаторским крилом и дуго, дуго зурио у њега.
– Друга пионирска чета напред! – глас је тргао Јована. Он се још једном прекрстио, још једном бацио поглед на непомично тело свог брата и оставио га за свагда. То је био последњи поздрав, последњи растанак. Никад, никад више.
Пионири су сада били упућени ка Лозници. Опет усиљеним моршом, па само један кратак одмор, пробијање путева за топове, па онда за Шабац, и поново на Цер. Од дугих напора људи су падали на друму. Често су они међу собом говорили, да би било најбоље кад би их смрт све одједном покосила. Даље се није могло. Али људи све издрже. Пионире су пребацивали са једног положаја на други, они су морали да преваљују даљине и пространства, јер њихова помоћ била је свуда потребна. Сада их сретамо код Велике Иванче, па одмах ето их у Младеновцу. Цео боговетни дан ту су преседели на калдрми. Били нераспоређени. А када је предвече стигло наређење да се улогоре, у чети је настало право весеље. Људи жељни одмора порадовали се првој ноћи коју ће мирно преспавати. У селу Младеновцу испели се пионири на једну чистину, подигли шаторе, нанели сламе и спремају вечеру. Али та свечаност није дуго трајала. Казани још нису били проврели, а дотрча један ордонанс.
– Их, славу му његову, ево опет ордонанса.
– Јес, вала, ордонанс. Никако ми није драго кад га видим.
– Брко, бре, ево опет траже комору.
– Не слути на зло, мрцино.
Али каплар је заиста зло слутио. Ордонанс је донео наређење да пионирски батаљон одмах крене за Мали Пожаревац. Војници су јели недокувану чорбу, савијали шаторска крила, гунђали, псовали, пакосно задиркивали један другог.
И колона је брзо кренула. Сутрадан на Варовници је избила страшна борба. И пионири су морали да улете у ватру. Посекли су дршке на великим ашовима, јер требало је да заломе лево крило. Ако крило попусти, онда оде и цео пионирски полубатаљон. Срећом, пешаци су се сами одржали, а пионири су сада вршили дужност болничара и скупљали рањенике по фронту. Одатле су их пребацили на Мали Мокри Луг, где су три дана правили утврђења, па онда опет у Влашку код Младеновца. Ту су се спремали да зиму презиме и правили земунице. Али не за дуго. После три дана пионирски полубатаљон кренуо је за Велико Градиште, а после три месеца поново у Младеновац, у састав дивизије.
У трупама се појавио тифус. Болест је сатирала људе вишо него икаква борба. Изнурени дугим напорима, глађу и неспавањем, војници су малаксавали из дана у дан. Многе чете сасвим су се проредиле. Болест није поштедела ни Јована Поповића. Два месеца борио се са њом, и лекари га били огласили као неспособног. Али Јован није хтео да остане иза својих другова, него је продужио пут са њима, прешао Албанију и онда транспортован за Бизерту. Тамо је једно време обучавао последње регруте, ону децу, од којих је формиран Десети допунски пук. Постао је поднаредник. Кратко време после тога и он је отишао на Солунски фронт, само је сад био у пионирском батаљону Дринске дивизије.
– А где си добио Карађорђеву звезду, Јоване?
– Како где сам добио, – готово зачуђено одговара он.
– Добио тамо на Црној Бари и на Церу. Онда кад смо правили ону осматрачницу за команданта пука. Нико не зна шта смо ми тада претрпели. Три пута пео сам се ја на један јаблан и три пута рушиле се гране пода мном. Земља се проламала од силне ватре. Испењем се ја на врх јаблана, почнем да плетем гнездо, а оно – трес! Љуљне она граната, има у њој по триста кила. И сам се чудим како нисам погинуо. Пресече јаблан као сламчицу. Али ко ће ти знати како, ја паднем с оних грана, све се сручи на мене, и стабло, и земља, и сваки јад, а мени ништа. Измигољим одоздо као миш из рупе. Они већ дигли руке од мене и кажу: “Покој му души, лудо изгуби главу.” – А ја измигољим и опет трка, па напред. Ето, у Црној Бари три пута су ме скидали са јабланова, и три пута ми рушили осматрачницу. Ту сам добио Карађорђеву звезду.
Јован Поповић вратио се у своје село Белољин под јесен деветсто осамнаесте. Пролазећи кроз Прокупље срео се са својим сељацима Арсенијем и Властом Томићем. Једва су се препознали. Они у француским шињелима и шлемовима, а он са запуштеном брадом коју није бријао откако му је погинуо брат на Церу. Код куће га нико није препознао. Само је стара мајка осетила његов глас и похитала му у загрљај. Јецала је стара и распитивала за судбину старијег сина Мике. Она још није знала да је погинуо.
– Остао је, мајко, на Церу. Неће му бити необично, јер није сам.
– Па кад ће се вратити, сине?
– Никад, мајко…
Старица је јаукнула. Са њом су плакале и све жене из суседства, које су се биле скупиле у дворишту да се распитају за судбину својих домаћина. Јованов мали син Чедомир неће да приђе оцу.
– Ти си Шваба, – плакао је мали, – чим носиш толику браду.
– Нисам, сине, Шваба, него твој рођени отац, – одговорио је Јован и заплакао се гледајући своје дете.
А малишан у једној исцепаној кошуљици, са старим бугарским качкетом на глави. Када је пошао у рат, деца су остала одевена и сита. А сада? Глад их изломила и њихове ручице личиле су на увеле стабљике.
– Па како данас живиш, Јоване?
– Хвала Богу… Имам два хектара земље и седморо чељади у кући. Нешто надницом, нешто наполицом, па се боримо. Јуче ми је регрутован један син. Узели га за Краљеву гарду. Ако. Нека је само вредан и честит…
