име: Светолик
презиме: Поповић
име оца:
место: Лозња
општина: Горњи Милановац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Светолик Поповић је рођен у селу Лозњи, у Таковском срезу, у Рудничком округу.
Почетком балканског рата, у септембру 1912. године, био је војник треће чете другог батаљона Десетог пешадијског пука другог позива. У јуну 1913. године његова чета бори се код Сурдулице, на Власини и Светолик бива одликован Златном медаљом за храброст.
По свршетку рата 1913. године био је општински деловођа, а већ у септембру 1914. године позван је као каплар у исту чету. У борбама око Дрине, Вишеграда, према Босни, учествовао је у првим редовима. Да бисмо представили Светолика Поповића, ратника, доносимо изводе из текста који је о њему објавила предратна „Политика”. Чика-Светолик је, када је у Јанковцу разговарао с новинаром С. Бацковићем имао 70 година, али је наглашавао да је још млад и способан за прве борбене редове. Ево дела његове приче објављене у „Политици“:
„Када је Блаженопочивши краљ Александар регент ондашњи обилазио положај на Катунцу, Кајмакчалану, 25. априла 1918. године, прво је наишао на моју десетину. Позвао ме је к себи и питао ме за име и презиме, колико имам деце, где сам добио одликовање и које ми је дете најстарије. Ја сам му све испричао а напослетку сам му рекао да имам седморо деце и да ми је најстарији син свршио шест разреда гимназије. На ове моје речи регент Александар ударио се руком по колену, бојећи се да мог сина непријатељ не убије. Позвао је свог ађутанта и наредио да ми узме име и презиме и тражи вест преко Црвеног крста у Женеви да ли му је жива породица и шта је с њом. Приликом поновног виђења опет се задржао код мене и питао ме да ли да пошаље новац мојој фамилији. Ја сам му рекао да то не чини, јер ће непријатељ да стави већи порез и дажбине, мислећи да је породица неког великаша. Регент је тада одговорио: ’Нека узме. Ми ћемо опет послати’. Ја сам после, да насмејем регента, додао: Нека моја баба остане тамо, док ми дођемо, јер је Шваба може интернирати, а мени без бабе пута нема тамо. Тад се регент насмејао и казао ми: ’Ако останемо живи да се састанемо и јавимо као ратни другови’.
У септембру 1916. године према Добром пољу истакли смо се први у борбеним редовима, јуначки на ’Пожарској коси’. Заробио сам 46 војника и једног немачког кадета. За овај мој подвиг и храброст одликован сам Карађорђевом звездом са мачевима.
За витештво у минулим ратовима чика Стева је одликован и највећим француским војничким орденом – француским Пуковским крстом, сребрном и златном медаљом „Обилића“, Медаљом за храброст, Европском и Албанском споменицом, Споменицом са солунског фронта итд. Одликован је и многим армијским и пуковским похвалницама.
Његов командир пише извештај батаљона и каже:
„Све време док сам му био командир чете Светолик је био један од типичних примера оног историјског и широм целог света познатог српског војника и ратника који су били па и сада су стубови и носиоци виталне снаге српског народа, чији су редови на вељу жалост тог народа све ређи и ређи…“
„Само једна мисао, мисао водиља прожимала је његово свеколико биће и његов трезвени дух. Србија треба и мора бити слободна“. У тим моментима Светолик је био задахнут и прожет жарком љубављу према својој потлаченој отаџбини…
Такав је био у свим борбама у коима је његова чета учествовала, па и у борби 23. септембра 1916. године на Пожарској коси. Напомињем да је, када је престала ураганска артиљеријска ватра, требало да се изрши јуриш. Светолик, стално истакнут у патроли и извиђањима, види да се морал код непријатеља колеба, моли свог водника да иде до нетријатељског рова и да извиди и остатак пороби. Водник га одбија, не смејући на себе да прими одговорност због те његове смелости. Не одустајући од своје намере, Светолик долази потписаноме и моли да му се допусти. Потписани је размислио добро и, знајући смелост Светоликову, имајући безграничну веру у њега допустио му. Као резултат његове оданости и одлучности било је то што је довео 46 војника и јетног кадета Немца.Честито није ни предао заробљенике, а продужио је даље пред свима гонећи непријатеља, до Говедарског камена где је првн с патролом изишао.
То је само један лист из ловоровог венца који треба да краси херојску главу каплара чика Светолика.
Командир, резервни капетан прве класе, Алекса Н. Томић“