име: Војин
презиме: Поповић
име оца:
место: Сјеница
општина: Сјеница
година рођења: 1881.
година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Када се давних септембарских дана 1912. године према Вардарској турској војсци у два ешалона развила Прва српска армија, на њеном крајњем левом крилу, према другој армији генерала Степе Степановића, налазио се Добровољачки одред војводе Војина Поповића Вука, мајора српске војске. У долини Јужне Мораве, око Врања, према Куманову и Овчем пољу, маршовала је најјача – Прва српска армија. Сто двадесет и шест хиљада војника са сто педесет топова сврстаних у шест дивизија, од којих су четири биле првог позива (МОРАВСКА, ДРИНСКА, ДУНАВСКА И КОЊИЧКА), две другог позива (ТИМОЧКА И ДУНАВСКА) и Добровољачки одред војводе Вука.
Вуковом ратном другу из комитских дана Драгољубу Џилићу Стрицу из Лапског одреда војводе Танкосића припала је част да код Срба у првом балканском рату на караули Лубница опали први метак, а војводи Вуку да на Младом Нагоричану заметне љути бој с трупама Зеки-паше, два дана пре кумановске битке. Велика кумановска победа бацила је у засенак агонију Одреда војводе Вука, који се уз подршку једног ескадрона коњице два дана давовски борио да не дозволи Зеки-паши да пробије фронт и угрози леви бок Прве и десни бок Друге српске армије. Када је командант Дунавске дивизије првог позива Милош Божановић обавештен да је војвода Вук изгубио две трећине људства, наредио је команданту Седмог пука – потпуковнику Александру Глишићу да пошаље помоћ војводи Вуку. Глишић је лично повео један свој батаљон и одмах га развио за борбу. Поново је долина Пчиње прекривена свежим лешевима српских и турских војника. Два пута је војвода Вук опоменуо Глишића да са сабљом у руци не јуриша испред својих војника, а када је видео да га не слуша и сам је поново дигао своје добровољце на јуриш. Тим јуришем је разбијена турска војска и наговештен њен кумановски пораз, али, на жалост, то је био и последњи јуриш команданта Седмог пука. Тај џин човек, погођен у срце, срушио се не испуштајући сабљу из руке. Свечано је, уз присуство војске и грађана, сахрањен код Саборне цркве у Куманову, одакле је касније пренет у свој Београд. Хроничари бележе да је Александар Глишић први командант пука који је погинуо у осдободилачким ратовима 1912-1918. године. Не зна се због чега, али за овај подвиг Глишић није добио “Карађорђеву звезду са мачевима.”
Одред војводе Вука прошао је сва бојна поља од Младог Нагоричана 1912. до Кајмакчалана 1916. године. На Грунишком вису на Кајмакчалану пао је и легендарни војвода.
О његовој погибији Мидан Петровић је написао песму – “Смрт Војина Поповића – војводе Вука”:
Праште бомбе на Грунишком вису,
Црна река хучи и пенуши,
Положаји још узети нису.
Зла коб рови по четничкој души…
Војвода је у лику све блеђи,
Песма смрти долине пролама,
Одред му је све ређи и ређи,
Свуд гомиле костију и кама.
Лети Вуче као соко сиви,
Људе своје бодри и сокоди,
Ал’ је решен да их не надживи,
Свака жртва војводу заболи.
Води Вуче осветнике љуте,
Ране тешке јунак не превија,
Уз литице ватром обасуте,
Кличе Вуче: “Живела Србија”
Није мајка још родила сина,
Као мајка што војводе рађа,
Нит’ ко може из свог карабина,
Ко Поповић Војин да погађа.
Црни брци а поглед му смели,
Два му ока жеравица жива,
Свако зрно душмана прострели,
На јуришу увек први бива.
Кобно тане са душманске стране,
Згоди Вука посред срца жива,
Паде јунак без страха и мане,
Први четник лице му целива.
Жедан гавран над груништем гаче,
Четник Лука први зајаука:
“Ко ће с нама у ров да ускаче?
Нема више легендарног Вука”.
Недалеко од Саборне цркве у Београду, на Топличином венцу 1936. године откривен је споменик војводи Вуку – дело вајара Ђорђа Јовановића, а у народу живи легенда о херојским цодвизима војводе Вука. Откривању споменика присуствовада је и његова ХХХII класа војне академије – најбројнија класа српских официра, која је дала педесет два витеза, међу којима су, поред осталих, војвода Танкосић, мајори Гавриловић, Коста Тодоровић и многи други.
За херојске подвиге војвода Вук је три пута оддикован Карађорђевом звездом са мачевима, два пута трећим и четвртим редом.
Још му је жива кћи Слободанка, која је рођена седам месеци пре Вукове погибије. Војвода је био обавештен да му је рођена кћи Слободанка и док је он за ту вест чашћавао своје другове, фотографија (на којој су поред Вукове супруге, две свастике и мала Слободанка) која је путовала неколико месеци преко Женеве посредством Црвеног крста – Вук је погинуо на Грунншком вису. Живо причајући, Слободанка показује ту фотографију која је на Солун стигла два дана после погибије њеног оца. У углу Слободанкине дневне собе на уредно дотераном сточићу, стоји само један предмет – фотографија војводе Вука.
Очигледно обрадована што смо је посетили, евоцира успомене. Сећа се да су је Вукови другови саветовали да буде скромна и да се никада и ни пред ким не хвали да је Вукова кћи. Позивали су је на свечаности и бринули се да на време заврши школу. Сећа се свога “тутора” за време школовања, београдског адвоката војводе Душана Димитријевића и многих свечаности, напомињући, да ни мало није пријатио пролазити кроз шпалир када су све очи упрте на њу. С особитим задовољством прихватила је позив да присуствује промоцији књиге и другим свечаностима организованим у част седамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта и стварања прве заједничке државе Јужних Словена.
